Neobjavljeni rukopisi: Šta se krije po fiokama poznatih pisaca?

1. Ostrvo krsta (The Isle of the Cross), Herman Melvil

Pitanje je da li postoji pisac čiji su svi romani dospeli na listu najčitanijih. Još je veće pitanje da li postoji onaj čiji su svi rukopisi uspeli da budu i objavljeni. Neki rukopisi čak i poznatih pisaca bili su uništeni, ukradeni, odbijeni ili zauvek zaključani u fioci samog autora.

Iako je Mobi Dik (Moby Dick) danas veoma popularan roman, u vreme objavljivanja bio je potpuni neuspeh, bar u komercijalnom smislu. Ista sudbina zadesila je i naredni Melvilov roman Pjer (Pierre; or, The Ambiguities).

Stoga se on 1853. bacio na pisanje romana Ostrvo krsta koji je navodno nastao prema istinitoj priči za koju je Melvil čuo tokom svog putovanja na Nantaket.

Prema priči, Agata Heč, ćerka čuvara svetionika u Masačusetsu udala se za mornara koji ju je napustio kada je ostala u drugom stanju i vratio se ‒ 17 godina kasnije. Nakon što je čuo ovu priču, Melvil ju je najpre ispričao jednom drugom piscu, inače svom prijatelju, Natanijelu Hotornu, međutim ovaj je rekao kako bi tu priču ipak trebalo da napiše Melvil. On je taj savet i poslušao, u nadi da će napokon imati sreće sa prodajom romana, no izdavačka kuća nije delila njegovo oduševljenje pričom.

Iako su tačni razlozi ostali nepoznati, izdavačka kuća Harpers je odbila ovaj roman, a danas se spekuliše da su to učinili iz bojazni da ih akteri ove priče ne bi kasnije tužili. Danas je ovaj rukopis potpuno izgubljen.

2. Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle), L. Frenk Baum

Autor Čarobnjaka iz Oza svojevrsni je rekorder na ovoj listi. Iako je L. Frenk Baum bio pre svega dečiji pisac, tokom svoje karijere oprobao se i u pisanju romana za odrasle. Međutim, za taj deo njegovog opusa danas gotovo da se i ne zna, i to iz dobrog razloga.

Naime, čak četiri romana ovog pisca nikada nisu ugledali svetlost dana. Romani Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle) koje je Baum napisao u periodu između 1912. i 1915. godine nikada nisu objavljeni, a danas se ne zna da li su rukopisi uopšte sačuvani.

Baumov najstariji sin Frenk je naveo u svojim memoarima da je njegova majka spalila sva četiri rukopisa. Međutim, mnogi smatraju kako ovo nije istina jer je izvesno da se Frenk Mlađi na ovaj način samo svetio svojoj majci zato što ga je izbacila iz svog testamenta.

3. Drugi pogled (Double Exposure; or Doubletake), Silvija Plat

Silvija Plat najpoznatija je po svojoj poeziji i svom prvom i jedinom romanu Stakleno zvono (The Bell Jar). Nakon što je izvršila samoubistvo kada joj je bilo 30 godina, svet je ostao uskraćen za njen spisateljski glas i specifičnu naraciju.

Međutim, 1977. njen muž Ted Hjuz (takođe pisac) otkrio je u svojim memoarima kako je Platova pisala svoj drugi roman u vreme koje je prethodilo njenoj preranoj smrti.

Roman Drugi pogled bio je osmišljen kao autobiografija, a Platova se u njemu bavila krahom svog braka sa Hjuzom. U prvom izdanju svojih memoara Hjuz je zapisao da je pre svoje smrti, Platova napisala čak 130 stranica novog romana, da bi u kasnijim izdanjima broj bio smanjen na 60 ili 70.

On je dalje naveo kako je rukopis spisateljicine autobiografije nestao 70-ih, a razlog nestanka je ostao prekriven velom tajne. Međutim, iako se ne zna sa sigurnošću šta se desilo sa ovim romanom i da li je možda Platova uspela i da ga završi, ovaj pomen rukopisa dao je povoda za spekulacije.

Kako je vrlo verovatno da Silvija Plat nije predstavila naročito laskavu sliku svog supruga za koga se zna da je bio preljubnik, sve su šanse da nestanak ovog rukopisa nije niti kakva misterija, niti nesrećan slučaj.

4. Siromah i dama (The Poor Man and the Lady), Tomas Hardi

Kada govorimo o prvim romanima pisaca, može se reći da su oni često šablonski. Prvi romani obično su opterećeni autobiografskim elementima, a napori da se iskleše sopstveni stil i spisateljski glas očigledni su svakom iole pažljivijem čitalačkom oku. Mnogi pisci su tokom života često govorili kako bi želeli da im prvi roman nikada nije ni objavljen, ali se sa njima ne bi složio Tomas Hardi.

Kada je krajem 1860-ih godina mlađani Hardi poslao rukopis svog prvog romana izdavačkim kućama u Londonu, jedan čovek zadužen za iščitavanje novih rukopisa po imenu Džordž Meredit navodno je sprečio izdavače da puste Hardijev roman u štampu. Meredit je svoj stav opravdao željom da sačuva reputaciju mladog pisca, te da spreči da njegov prvenac našteti karijeri koja je bila tek u povoju.

Postoje dve verzije ove priče. Oni naklonjeniji piscu kažu kako je Meredit lično otišao kod Hardija kako bi mu izneo svoje mišljenje i saopštio vesti, dok drugi tvrde da je rukopis glatko odbijen. Potonjoj verziji veruju i autori Hardijeve biografije iz 1921. pod nazivom Tomas Hardi, pesnik i romanopisac (Thomas Hardy, Poet and Novelist) u kojoj pišu da je ovakav scenario daleko izgledniji.

Hardi je kasnije opravdavao Mereditovu odluku govorivši kako je on predložio da se knjiga stavi na čekanje jer je za mladog pisca bila previše filozofski obojena i preterano satirična. No, ne čini se da je on ovu odluku prihvatio sa oduševljenjem.

Svoj rukopis čuvao je do pred smrt, možda čak i u nadi da će roman jednom naći put do datuma objavljivanja. Ipak, par godina pre nego što će preminuti, Hardi je spalio ovaj rukopis, pa će tako ovaj roman zauvek ostati misterija za javnost i Hardijeve obožavaoce.

