SASVIM SLUČAJNO OTKRIVENE OTROVNE KNJIGE U UNIVERZITETSKOJ BIBLIOTECI

Naučnici su, istražujući stare knjige u univerzitetskoj biblioteci, došli do jezivog otkrića koje neodoljivo asocira na radnju čuvenog romana Umberta Eka.

Mnogi se sećaju da se zaplet romana Ime ruže Umberta Eka vrti oko otrovne knjige. U ovom romanu poludeli monah je natopio stranice jedne knjige otrovom tako da svako ko lizne prst prilikom listanja ove knjige umire.

Da li je moguće da su se izmišljena dešavanja iz ove knjige zaista i dogodila? Nedavno otkriće pokazuje da je i to moguće. Naučnici su tokom ispitivanja nekoliko retkih i starih knjiga koje su u posedu danskog univerziteta pronašli tragove otrova. Specijalnom tehnikom rendgenskim zracima čija je primena široko rasprostranjena u arheološkim i umetničkim istraživanjima prilikom kojih se utvrđuju hemijski elementi predmeta i slika na koricama ovih knjiga iz 16. i 17. veka pronađeni su tragovi arsenika.

Interesantno je što se do ovog šokantnog otkrića došlo sasvim slučajno. Naime, ranijim istraživanjem utvrđeno je da su korice ovih knjiga sačinjena od starih pergamenata na kojima se nalaze zapisi starog rimskog i kanonskog prava. Poznato je da su evropski knjižari za koričenje knjiga tokom 16. i 17. veka koristili stare pergamente.

Zbog debelog sloja zelene boje kojom su pergamentni premazani naučnici nikako nisu uspevali da pročitaju stare latinske natpise. Zato su ih odneli u laboratoriju kako bi rendgenskim zracima pokušali da ih odgonetnu. Ispitivanje je pokazalo kako je zelena sloj zapravo bio pigment arsenika. Arsenik je jedna od najotrovnijih supstanci na svetu koja može dovesti do trovanja, pojave kancera i smrti. Toksičnost arsenika se ne smanjuje protokom vremena. Pigment arsenika jednostavan je za proizvodnju i u prošlosti se koristio u razne namene. Naročito tokom 19. veka.

U to doba je u Parizu započeta industrijska proizvodnja zelene boje. Impresionisti i postimpresionisti koristili su različite nijanse zelene boje kako bi naslikali svoje najupečatljivije radove. Iz ovoga sledi zaključak da mnoge slike iz tog perioda koje se danas nalaze po muzejima ili privatnim zbirkama sadrže otrov.

Već u drugoj polovini 19. veka toksične osobine ove supstance bile su uglavnom poznate, tako da se sve manje koristila za proizvodnju boja, a sve više kao pesticid u poljoprivredi. Ovo je potrajalo sve do polovine prošlog veka kada je upotreba arsenika i u poljoprivredi zabranjena.

Biblioteka je ove otrovne knjige smestila u posebne kutije na kojima se nalaze nalepnice sa upozorenjem. Kutije se nalaze u odvojenoj prostoriji sa izdvojenim sistemom za ventilaciju. U planu je digitalizacija ovih knjiga kako bi bile dostupne za bezbedno čitanje.

Izvor: Independent

http://www.bookvar.rs/sasvim-slucajno-otkrivene-otrovne-knjige-u-univerzitetskoj-biblioteci/?fbclid=IwAR17jyfzNfqiuVvYgO2bChBbUIkuLBNyhzHVI_ybl1mQn82P6mF91mOlY34

Kritičari rastrgli prvi roman Šona Pena: “To je prikaz seronje, glupandera na 160 strana. On ne sme više da piše”

Proslavljeni glumac Šon Pen teško da će se proslaviti kao pisac. Njegov roman “Bob Hani što samo radi stvari” naišao je na salvu loših kritika američke javnosti.

Distopični roman na 160 stranica je priča o Bobu Haniju, plaćenom ubici koji radi na tajnom programu američkih obaveštajnih službi sa zadatkom da eliminiše stare, nepokretne i ljude koji crpe resurse iz društva.

Brojni literarni kritičari se slažu da je se glumac nije snašao u ulozi spisatelja. Knjiga je napisana stilom nerazumljivim i na engleskom jeziku, izrabljujući aliteraciju i koristeći se prizemnim rečnikom.

Novinarka Hafington posta Kler Felon u recenziji pod naslovom “Romanopisac Šon Pen mora biti zaustavljen” nazvala je delo: “prikazom seronje, glupandera na 160 strana ”

Felon je izdvojila i pojedine pasaže iz knjige, ističući da je sela da je pročita kako bi je “zakopala”, ali da se knjiga sama od sebe “zakopava” što je duže čitate.

Evo pokušaja prevoda nekih od pasaža:

“Stoga, njegov život ostaje neprestano infuziran njenim identetskim neiskrenostima i njenim užasnim uživanjima tim konstantnim pohotljivim prilikama polnog pasijansa koje je shvatala kao samopoštovanje.”

“Posprdna pitanja o višnjama sačuvanim služila su seči i poslednjih utisaka koje je Bob mogao da ima o Sparli kao o glasivitoj građanki.”

“Dok privilegovani pljuju po ovoj neprilci kao epitetu epigenetske nejednakosti jednakih, Bob njuši sajber-nahuškani napad ohrabren od strane Holivudskih narcisa desnog mozga.”

Poslednji citat se, možda, odnosi na pokret #MeToo koji Pen kritikuje u pesmi koja na kraju romana stoji kao epilog. U njoj se on pita gde je nestao smeh i gde je komičar Lui Si Kej, nazivajući pripadnike pokreta #MeToo lažnim licemerima koji se šlepaju hrabrim ženama koji se bore za svoja prava.

Penov stil neke kritičare podseća na Tomasa Pinčona, i to lošu kopiju, dok ih opisi seksualnih odnosa u romanu podsećaju na Čarlsa Bukovskog.

Njujork tajms je delo nazvao “mukotrpnim” i “nezabavnim”, Entertejment vikli ističe da je delo “licemerno”.

Pen, koji je za sebe izjavio da više “nije zaljubljen” u glumu, svestan je da njegov umetnički izražaj i pogledi na svet nisu za svakoga.

“Neki ljudi će skapirati ovu knjigu a neki su… neće skapirati knjigu.” rekao je Pen na jutarnjem programu CBS-a nedavno. “Neki ljudi, ja mislim, će stvarno uživati u njoj, neki drugi će je prezirati. I… to je sve što bih hteo da kažem o sebi, razumeš?”

http://www.nedeljnik.rs

NISAM KARLEUŠA, VEĆ “SAMO” DOKTOR: “Vaš sin je mrtav. Umro je od bolesti koja je iskorenjena pre 100 godina”

Zbog komplikacija malih boginja u Srbiji je umrlo 12 osoba, među njima je bilo i dece i odraslih, medicinskih radnika, potpuno zdravih osoba pre nego što su se zarazile… Kolektivni imunitet je opao, jer roditelji, vođeni pogunim stavovima antivakcinalista – da MMR vakcina izaziva autizam, ne žele da vakcinišu svoju decu.

Među javnim ličnostim koje šire takvu suludu i opasnu propagandu je i Jelena Karleuša i ovaj blog upravo je “prst u oko” svima onima koji i dalje tvrde da decu ne treba vakcinisati, dok se zaraza širi, a ljudi oko nas umiru… U tekstu, objavljenom na portalu “Buka”, jedan bloger (pišući iz perspektive doktorke) odgovara na tvrdnje Karleuše i njenih istomišljenika. Tekst prenosimo u celosti:

Vaš sin je mrtav. Žao nam je. Umro je od bolesti koju je medicina iskorenila pre 100 godina. Niste vakcinisali svoje dete i veoma nam je žao zbog Vašeg gubitka. Jelena Karleuša je bila protiv vakcinacije na fejsu i vi ste odabrali da svoje dete ne vakcinišete da ne bi dobilo autizam. Poslušali ste šta kaže pevačica o vakcinama i sad je vaše dete mrtvo. Uspeli ste u tome i Vaše dete nije umrlo kao autistično i poremećeno, nego je umrlo zbog banalnih ospica koje smo iskorenili pre mnogo godina upravo vakcinama, ali eto, Vaše dete nije primilo odgovarajuće vakcine, napala ga je ta vrsta ospica koja se vraća na velika vrata i uskoro će biti proglašena epidemija u celoj zemlji.

Žao nam je. Trebali ste kao roditelji da preispitate kompetentnost Jelene Karleuše i sličnih osoba koje pričaju o vakcinama i autizmu, o medicini i doktorima i teoriji zavere. Mi nismo Jelena Karleuša i razumemo da nam ne verujete, jer nemamo milion pratioca na Instagramu i Fejsu, ali vidite, mi smo samo doktori. Mi smo obični ljudi koji čitav život rade na tome da produže životni vek Vama i Vašoj deci, ali nismo pevači i poznate ličnosti, pa razumemo kad roditelji poput vas ne vakcinišu decu i onda Vaša deca umru od bolesti koje smo nekad davno iskorenili…

Znate niste Vi krivi. Nije kriva ni Jelena Karleuša. Budale imaju pravo na glas, na izražavanje i na mišljenje. Budale poput ljudi koji nisu završili srednju školu. Znate, gospođo, da Jelena Karleuša nije završila srednju školu? Znate li da ona nema diplomu iz zdravstva i da nije kompetentna da priča o vakcinama? Niste znali? Pa dobro sad je kasno. Vaš sin od šest godina je jutros umro. Temperatura je dovela do kolapsa pluća i nakon što smo pokušali da izvedemo traheotomiju na njegovom tankom i osutom vratu od čireva i osipa, on je nažalost umro na lekarskim rukama…

Jelena Karleuša nije bila tu da uslika i stavi na Fejs posledicu nevakcinacije, jer to ne bi skupilo milion lajkova, ali sada Vi imate priliku da objavite sliku svog sina koji je podlegao zbog toga što nije primio vakcinu. Kao što rekoh možete biti sretni jer nije umro od autizma. Autizam se dobija od vakcina, jel tako? To tvrdi Jelena Karleuša sa svojom školom, znanjem i sa dugogodišnjim iskustvom u vakcinaciji. Znamo da nismo ona i da nema smisla da Vam sad nešto govorimo, ali ako će Vam biti lakše, možete biti srećni, jer ste imali savršeno zdravog dečaka kojeg je ubila bolest iz prošlog veka.

Jelena Karleuša Vas je nažalost vratila u srednji vek. Ta žena i njoj slične vraćaju Vas u srednji vek i, sa svojim mišljenjima i snažnim dokazima koje su skinule sa interneta, odlučuju o sudbini Vašeg deteta. Nastavite sad sa svojim akcijama i glasovima protiv vakcina. Kad sahranite svog dečaka, objavite još nekoliko statusa o zlokobnom delovanju vakcina na ljudsko telo. Vi ste zdravi jel tako? Primili ste vakcine? Jeste naravno i nemate autizam, niste retardirani i nemate posledice na mozgu?
Jelena Karleuša Foto: Dejan Briza / RAS Srbija
Jelena Karleuša

Zanimljivo je da Vi tako zdravi i normalni imate zaostalost koja je tipična za autizam. Jelena Karleuša isto ima zaostalost tipičnu za autizam. Ako pogledate bolje u rečnik, ponašanje i stav gospođe Karleuše, videćete, uz manjak obrazovanja, stručnosti i kompetentnosti na polju vakcinacije dece, takođe i zaostalost u svim ostalim područjima života.