5. Nedovršeni roman o Prvom svetskom ratu, Ernest Hemingvej

Teško da u istoriji književnosti postoji nečuveniji događaj od krađe kofera u kojem su se nalazila rana Hemingvejeva dela. Naime, kada je Hemingvej izveštavao sa Lozanske konferencije mira, njegova prva supruga Hedli Ričardson ponela je sa sobom ovaj dragoceni kofer iz Pariza u Švajcarsku kako bi pokazala Hemingvejeva dela Linkolnu Štefensu, njujorškom reporteru i piscu.

No, kofer nikada nije stigao na svoje odredište. Pre nego što je stigla u Švajcarsku, Hedli su ukrali kofer još u vozu. U njemu su se nalazile indigo kopije i originali svih Hemingvejevih kratkih priča koje je do tog momenta napisao, kao i rukopis romana o Prvom svetskom ratu na kojem je pisac uveliko radio.

Nakon što mu je delo nestalo usred pisanja, Hemingvej je odlučio da potpuno zaboravi na njega. Nikada se nije pokušao da ponovo napiše ni roman koji je započeo, ni kratke priče koje je izgubio. Umesto toga, nakon incidenta on se potpuno okrenuo pisanju drugog romana, za koji će se ispostaviti da je potpuni uspeh ‒ Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises).

6. Princ Meduza, Hanter S. Tompson

Još jedan američki pisac i novinar poznat po svom novinarskom stilu pisanja ostao je bez jednog svog romana. Autor Paranoje u Las Vegasu (Fear and Loathing in Las Vegas) i Dnevnika opijanja (The Rum Diary) Hanter Tompson, takođe se kao mladi pisac suočio sa odbijanjem.

Njegov prvi roman, Princ Meduza, izdavači su odbili i tako ga osudili na večni zaborav. Priča je, kažu, bila autobiografske prirode i govorila je o dečaku iz Luivila koji je došao u veliki grad da okuša sreću. Kasnije je i sam Tompson priznao kako je roman bio nezanimljiv i kako je njegova priča neupečatljiva, pa ju je lako zaboraviti. Da li rukopis ovog romana još uvek postoji je nepoznanica.

Zanimljivo je da to nije jedini Tompsonov roman koji se suočio sa odbijanjem. Njegov naredni roman Dnevnik opijanja takođe je dugo bio neobjavljen. Tompson ga je napisao 60-ih inspirisan vremenom koje je kao novinar proveo u Portoriku, međutim, na objavljivanje se čekalo sve do 1998. kada ga je Tompsonov prijatelj pronašao u njegovom stanu i nagovorio ga da pokuša ponovo da ga objavi.

Igrom sudbine, taj Tompsonov prijatelj bio je Džoni Dep koji će kasnije tumačiti glavnu ulogu u filmskoj adaptaciji ovog romana (nakon uspešne ekranizacije i prethodnog Tompsonovog romana Paranoja u Las Vegasu).

7. Mesec škrabala (Scribbler Moon), Margaret Atvud

Evo jednog romana koji je doslovno završio zaključan u fioci. Preciznije, u sefu.

Naime, Margaret Atvud je 2014. napisala roman za projekat Biblioteka budućnosti koji je sprovela norveška Narodna biblioteka. Projekat je osmišljen tako da čuva rukopise raznih pisaca sve do 2114. kada će biti objavljeni u jednoj antologiji. Projekat je zasadio 1000 stabala u Norveškoj od kojih će za nešto manje od sto godina nastati papir za štampanje 1000 primeraka ove jedinstvene antologije.

Margaret Atvud je prva koja je predala svoj rukopis na čuvanje ovom projektu, a ideja je da svake godine novi pisac doda jedno svoje neobjavljeno delo ovoj kolekciji. Njenim stopama krenuli su 2015. i Dejvid Mičel sa svojim romanom Od mene teče ono što se zove vremenom (From Me Flows What You Call Time) i 2016. Sigurjon B. Sigurdson (islandski pisac poznatiji kao Sjon) sa romanom VII: Dok moja četkica dodiruje tunike anđela (VII: As My Brush Brushes on the Tunics of Angels).

Detalji o ovom romanu koji je napisala autorka Sluškinjine priče (The Handmaid’s Tale) nepoznati su javnosti. Naime, svi rukopisi koji pripadaju ovom projektu su izloženi u Narodnoj biblioteci u Oslu, međutim, nisu dostupni za čitanje. Iako većina nas gotovo sigurno neće dočekati da pročita ova dela, svoj primerak možete rezervisati ukoliko uplatite 1000 dolara projektu Biblioteka budućnosti.

https://kultivisise.rs/neobjavljeni-rukopisi-poznatih-pisaca/

Zašto nas toliko fasciniraju izgubljene knjige?

Juna 1940. godine, kada su nacističke trupe stigle nadomak Pariza, izbeglica nemačko-jevrejskog porekla Valter Benjamin pripremao se da napusti grad. Benjamin, jedan od vodećih evropskih intelektualaca 20. veka, nije bio u prilici da pribavi neophodna dokumenta za beg preko luke u Marseju. Umesto toga, priključio se ostalim izbeglicama na mučnom putu preko planina do Španije, prema Lisabonu, odakle bi potom potpuno umakli. Benjamina je pri kretanju usporavao težak crni kofer pun rukopisa. U razgovoru sa drugim putnikom, Benjamin je sadržinu kofera opisao kao vredniju od sopsvenog života.

U pograničnom gradu Portbou, Benjamina su španske vlasti obavestile da mora da se vrati u Francusku. Te noći popio je 31 tabletu morfina koji je poneo sa sobom zbog srčanih smetnji. Nakon njegovog samoubistva, njegovom koferu izgubio se svaki trag. Rukopis nikada nije pronađen.

Ova i druge priče o nestalim knjigama nalaze se u nedavno objavljenoj publikaciji „U potrazi za izgubljenim knjigama“ Đorđa van Strejtena. Među izgubljenima su i knjige Nikolaja Gogolja (drugi i treći deo „Mrtvih duša“, koji su spaljeni), Silvije Plat (roman nazvan „Dupla ekspozicija“, nestao nakon njene smrti), Lord Bajron (njegovi lični memoari, koje je spalila njegova porodica ne bi li mu zaštitila ugled) i Ernest Hemingvej (ceo kofer sa ranim radovima, ukraden iz voza na železničkoj stanici u Lionu).