Naravno znamo, razumemo Vas – ona je diva, uspešna, zgodna, moćna i atraktivna žena, ostvarena na svim životnim poljima, a među njima je i polje vakcinacija. Naravno. Imate divan primer i nit vodilju uz jedan problem – Vaše dete je mrtvo.

Kako rekoh, ja nisam Jelena Karleuša. Ja sam obična doktorka, infektolog u Kliničkom centru za infektivne bolesti i viruse. Nemam Fejs i nisam na Instagramu, pa moj rad o bolestima koje iskorenjuje vakcinacija nije nikad podeljen i lajkovan na mrežama gde Vi i Jelena Karleuša provodite vreme sa svojim vestima iz sveta vakcina. Nažalost, nisam imala priliku poput Jelene Karleuša da objavim svoj rad i da podelim milionima ljudi informaciju kako će deca poput Vašeg sina uskoro umirati od niza bolesti koje je medicina jednom davno iskorenila…

Nisam Jelena Karleuša. Obična sam doktorica koja je upravo završila smenu, ide na večeru i posle toga u kino. Nemam potrebu da se nadmećem sa slavnim ličnostima i njihovim stavovima o vakcinama. Ja sam učila 10 godina medicinu, a potom tri godine specijalizirala svoj posao da bih mogla sutra da spasem dete poput Vašeg sina, ali vidite nisam uspela. Na mom fakultetu nisu me upozorili na Jelenu Karleušu i na njen uticaj u svetu vakcinacije i lekova.

Ona se razumije bolje od mene. Infektolog i imunolog, a pritom i diva. Jelena Karleuša Vam je pomogla da Vaše dete ne dobije smrtonosne bolesti, poremećaje i autizme, ali vidite nije bila tu dok se Vaš sin gušio od otečenog vrata i unutarnjih osipa u grlu i nije mogla da spasi Vašeg sina, jer ona nije doktor. Žao mi je, ali ta žena nema diplomu iz medicine, ali to svakako niko nije ni tražio, zar ne?

Jeste li ikad preispitali Jelenu Karleušu i njeno znanje iz medicine? Jeste li seli s njom i pitali je odakle joj ideja da vakcine uzrokuju autizam? Jeste li je pitali gde je radila praksu i kod kojeg doktora je stekla osnovno znanje o sastojku svake od pojedinih vakcina za svaku bolest i za šta je jedna vakcina zapravo zadužena?

Znate li da vakcina ne može uzrokovati autizam? Ne znate? Evo ja Vam moram reći da medicina još uvek nije razvila tako moćnu vakcinu koja u svom sastavu može da uzrokuje autizam, zaostalost, retardaciju i dugoročne posljedice…Nije moguće. Nisam videla u svom radnom stažu tako moćnu vakcinu, ali čula sam da je videla Jelena Karleuša te opasne vakcine koje imaju smrt u svom sastavu. Ne znam gdje ih je ona videla, jer ja nisam radila sa takvim vakcinama. Dala sam stotine vakcina i niko nije postao autističan, retardiran i mrtav od vakcine. Jelena Karleuša očito radi sa tim nekim opasnim vakcinama pa neće da vakciniše svoju decu.

Možda je videla vackine od Ace Lukasa u njegovoj torbi koje on sebi daje, pa je pobrkala da su to one iste koje dajemo Vašoj deci? Oh žao nam je, ne dajemo takve vakcine Vašoj deci. Vakcine u sebi imaju tragove originalne bolesti koja potom unesena u organizam, pa šalje informacije telu da ono može da stvori antitela i izgradi imuni sistem na taj način da, drugi put kad Vaše telo dođe u kontakt sa tom vrstom bolesti, ono jednostavno pojede i uništi tu vrstu bakterije ili virusa. Tako je prosto. Vakcina su oslabljene bakterije i kad se one u maloj količini daju, teraju organizam da proizvede antitela, da se sledeći put telo može jednostavno i bez problema obraniti.

Jelena Karleuša tvrdi da u vakcinama ima autizma, šizofrenije, ludila i bolesti za celu civilizaciju. Nažalost nema, a svi dokazi za njenu tvrdnju leže na internetu, nikako u službenim enciklopedijama zdravlja i nege bolesnika. Nisam nikad videla te vakcine o kojima priča ta žena. Da bi čovek postao lud potrebno je više od vakcine i manje od vakcine. Ludilo, autizam, retardacija, zakržljalost mišića, atrofija i deformacija ne dolaze u vakcinama i ne leče se vakcinama. Nemaju toliku moć te vakcine i njihova svrha je veoma prosta – da izgradite imuni sistem kod svoje dece, da ne umiru u ovom modernom vremenu od srednjovekovnih bolesti.

Žao nam je. Vaše dete i stotine drugih polako, ali sigurno umiru od srednjeg veka koji ste dopustili onog momenta kad ste odlučili svoj život poveriti Jeleni Karleuši i njenom stručnom mišljenju…

Mi smo kao doktori nemoćni. Nemamo pravo da Vas nateramo na vakcine. Nema potrebe. Vi imate Jelenu Karleušu i naš predlog je da sačekate njeno stručno mišljenje o ovoj temi. Mi smo neznalice, žao nam je. Vaše dete je samo jedno od niza dece žrtvi koje je vakcina mogla sprečiti i tek će epidemija narasti, jer vakcinacija je postala neobavezna i sad ste otvorili vrata srednjem veku u svoj život…

Nadam se da ćete vakcinisati ostalu decu, ali ne morate. Jednom sam pročitala divan status jednog uglednog doktora koji je završio medicinu i posvetio svoj život lečenju ljudi i dece: “Ne morate vakcinisati svu decu, samo onu koju želite da zadržite”. Jelena Karleuša je vakcinisana, znate li to? Niste znali? Jeste, vakcinisana je kao i sva ostala deca protiv bolesti iz srednjeg veka. Kad bolje razmislim, ona je zaista upravu. Vakcina zaista ostavlja trajne posljedice na čoveka i nažalost s tim se moram kao doktorka na kraju složiti, jer imam dokaz ispred sebe – Jelenu Karleušu, Vaše mrtvo dete i Vama slične…

Neobjavljeni rukopisi: Šta se krije po fiokama poznatih pisaca?

1. Ostrvo krsta (The Isle of the Cross), Herman Melvil

Pitanje je da li postoji pisac čiji su svi romani dospeli na listu najčitanijih. Još je veće pitanje da li postoji onaj čiji su svi rukopisi uspeli da budu i objavljeni. Neki rukopisi čak i poznatih pisaca bili su uništeni, ukradeni, odbijeni ili zauvek zaključani u fioci samog autora.

Iako je Mobi Dik (Moby Dick) danas veoma popularan roman, u vreme objavljivanja bio je potpuni neuspeh, bar u komercijalnom smislu. Ista sudbina zadesila je i naredni Melvilov roman Pjer (Pierre; or, The Ambiguities).

Stoga se on 1853. bacio na pisanje romana Ostrvo krsta koji je navodno nastao prema istinitoj priči za koju je Melvil čuo tokom svog putovanja na Nantaket.

Prema priči, Agata Heč, ćerka čuvara svetionika u Masačusetsu udala se za mornara koji ju je napustio kada je ostala u drugom stanju i vratio se ‒ 17 godina kasnije. Nakon što je čuo ovu priču, Melvil ju je najpre ispričao jednom drugom piscu, inače svom prijatelju, Natanijelu Hotornu, međutim ovaj je rekao kako bi tu priču ipak trebalo da napiše Melvil. On je taj savet i poslušao, u nadi da će napokon imati sreće sa prodajom romana, no izdavačka kuća nije delila njegovo oduševljenje pričom.