“Za bibliofile poput mene”, piše Lorejn Beri iz britanskog “Gardijana”, “samo saznanje da su ta dela nekada postojala, a više ih nema, izaziva neku vrstu bola.” Van Strejten piše: “Ovo je citat Prusta: ‘Da bi se objavio taj izvor tuge, taj osećaj nepopravljivosti, te patnje što utiru put ljubavi moralo bi da bude… rizika nemogućnosti’. Mislim da strast za izgubljenom knjigom, često kao i ljubav prema osobi, proizilazi iz nedostupnosti da bude pročitana”.

U svojoj knjizi Van Strejten pravi razliku između nestalih i zauvek izgubljenih dela. Ako je rukopis nestao, ipak postoji nada da je on zaturen u nekoj arhivi i čeka da bude otkriven. Ali sa izgubljenim delima, kao što je roman Malkolma Laurija na kojem je radio devet godina, pa ga je progutao plamen kada mu je koliba do temelja izgorela, takvih nada više nema. A opet, Van Strejten očigledno traga za izgubljenim knjigama, uprkos tome što zna koliko je to uzaludno. U njemu ta potraga rađa detinje osećanje poduhvata, čežnju da se “bude junak koji će moći da razreši tajnu”.

Izgubljena knjiga drugačija je, takođe, od one nikad napisane; delo koje je postojalo stvara nešto što Van Strejten naziva “prazninom” koju ispunjavamo idejama o tome šta je ta knjiga mogla da bude. Da li je njome odgovoreno na neodgovorivo pitanje? Da li je dosegnuto savršenstvo?

“Slično Van Strejtenu i ja sam fanscinirana tim knjigolikim rupama u intelektualnom sazvežđu”, priča Lorejn Beri. “Dok sam studirala”, kaže ona, “moja najveća maštarija bila je da ću pronaći knjigu ili rukopis do tada smatran izgubljenim ili da ću rešiti neku istorijsku misteriju. Ideja potrage pobuđivala je osećaj kakav sam imala svakog leta kao dete dok smo rođak i ja istraživali po plaži, tragajući za gusarskim blagom.”

Benjamin bi mogao i da bude osoba koja će objasniti “autentičnost” za koju se veruje da su izgubljena dela imala. U svom eseju “Umetničko delo u razdoblju njegove tehničke reproduktivnosti.”, on je postavio tezu da je sveprisutnost štampanih stvari iz masovne proizvodnje uticala na to da izgubimo osećaj divljenja kada držimo broširano izdanje u rukama. Da li je knjiga manje posebna ako svi možemo da imamo po primerak? To je onaj isti osećaj razočaranja na kakav su ukazali mnogi posetioci Luvra: nakon što ste videli toliko reprodukcija Leonardove Mona Lize, čemu onda ta mala slika okačena na zid muzeja?

Osoba koja je osetila salve uzbuđenja u dodiru sa jedinstvenim tekstovima je Kristofer de Hamel, čiji “Susreti sa izuzetnim rukopisima” predstavljaju riznicu rukopisa koje je mogao da proučava. Ilustracije iz “Knjige Kela” ili knjige sati Žane od Navare, između ostalih, oduzimaju dah, a De Hamel predstavlja i priče iza rukopisa, ali i svoje reakcije na njih.

Zašto su rukopisi vredniji od objavljenih, završenih proizvoda? “Zavisi od toga šta želite da doživite”, kaže De Hamel. “Čoser se čita brže u modernim izdanjima, ali lično uzbuđenje pri dodiru i listanju stranica originala ne može se uporediti sa bilo čim. Svi mi hoćemo da položimo ruke na istoriju”.

Da li “Knjiga Kela” gubi bilo šta od privlačnosti kada je štampana verzija dostupna za nabavku na koji metar dalje, u prodavnici suvenira Triniti koledža u Dablinu? Ne, kaže De Hamel. “Postoje stvari koje ćete videti u originalnom rukopisu koje čak ni mikrofilm ili digitalizovani surogat ne mogu da prenesu – sjaj od nanošenja suvom iglom, tragovi brisanja, rupice od ušivanja, premazi, promene na pergamentu, suptilnost boje, gubitak listova, patina od upotrebe – čak i miris i zvuk koji mogu da prenesu znanje i razumevanje teksta iz vremena kada su zapisi nastali i prvi čitaoci ih videli”. Dakle, kada žalimo za izgubljenim rukopisima, ne radi se samo o nestanku reči, nego ostajemo i bez uvida u proces njihovog nastanka – autorova precrtavanja, njegova grčevita dodavanja i izbacivanja.

Postoje mnoge knjige za koje De Hamel ne gubi nadu da će ih jednog dana ugledati. “Knjiga Kela imala je više listova u 17. veku nego danas. Da li su oni negde u nečijoj beležnici? Iz Vinčesterske biblije iz 12. veka, možda najvećeg srednjovekovnog engleskog umetničkog dela, brojne minijature su isečene, verovatno tek u 20. veku, a verujem da bar neke od njih i dalje postoje. Veoma, veoma želim da pronađen neku od njih pre nego što umrem”.

Koliko god bolno bilo razmišljanje o tome šta se dogodilo sa njima, zatičem sebe kako se vraćam Van Strejtenovoj tvrdnji da su izgubljene knjige kao izgubljene ljubavi, piše novinarka “Gardijana”. Kako je Tenison zapisao u “In memoriamu” (“Bolje je voleti, pa izgubiti nego uopšte ne voleti”), saznanje da su te knjige nekada postojale nekako je čudno utešno, čak iako nikada nisu pronađene ili vraćene. Prostor za to znanje nije prazan – to je praznina. “Na kraju puta sam”, piše Van Strejten, “shvatio da izgubljene knjige imaju nešto što druge nemaju: one zaveštavaju onima koji ih nisu pročitali mogućnost da ih zamisle, da pričaju o njima, da ih nanovo izmisle”.