Iako su tačni razlozi ostali nepoznati, izdavačka kuća Harpers je odbila ovaj roman, a danas se spekuliše da su to učinili iz bojazni da ih akteri ove priče ne bi kasnije tužili. Danas je ovaj rukopis potpuno izgubljen.

2. Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle), L. Frenk Baum

Autor Čarobnjaka iz Oza svojevrsni je rekorder na ovoj listi. Iako je L. Frenk Baum bio pre svega dečiji pisac, tokom svoje karijere oprobao se i u pisanju romana za odrasle. Međutim, za taj deo njegovog opusa danas gotovo da se i ne zna, i to iz dobrog razloga.

Naime, čak četiri romana ovog pisca nikada nisu ugledali svetlost dana. Romani Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle) koje je Baum napisao u periodu između 1912. i 1915. godine nikada nisu objavljeni, a danas se ne zna da li su rukopisi uopšte sačuvani.

Baumov najstariji sin Frenk je naveo u svojim memoarima da je njegova majka spalila sva četiri rukopisa. Međutim, mnogi smatraju kako ovo nije istina jer je izvesno da se Frenk Mlađi na ovaj način samo svetio svojoj majci zato što ga je izbacila iz svog testamenta.

3. Drugi pogled (Double Exposure; or Doubletake), Silvija Plat

Silvija Plat najpoznatija je po svojoj poeziji i svom prvom i jedinom romanu Stakleno zvono (The Bell Jar). Nakon što je izvršila samoubistvo kada joj je bilo 30 godina, svet je ostao uskraćen za njen spisateljski glas i specifičnu naraciju.

Međutim, 1977. njen muž Ted Hjuz (takođe pisac) otkrio je u svojim memoarima kako je Platova pisala svoj drugi roman u vreme koje je prethodilo njenoj preranoj smrti.

Roman Drugi pogled bio je osmišljen kao autobiografija, a Platova se u njemu bavila krahom svog braka sa Hjuzom. U prvom izdanju svojih memoara Hjuz je zapisao da je pre svoje smrti, Platova napisala čak 130 stranica novog romana, da bi u kasnijim izdanjima broj bio smanjen na 60 ili 70.

On je dalje naveo kako je rukopis spisateljicine autobiografije nestao 70-ih, a razlog nestanka je ostao prekriven velom tajne. Međutim, iako se ne zna sa sigurnošću šta se desilo sa ovim romanom i da li je možda Platova uspela i da ga završi, ovaj pomen rukopisa dao je povoda za spekulacije.

Kako je vrlo verovatno da Silvija Plat nije predstavila naročito laskavu sliku svog supruga za koga se zna da je bio preljubnik, sve su šanse da nestanak ovog rukopisa nije niti kakva misterija, niti nesrećan slučaj.

4. Siromah i dama (The Poor Man and the Lady), Tomas Hardi

Kada govorimo o prvim romanima pisaca, može se reći da su oni često šablonski. Prvi romani obično su opterećeni autobiografskim elementima, a napori da se iskleše sopstveni stil i spisateljski glas očigledni su svakom iole pažljivijem čitalačkom oku. Mnogi pisci su tokom života često govorili kako bi želeli da im prvi roman nikada nije ni objavljen, ali se sa njima ne bi složio Tomas Hardi.

Kada je krajem 1860-ih godina mlađani Hardi poslao rukopis svog prvog romana izdavačkim kućama u Londonu, jedan čovek zadužen za iščitavanje novih rukopisa po imenu Džordž Meredit navodno je sprečio izdavače da puste Hardijev roman u štampu. Meredit je svoj stav opravdao željom da sačuva reputaciju mladog pisca, te da spreči da njegov prvenac našteti karijeri koja je bila tek u povoju.

Postoje dve verzije ove priče. Oni naklonjeniji piscu kažu kako je Meredit lično otišao kod Hardija kako bi mu izneo svoje mišljenje i saopštio vesti, dok drugi tvrde da je rukopis glatko odbijen. Potonjoj verziji veruju i autori Hardijeve biografije iz 1921. pod nazivom Tomas Hardi, pesnik i romanopisac (Thomas Hardy, Poet and Novelist) u kojoj pišu da je ovakav scenario daleko izgledniji.

Hardi je kasnije opravdavao Mereditovu odluku govorivši kako je on predložio da se knjiga stavi na čekanje jer je za mladog pisca bila previše filozofski obojena i preterano satirična. No, ne čini se da je on ovu odluku prihvatio sa oduševljenjem.

Svoj rukopis čuvao je do pred smrt, možda čak i u nadi da će roman jednom naći put do datuma objavljivanja. Ipak, par godina pre nego što će preminuti, Hardi je spalio ovaj rukopis, pa će tako ovaj roman zauvek ostati misterija za javnost i Hardijeve obožavaoce.

5. Nedovršeni roman o Prvom svetskom ratu, Ernest Hemingvej

Teško da u istoriji književnosti postoji nečuveniji događaj od krađe kofera u kojem su se nalazila rana Hemingvejeva dela. Naime, kada je Hemingvej izveštavao sa Lozanske konferencije mira, njegova prva supruga Hedli Ričardson ponela je sa sobom ovaj dragoceni kofer iz Pariza u Švajcarsku kako bi pokazala Hemingvejeva dela Linkolnu Štefensu, njujorškom reporteru i piscu.

No, kofer nikada nije stigao na svoje odredište. Pre nego što je stigla u Švajcarsku, Hedli su ukrali kofer još u vozu. U njemu su se nalazile indigo kopije i originali svih Hemingvejevih kratkih priča koje je do tog momenta napisao, kao i rukopis romana o Prvom svetskom ratu na kojem je pisac uveliko radio.

Nakon što mu je delo nestalo usred pisanja, Hemingvej je odlučio da potpuno zaboravi na njega. Nikada se nije pokušao da ponovo napiše ni roman koji je započeo, ni kratke priče koje je izgubio. Umesto toga, nakon incidenta on se potpuno okrenuo pisanju drugog romana, za koji će se ispostaviti da je potpuni uspeh ‒ Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises).

6. Princ Meduza, Hanter S. Tompson

Još jedan američki pisac i novinar poznat po svom novinarskom stilu pisanja ostao je bez jednog svog romana. Autor Paranoje u Las Vegasu (Fear and Loathing in Las Vegas) i Dnevnika opijanja (The Rum Diary) Hanter Tompson, takođe se kao mladi pisac suočio sa odbijanjem.

Njegov prvi roman, Princ Meduza, izdavači su odbili i tako ga osudili na večni zaborav. Priča je, kažu, bila autobiografske prirode i govorila je o dečaku iz Luivila koji je došao u veliki grad da okuša sreću. Kasnije je i sam Tompson priznao kako je roman bio nezanimljiv i kako je njegova priča neupečatljiva, pa ju je lako zaboraviti. Da li rukopis ovog romana još uvek postoji je nepoznanica.

Zanimljivo je da to nije jedini Tompsonov roman koji se suočio sa odbijanjem. Njegov naredni roman Dnevnik opijanja takođe je dugo bio neobjavljen. Tompson ga je napisao 60-ih inspirisan vremenom koje je kao novinar proveo u Portoriku, međutim, na objavljivanje se čekalo sve do 1998. kada ga je Tompsonov prijatelj pronašao u njegovom stanu i nagovorio ga da pokuša ponovo da ga objavi.

Igrom sudbine, taj Tompsonov prijatelj bio je Džoni Dep koji će kasnije tumačiti glavnu ulogu u filmskoj adaptaciji ovog romana (nakon uspešne ekranizacije i prethodnog Tompsonovog romana Paranoja u Las Vegasu).

7. Mesec škrabala (Scribbler Moon), Margaret Atvud

Evo jednog romana koji je doslovno završio zaključan u fioci. Preciznije, u sefu.