Prevod: Matija Jovandić
Izvor: theguardian.com

http://www.glif.rs

Od papirusa do pergamenta: Carska biblioteka Carigrada

Mnogo godina nakon što su uništene velike biblioteke antičkog sveta, poput biblioteka u Pergamu i u Aleksandriji, Carska biblioteka Carigrada je čuvala dragocene antičke grčke i latinske tekstove. Postojala je skoro 1000 godina. Ovu biblioteku u glavnom gradu Vizantijskog carstva je izgradio car Konstantin II između 357-354 godine n.e, jer je postao svestan fizičkog raspadanja ranih tekstova koji su bili napisani na papirusu. Poverio je pisarima napornu dužnost prepisivanja tomova knjiga iz rolni papirusa na otpornije materijale poput pergamenta od koža različitih životinja u skriptorijumu biblioteke, Smatra se da je čovek zadužen za pisare bio Temestije, koji je radio direktno za Konstantina II u nadzoru biblioteke.

Car Valens je oko 372 god. nove ere nastavio rad svog prethodnika Konstantina II, tako što je zaposlio četiri grčka i tri latinska kaligrafa. Zbog toga je većina grčkih klasika koje danas imamo sačuvana – zahvaljujući vizantijskim kopijama, nastalim u Carskoj vizantijskoj biblioteci. Međutim, određeni tomovi knjiga su imali prednost u odnosu na druge. Oni koji su radili kao pisari i kopirali tekstove sa papirusa na pergament, uložili su mnogo vremena i pažnje da sačuvaju ono što su smatrali najvrednijim delima. Starija dela, poput Homerovih dela i helenističke istorije, imala su prednost u odnosu na kasnije latinske radove. Isto tako, slavniji pisci poput Sofokla i filozofa, koji su mu bili savremenici, imali su prioritet u odnosu na manje poznate pisce.

Neki istoričari misle da je Carska biblioteka imala čak 100.000 rukopisa, od kojih su neki možda potekli iz Aleksandrijske biblioteke. Međutim, izvori koji su zabeležili uništenje Aleksandrijske biblioteke su kontradiktorni i malo se zna o kolekciji biblioteke. Misli se da je u Aleksandriji bilo mnogo knjiga, koje su skupljane tokom dužeg vremenskog perioda. Međutim, istorija se komplikuje tokom njenog postojanja jer se navodi da su knjige odatle premeštane u nekoliko navrata i da je kolekcija poklanjana ili uništavana. Na kraju, kada je Aleksandrijska biblioteka uništena, bilo je nejasno šta je ostalo u kolekciji. Ako je tačno da je Carska biblioteka Carigrada zaista imala 100.000 naslova, onda je to svakako bila najveća kolekcija pisanog znanja u ranosrednjovekovnom zapadnom svetu.

Istorija uništenja Carske biblioteke Carigrada je nerazjašnjena, kao i istorija Aleksandrijske biblioteke. Bilo je tvrdnji da je većina naslova u njoj (ako ne i svi) uništena u požaru 475 god. n.e. Međutim, drugi izvori su zabeležili da su Konstantin II i Temistije, koji su brinuli o biblioteci, radili neprekidno da bi sačuvali i ponovo prepisali dela koja su možda bila izgubljena u požaru. Neki od izvora izveštavaju o požarima koji su usledili, a koji su naneli mnogo štete kolekciji tokom milenijuma postojanja biblioteke. Postojale su i pretpostavke da je do delova kolekcije iz biblioteke kasnije došao i Karlo Veliki u 9. veku. Mada su slični naslovi korišćeni kao pokretač renesanse na dvoru Karla Velikog 8. i 9. veka, nejasno je da li su ovi naslovi bili deo Carske biblioteke Carigrada ili su bile obične kopije napravljenje u biblioteci Karla Velikog u Ahenu.

Pored štete pretrpljene u požaru, i sama zgrada biblioteke je, kao i njen sasdržaj, oštećena zbog pljački i ratova, uključujući Četvrti krstaški pohod iz 1204. godine. Dok su gradom harali Franci i Venecijanci, Carska biblioteka je izgorela u požaru, čime je verovatno uništen veliki deo njene kolekcije. Istoričari navode da, nakon što su požari uništili grad, nema indikacija kontinuiranog postojanja formalne Carske biblioteke u tom vremenu i nijedan izvor ne spominje izgubljene rukopise. Zbog ovoga je nejasno šta je izgubljeno u požaru, a šta je ostalo, pa uništeno kasnije .Govorilo se da je pljačka iz 1204. jedna od najprofitabilnijih i najsramnijih pljački u istoriji. Veruje se da su krstaši možda ukrali, a potom prodali neke od retkih vizantijskih rukopisa.

Iako je nejasno šta je od knjiga preživelo tokom svih ovih godina i razaranja, biblioteka je doživela svoju konačnu propast kada je pala u ruke Otomanskog carstva 1453, kada je osvojen Carigrad, a biblioteka uništena zajedno sa svim preostalim knjigama u njoj. Mada mnogi izvori navode da su neki tekstovi preživeli vreme otomanske okupacije grada, ali nema dovoljno čvrstih dokaza da je biblioteka ikad povratila svoju funkciju. Takođe, nijedan deo biblioteke nije otkriven u našem vremenu. U 19. veku je profesor Karlajl, lekar i „orijentalista“, dobio dozvolu za pristup sadržaju biblioteke iz postotomanskog perioda. Međutim, on je zaključio da ni za jedan od tekstova nema dovoljno dokaza da bi se povezali sa Carigradskom carskom bibliotekom.

Međutim, Arhimedov Palimpsest je jedinstven u kolekciji tekstova iz perioda posle otomanskih pohoda. Ovaj tekst je isplivao na površinu 1840, preveden je 1915. i neobjašnjivo otkriven u privatnoj kolekciji i prodat 1998. Palimpsest je prvobitno bio vizantinsko-grčka kopija rada Arhimeda iz Sirakuze i drugih autora iz 10. veka. To je jedina poznata kopija ,,Stomachin-a” i „Metoda mehaničkih teorema“, kao i teksta „O plutajućim telima“ na grčkom. Ovaj tekst je možda jedini dokaz da je kolekcija knjiga u Carskoj biblioteci zaista nastavila da postoji i u Otomanskom carstvu, a i u naše vreme.

Autor: Veronika Parks
Izvor: ancient-origins.net

http://www.laguna.rs

Vavilon, kapija bogova

Majka bluda i gnusnih dela na zemlji…“

Grad, čije ime znači „vrata bogova“ (babili, na akadskom), osnovao je u XXIV veku pre n.e. akadski vladar Sargon na obalama reke Eufrat, podigavši po jednu polovinu na obe obale. Oko 1700. godine pre n.e. bio je verovatno najveći grad tadašnjeg sveta. Čuvene Viseće vrtove Vavilona Grci su uvrstili u sedam svetskih čuda Starog veka, a u Knjizi postanja pominje se i toranj, visine 90 m kao Vavilonska kula. U Starom zavetu ova težnja da se dosegne nebo smatrana je vrhuncem ljudske taštine. Ali ta težnja ima svoje opravdanje, jer je Vavilon bio samo pulsirajuće srce carstva koje se prostiralo od Egipta, na zapadu, do Elamskog starog kraljevstva na istoku (jugozapadni Iran). Danas, na oko 137 km od Bagdada u Iraku, polje ruševina, takozvani tel, pokriven izlomljenim opekama, zauzima prostor od tridesetak kvadratnih kilometara i to je sve što je ostalo od nekada velelepnog grada.

Do XX veka, sva saznanja o ovom gradu, dao nam je Herodot (484. – 425.g. pre n.e.) i biblijski prekori. Naime, vavilonska misterijska religija prikazana je simbolički u Novom zavetu kao:

“žena obučena u purpur i skarlet i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserima. U ruci je imala zlatnu čašu punu gadosti i prljavštine svoga bluda, a na čelu joj je napisano ime: Tajna, Veliki Vavilon, majka bluda i gnusnih dela…”

Herodot, međutim, daje drugu sliku. Ovaj veliki putnik, pošao je iz Grčke, preko sirijskih planina i pustinja, sve do reke Eufrat. Tamo je ostao zadivljen prestonicom na obali. Džinovski bedemi bili su dovoljno široki za konjsku zapregu od čak četiri konja. Zapanjeni Herodot pričao je o kružnim zidinama od 83 kilometara, koje behu prošarane sa 100 bronzanih kapija. Pisao je:

Vavilon, svojom veličanstvenošću nadmašuje svaki poznati grad na svetu.

Pisao je i o gradskim običajima, pa tako saznajemo kako je svaka žena u Vavilonu dužna, jednom u svom životu

Da prebiva u Afroditinom svetilištu i ima snošaj sa strancem…

kako su svake godine bile održavane licitacije žena, gde bi najbogatiji kupovali najlepše, a siromasi su odvodili one skromnijeg izgleda.

Ali Herodot je zapravo imao vrlo oskudno znanje o istoriji Vavilona, čak nije ni čuo za ime Nabukodonosora II, njegovog cara od 605. do 562. godine pre n.e. Do XX veka u svetu istoričara bilo je teško razdvojiti činjenice od maštarija.

Iskopavanje

Prvo arheološko istraživanje Vavilona otpočeli su 1899. godine nemački arheolozi pod vođstvom arhitekte Roberta Koldeveja i iskopavanja su trajala sve do 1917. godine. Bio je to vrlo težak posao, jer su kuće, palate i hramovi u dolini Tigra i Eufrata građeni od cigala sušenih na suncu, koje su se lako mrvile i teško je bilo razlikovati ih od okolnog zemljišta. Uprkos poteškoćama, oni su uspeli da otkopaju visoke vavilonske zidove. Neki od njih bili su obloženi glaziranim ciglama. Vaskrsnuo je duh grada i polako se odmotalo klupko njegove istorije pred očima arheologa. Tokom iskopavanja, stručnjaci za asirsku istoriju dešifrovali su hiljade otkrivenih tekstova. Iz njih su saznali da je Vavilon bio grad mnogo mlađi od poznatih sumerskih gradova – Ura, Uruka i Nipura, koji su osnovani stotinama godina ranije. 2000. godine pre.n.e. Amiti, nomadski narod iz Sirijske pustinje, osvojili su najveći deo Mesopotamije i osnovali čitav niz kraljevstava u Ašuru, Mari, a dalje ka jugu su potčinili stare sumerske gradove, zajedno sa Vavilonom. Ovde su, početkom XIX veka pre n.e. osnovali prvu carsku dinastiju. Čuveni Hamurabi je bio peti car ove vavilonske dinastije, a njegova vladavina od 1792. do 1750. godine pre n.e. bila je zaista veličanstvena. Lomio je sve neprijatelje pred sobom, od kojih su većina bili Amoriti, kao i on sam, da bi konačno oformio snažno carstvo koje je obuhvatalo čitavu južnu Mesopotamiju, na severu do Asirije, na jugu do Persijskog zaliva, na zapadu do Sredozemnog mora. Taj njegov dar za objedinjavanje iskazan je i u njegovom zborniku zakona, što je prikazano i na steli koja je otkrivena u Suzi 1901. godine.

Hamurabijev zakonik, Stela iz Suze, Hamurabi dobija zakonik od boga Šamaša

Haos posle poretka. Novi početak.

U samom Vavilonu, iz vremena Hamurabija, nije sačuvano nikakvo blago. Sve njegove dragocenosti razbacane su u haosu koji su napravili ratnički narodi koji su se borili za Mesopotamiju, a pominju se i u Starom zavetu. Kasiti, sa Zagorskih planina zapadnog Irana, osvojili su i držali pod svojom vlašću Vavilon čitava četiri i po veka. Nakon toga su Elamci, upadajući u Vavilon, sve gradske dragocenosti bahato i besramno krali i odnosili u svoju prestonicu, Suzu. Takva sudbina je zadesila i čuvenu stelu sa Hamurabijem i bogom pravde, Šamašem, koji vladaru predaje zakonik. Vavilonija je u XIII veku pre n.e. stradala pod snagom Asiraca po prvi put, da bi od IX veka pre n.e. pa nadalje bila vazalna država Asirije. Vavilonci su jako teško podnosili podjarmljenost. Dizali su nekoliko pobuna, a Asirci su tokom VII veka pre n.e. čak dva puta razorili grad. Konačno, namesnik Nabopalasar je 625. g. pre n.e. proglasio Vavilon nezavisnim, sebe carem, pa sklopivši savez sa Međanima iz Irana, 612. g. pre n.e. porazio Asirce i razorio njihovu tadašnju prestonicu Ninivu. Kada je 605. g. pre n.e. na presto seo njegov sin, Nabukodonosor II, čitava oblast nazvana- Plodonosan polumesec , a koja se prostirala od Jerusalima do Persijskog zaliva, bila je pod njegovom vlašću. Trebalo je još očistiti poslednje džepove asirskog otpora, pa prionuti na obnovu Vavilona, kao prestonice dostojne novog cara i njegovog slavoljublja.

Pod Nabukodonosorom, Vavilon je izgrađen na obe strane Eufrata i ponovo je postao centar civilizovanog sveta. Glavne građevine bile su na istočnoj obali. Spoljni zid bio je dvostruk, dug 18 km i okruživo je oblast koja je bila retko naseljena i verovatno je tokom rata služila kao sklonište za seljane i njihova stada. Ova spoljašnja linija odbrane na severu je bila ojačana utvrđenjem Babil , koje se još uzdiže na visini od 22 m, a u kojem se nekada nalazila letnja careva palata. Unutrašnji zid bio je četvorougaonog oblika, okružen jarkom i štitio je glavni deo grada. Ovaj bedem od cigle bio je trostruk i sastojao se od prednjeg zida, širokog 6,5 m, zadnjeg zida, širokog 3 m, a između njih je bio i srednji zid. Vavilon je imao 8 gradskih kapija i svaka je bila pod zaštitom drugog boga. Glavna palata i glavna kapija-posvećena boginji Ištar,boginji ljubavi i rata, bile su zaštićene utvrđenjem. Duž utvrđenja pružala se Ulica procesija i prolazila kroz Kapiju boginje Ištar ispred ulaza u grad. Tu je išla duž dvostrukog zida koji je štitio carsku palatu, koja je bila neosvojiva tvrđava u samom centru grada.

Kapija boginje Ištar

Carska palata i Mardukov hram

Izgradnju carske palate započeo je još Nabopalasar. Njegove carske odaje sastojale su se od dve velike dvorane i tri privatne sobe, koje su se otvarale ka dvorištu. Nabukodonosor je zadržao palatu svoga oca, ali znatno je proširio, dodajući četiri istovetna „elementa palate“, koji su stajali jedan do drugog i bili povezani prolazom. U jednom od njih nalazila se ogromna sala, Prestona dvorana.

Izvan palate, Ulica procesija se nastavljala do Hrama boga Marduka, zaštitnika Vavilona. Sam hram je bio četvrtasto utvrđenje sa unutrašnjim dvorištem, a jedna vrata naspram njegovog ulaza vodila su u Mardukovo svetilište. Mardukova zlatna statua je bila mala i laka pa je nošena u povorci tokom svečanosti, kao na primer za Novu godinu. Druga prostorija u hramu bila je namenjena za Mardukov presto, a u sledećoj se nalazio krevet predviđen za simboličko venčanje bogova. Neke od odaja su bile posvećene manjim bogovima. Marduk je, kao i svaki zemaljski kralj, imao i svoj dvor.

Kula koja dodiruje nebo

Piter Brojgel, Vavilonska kula

Pored hrama, izdvojena unutar visokog zida, nalazila se ogromna kula, odnosno zigurat. Bio je uzgrađen više stotina godina pre vladavine Nabukodonosora, ali je prilično oronuo. Car je naredio da se on ponovo izgradi tako da njegov vrh „dosegne nebo“. Nabukodonosorova kula od cigle osušene na suncu ležala je na četvrtastom temelju i poput piramide se visinom od 90 m uzdizala nad gradom. Na vrhu, iznad njenih sedam spratova, kao kruna, nalazio se hram. Prema istoričaru Diodoru sa Sicilije, u I veku pre n.e. kula je služila kao opservatorija haldejskim astrolozima iz južne Mesopotamije. Herodot je pisao da je bila korišćena za svete obrede plodnosti. On kaže da su se na tom krajnjem spratu kule nalazili krevet i zlatan sto, bez ikakve statue boga, pa to liči na opis nekog kraljevskog apartmana starog sveta,

Samo je žena, koju je odabrao bog, sama onde provodila noć,

pisao je, dodajući da

ponekad bog dolazi u hram i spava na krevetu.

Francuski arheolog Andre Pero, pak, povezao je ime Vavilon – doslovno „božja kapija“- sa Jakovljevim priviđenjem u Knjizi postanja. Jakov je, naime, u snu video merdevine koje su sa zemlje vodile do nebeske kapije. Po mišljenju Peroa, za Vavilonce je kula, sa njenim veličanstvenim stepeništem, bila „kapija nebesa“ i odmaralište između božje nebeske kuće i njegovog zemaljskog doma u hramu.

Flamanski majstor, Vavilonska kula

Ravnoteža vaseljenskih sila i tračak nauke

Vavilonska verovanja imaju svoje korene u tradiciji koja doseže preko 2 500 godina u prošlost, sve do samog postanka sumerske civilizacije. Svakim sumerskim gradom upravljao je monarh , predstavnik gradskog boga, pa je tako, okružen svojim dvorom, bio gospodar određene oblasti sveta. Svaki grad imao je svog boga zaštitnika, koji mu je osiguravao napredak i održavao u ravnoteži sile vaseljene, od kojih je zavisila plodnost tla i plodnost samih stanovnika grada. Nije poznat način održavanja ove ravnoteže, ali neki naučnici smatraju da bog deli svoju moć sa boginjom- majkom, sa kojom se svake godine nanovo venčava. Smrt boga, iako oplakivana, predstavlja ključni deo prirodnog ciklusa. Postojao je panteon, u koji su bogovi organizovani, a svrha mu je bila održavanje poretka vaseljene. Najviši bogovi bili su: Anu- bog neba, Enlil-bog vetra i atmosfere i Ea-bog vode i mudrosti, a za njima: Sin-Mesec, Šamaš- Sunce, Ištar- planeta Venera. Marduk je bio jedan od mlađih ratničkih bogova. Uzdignut je u Panteonu nakon što je Hamurabi, kada je Vavilon postao središte sveta Srednjeg istoka, objavio da zaštitnik ovog grada zauzima suviše skromno mesto u panteonu. Da bi to ispravio, on je objavio da su tri vrhovna božanstva odabrala Marduka za svoga vođu. Ovu objavu trebalo je da opravdaju bogoslovi, pa su prionuli na posao sakupljanja najstarijih tradicija o stvaranju sveta. Sastavljen je dugačak ep, u kome su prikazane borbe između elementarnih bića – Timata, slanog mora i Apsu- sveže vode i bogova koji su iz njih postali. Timat je stvorio vojsku čudovišta da bi pobio bogove i bacio svet u iskonski haos. Uplašeni bogovi su odbijali borbu, sve dok mladi Marduk nije istupio kao njihov zaštitnik, pristavši da ih brani. Jedini uslov mu je bio –da mu dodele vrhovnu vlat. Posle herojske borbe, on postaje prvi među bogovima. Ostali bogovi preživeli su samo kao personifikacije Mardukovih mnogobrojnih moći.

Osim bavljenja duhovnim aspektima nebesa, Vavilonci su napravili mape zvezdanog neba, dali imena planetama, proučili njihovo kretanje i pokušali da predvide pomračenja Sunca i Meseca. Verovali su, takođe, da svaki događaj na Zemlji ima odgovarajući, paralelni događaj na nebu. Tokom godina su beležili „znamenja“, naročito ona koja će se verovatno ponoviti, da bi utvrdili koja nebeska pojava „prouzrokuje“ određene događaje. Većina zapisa odnosi se na Mesec i Sunce, planete, zvezdana jata i meteorološke prilike –a sve to beše u nadležnosti različitih bogova. Nakon tog osmatranja, sveštenici su svom caru slali izveštaj uz savet kako da izbegne moguću nesreću.

Vavilonska karta sveta, sa zapadom na vrhu, Vavilon u gornjem pravougaoniku, Asirija desno, Suza na dnu. Izvan okeanskog kruga su neobične zemlje koje su opisane u propratnom tekstu

Čuveni Viseći vrtovi

Vavilonci su bili i baštovani. Naučili su kako da savladaju plavljenje moćnih reka na čijim obalama im se prostirao grad i vešto ih koristili za navodnjavanje. Iako nijedan onovremeni Vavilonski tekst ne pominje postojanje visećih vrtova, istoričari, kao što je i Diodor iz Sicilije, svrstavali su ih u jedno od svetskih čuda. Asirski car Senaherib izgradio je u Ninivi složene bašte sa veštačkim brdima, na koje je voda dovođena akvaduktom i podizana pomoću bronzane Arhimedove sprave sa žlebovima. Mnogi arheolozi veruju da su ti viseći vrtovi iz Ninive greškom pripisani Vavilonu. Drugi se slažu da je i Vavilon imao veličanstvene bašte, ali njihov položaj nije utvrđen. Tragovi bašta su pripisivani građevini iza odaja za sluge. Nizovi zasvođenih hodnika mogli su da podupiru zasađene terase, ali takvi hodnici su na Istoku obično bili skladišta za ćupove nalik bačvama. Ugaoni bedem palate na ivici Eufrata takođe je mogao biti potporni zid bašte. Gde god da su se nalazili, ako su zaista postojali, njihova izgradnja je pripisana vladavini Nabukodonosora II, oko 600. godine pre n.e. i to po želji njegove voljene supruge Semiramide, koja je čeznula za zelenilom svoje zemlje, jer je bila “dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejsaž“. Prema grčkom istoričaru Strabonu, čija je Geografija ugledala svetlost dana 7. godine pre n.e., vrtovi su bili četvorougaonog oblika, a sastojali su se od lučnih svodova postavljenih jedan iznad drugog i pokrivenih ružičastim i belim pločicama. Od jednog do drugog bi se uspinjalo stepenicama, a uz stepenice su se nalazili žlebovi koji su ( pomoću sistema poluga i pumpi ) dovodili vodu direktno iz Eufrata. Vrtovi su bili ispunjeni raznovrsnim biljkama, veštačkim potocima i vodopadima.

Pomračenje sjaja prestonice

Posle Nabukodonosora na presto je 559. godine pre.n.e. seo Nabonid, sin sveštenice boga Sina. Vrlo brzo, on je razočarao Mardukovo sveštenstvo, jer je dao povlašćen položaj hramovima Sina u Uru i Haranu u severnoj Siriji. A ni život pod Valtasarom ( biblijsko ime Nabonida) nije bio bolji. Mrzeo je Jevreje koje je Nabukodonosor kao zarobljenike doveo nakon pljačke Jerusalima 587. godine pre n.e. u takozvano vavilonsko ropstvo. Godine 539. pre n.e u Vavilon je ušao i osvojio ga persijski car Kir Veliki. U gradu je bilo mnogo onih koji su Kira, cara Međana i Persijanaca, dočekali zapravo kao oslobodioca. Kir je sa svojom vojskom, koja je prethodno skrenula tok Eufrata, umarširao kroz kapije gde je inače reka uticala u grad i isticala iz njega. Za to vreme Valtasar je uživao na nekoj velikoj proslavi. Po Herodotovom zamišljenom izveštaju, grad je bio toliko velik, da je predgrađe bilo zauzeto, a da se u centru o tome nije ni slutilo. U isto vreme, prema jevrejskom proroku Danilu, tu

izidoše prsti ruke čovečje… i pisahu po okrečenom zidu od carskog dvora… a ovo je pismo napisano… Mene, mene, tekel, ufarsin… izmeren si na merilima i našao si se lak. Razdvojeno je carstvo tvoje i dano Međanima i Persijancima.

Kir se predstavio kao obožavalac boga Marduka, a jedna od njegovih prvih odluka je bila da oslobodi zatočene Jevreje u gradu. Iako Kir nije razorio grad, ipak je zauvek izgubio svoju nezavisnost. Dva veka kasnije, 331. godine pre n.e. osvaja ga Aleksandar Veliki koji je je osnovao svoje carstvo na Srednjem istoku. On je imao želju da mu vrati stari sjaj. To nije stigao da ostvari. Umro je u samom Vavilonu, u junu 323. godine. Njegova zamisao je zaboravljena, a stanovnici Vavilona su prepustili svoje domove pljačkanju i zaboravu koji je trajao čak 2000 godina. Kada je 141. godine pre n.e. Vavilon postao provincija Parćanskog carstva (da bi pod persijskom vlašću ostao do 650. godine n.e.) nekada veličanstven grad u kome se nalazilo i jedno od sedam čuda starog sveta, pretvorio se u opustele i napuštene ruševine.

za P.U.L.S.E: Katarina Ćuk

pomogli Leon i Lav Ćuk

http://www.pulse.rs

7 izgubljenih knjiga koje su mogle da promene celokupnu istoriju…

Ali neće zato što su ih uništili neki idioti…

7. Jevanđelje po Evi

KyhriG4

Legenda dakle kaže da je ovo jedna od zauvek izgubljenih knjiga Biblije i poslednje jevanđelje. A u njemu su opisane stvari poput: slobodne ljubavi, neobaveznog seksa. I recimo gutanja sperme kao verskog čina.

Što bi kao što pretpostavljate pomalo promenilo shvatanje Hrišćanstva i ulogu crkve. Tako da nas i ne čudi što je ova knjiga nestala negde u istoriji.

Zapravo, svi primerci su po svemu sudeći uništeni još u 4. veku, a čini se da se za to pobrinuo Sveti Epifanije sa Krita. A vrlo verovatno i Papa lično koji se potrudio da preostale kopije dobro sakrije.

Samo da li je Jevanđenje po Evi zaista reč Božija ili falsifikat nekog veseljaka željnog seksa? Pa, to ćemo saznati tek kada se Bog lično ponovo pojavi na Zemlji i potvrdi.

6. Arhimedova misteriozna knjiga

ugTIXFw

Arhimed je bio jedan od najvećih umova antičkog doba. U stvari svih vremena. A u njegovom izgubljenom rukopisu navodno su se nalazile šeme za pravljenje različitih korisnih uređaja. Znate, astronomskih satova, navigacionih instrumenata i drugih gedžeta koji su bili nekih 1000 godina ispred svog vremena.

Neki smatraju da su se tu čak nalazili i podaci o misterioznom mehanizmu Antikitera, pronađenom u Grčkoj. Za koga je ustanovljeno da predstavlja mehanizam za utvrđivanje položaja nebeskih tela. Kao i da je napravljen uz pomoć tehnologije koju ćemo izmisliti bar 1000 godina kasnije nego što je napravljen.

Tako da je stari Arhimed verovatno u svojoj knjižici imao i plan za pravljenje mašine za putovanje kroz vreme.

Proklete Rimljane je izgleda sve to pomalo nerviralo pa su spalili Aleksandrijsku biblioteku gde se rukopis nalazio.

5. Retke knjige iz Kuće mudrosti

TffhtXP

Najređe od svih retkih knjiga iz istorije nalazile su se u Velikoj biblioteci u Bagdadu. Bila je to najveća biblioteka na svetu a u njoj su se čuvali najstariji rukopisi sa tri poznata kontinenta. Tu su bili i spisi drevnih Persijanaca o medicini, astronomiji i poznatoj tehnologiji. A oni su znali dosta toga za svoje vreme.

A pošto je Bagdad u to vreme bio praktično sam centar modernog sveta veruje se da su se tamo nalazile informacije o stvarima za koje danas ni ne znamo da su postojale. Dakle, nemamo pojma ŠTA smo sve mogli da saznamo da nije bilo tih Mongola. Koji izgleda nisu cenili pisanu reč pa su ih sve uništili. U stvari trebalo im je šest meseci za to. Ali bili su uporni pa su uspeli.

4. Nastavak Ilijade i Odiseje

Troya1

Svi znamo početak priče – zbog Lepe Helene, Agamemnom i drugari napadnu Troju. Opsada malo potraje, ali Ahil ubije Hektora. Odisej se seti Trojanskog konja a onda se posle godina lutanja vrati kući svojoj vernoj ženi.

Kraj.

Ali nije kraj.

Navodno je postojao i nastavak epske sage.

U kome su opisani Ahilova smrt, još malo detalja o Parisu i Trojanskom konju. Kao i sama Odisejeva smrt.

Da li možete da zamislite koliki bi uticaj na našu civilzaciju imao još jedan Homerov spis? Praktično svaka druga knjiga, mnogi filmovi pa i muzika su na neki način inspirisani ovim delima.

A kako znamo da je postojala i treća knjiga?

Pa, sačuvani su određeni delovi. Uz to, u drugim izvorima se navodi njeno postojanje. Ali pošto je već prošlo pra hiljada godina sumnjamo da ćemo je ikada pronaći.

3. Platonov Hermokrat

yKv507W

To vam je navodna knjiga o Platonovoj teoriji polja. Koju je kao što možda znate razvio tek Ajnštajn.

Stručnjaci kažu da dela Timej i Kriton jednostavno nisu završena i da se jasno može zaključiti da postoji i treća Platonova knjiga iz serijala. Odnosno Hermokrat.

A u njemu su navodno bile opisane osnovne sile, poput gravitacije, magnetnih talasa, molekula. Sve te sitnice koje smo ustanovili tek stotinama godina kasnije.

Nažalost nikada nije otkriveno ništa osim naznaka o postojanju ovog rukopisa.

2. Ab urbe condita libri

kX5EkLx

Ovaj dugački latinski naziv je zapravo kompletna istorija Rimskog carstva. Imala je 142 toma a sakupio je Livije.

Zamislite šeme za pravljenje egipatskih piramida i tehnička rešenja iz antičke arhitekture. I spiskove gladijatora i vojnika. Odakle su došli i ko ih je kupio. Liste koje su objašnjavale trgovinske odnose. E pa sve to je moglo da se pronađe. Tamo su se nalazili podaci o precima svih nas.

Nažalost posle pada Rima, Evropi je trebalo nekih 1.000 godina da shvati da su stare knjige vredne. A tada je već bilo kasno.

Ipak pronađeno je 35 tomova. Preostalih 107 nije. Ali i one predstavljaju neprocenjivo blago za istoriju celokupne Evrope.

1. Knjiga Ratova koju je napisao Bog lično

5SFwivl

Dakle legenda ukazuje da su u ovom rukopisu opisani ratovi između Mojsija, Džošue i Izraelita dok su se probijali kroz Svetu Zemlju. Autor je Bog lično.

Jasno vam je da bi to bio dosta bitan naslov. Autor je, jelte, poprilično popularan.

A možda bi čak bio i pravi hit pošto zaplet deluje zabavno: imate epski pohod, borbu dobra i zla i neiscrpne izazove. Uz to KNJIGA RATOVA, zvuči skoro kao Ratovi Zvezda.

Knjiga ipak nikada nije pronađena iako se njeno postojanje navodi u više drevnih izvora. Tako da je ili George Lucas Bog lično ili knjigu nikada nećemo ni pronaći.

Izvor: Domino magazin