Naime, Margaret Atvud je 2014. napisala roman za projekat Biblioteka budućnosti koji je sprovela norveška Narodna biblioteka. Projekat je osmišljen tako da čuva rukopise raznih pisaca sve do 2114. kada će biti objavljeni u jednoj antologiji. Projekat je zasadio 1000 stabala u Norveškoj od kojih će za nešto manje od sto godina nastati papir za štampanje 1000 primeraka ove jedinstvene antologije.

Margaret Atvud je prva koja je predala svoj rukopis na čuvanje ovom projektu, a ideja je da svake godine novi pisac doda jedno svoje neobjavljeno delo ovoj kolekciji. Njenim stopama krenuli su 2015. i Dejvid Mičel sa svojim romanom Od mene teče ono što se zove vremenom (From Me Flows What You Call Time) i 2016. Sigurjon B. Sigurdson (islandski pisac poznatiji kao Sjon) sa romanom VII: Dok moja četkica dodiruje tunike anđela (VII: As My Brush Brushes on the Tunics of Angels).

Detalji o ovom romanu koji je napisala autorka Sluškinjine priče (The Handmaid’s Tale) nepoznati su javnosti. Naime, svi rukopisi koji pripadaju ovom projektu su izloženi u Narodnoj biblioteci u Oslu, međutim, nisu dostupni za čitanje. Iako većina nas gotovo sigurno neće dočekati da pročita ova dela, svoj primerak možete rezervisati ukoliko uplatite 1000 dolara projektu Biblioteka budućnosti.

https://kultivisise.rs/neobjavljeni-rukopisi-poznatih-pisaca/

10 činjenica o braći Grim i njihovim bajkama

Jakob Ludvig Karl Grim i Vilhelm Karl Grim ostali su upamćeni po svojoj zbirci bajki, u kojoj su većinom sakupljene priče iz nemačkog folklora. U poslednjih 200 godina mnoge od njih su iznova pisane, unošene su mnogobrojne izmene i tome slično. Slavi braće Grim doprinele su naravno i Diznijeve animirane adaptacije, ali evo nekoliko manje poznatih činjenica u vezi sa Jakobom i Vilhelmom i njihovim bajkama:

1. Dok smo mi navikli na verziju koja je ublažena tokom godina, u originalnoj priči o Pepeljuzi njene ružne sestre odseku sebi nožne palčeve, pokušavajući da smanje svoja stopala kako bi stala u staklenu cipelicu (u originalnoj verziji takođe, ona je od zlata). U bajci “Zlatokosa”, ona ostaje trudna posle običnog flerta sa princem (koji je za kaznu, možda smo zaboravili, oslepljen zato što se popeo na kulu, uz Zlatokosinu kiku). Kazna za Snežaninu maćehu, zbog pokušaja ubistva svoje pastorke, bila je igranje u usijanim gvozdenim cipelama, u kojima je plesala dok nije umrla.

2. Okrutne maćehe u bajkama “Snežana” i “Ivica i Marica” su u originalnim verzijama bile njihove biološke majke. Jakob i Vilhelm su ih izmenili i prikazali kao maćehe kako bi “sačuvali svetost materinstva.”

3. Ova prethodna činjenica nam je potvrda da su braća Grim unosila mnoge velike i krucijalne izmene u tradicionalne narative. Međutim, Jakob i Vilhelm nisu napisali ni jednu bajku.

4. Bajke koje su prikupljala braća Grim nikada nisu zamišljene da budu deo lektire iz dečije književnost – to je bio naučni projekat sa ciljem identifikacije i očuvanja duha nemačkog naroda.

5. Braća Grim nisu lutala po proplancima, brdima i livadama, tražeći seljake i seljanke da im ispričaju bajke koje su se “prenosile sa kolena na koleno”.
Njihovi izvori su uglavnom bile obrazovane građanke iz srednje klase, koje je krasio dar za pripovedanje. Izuzetak bio je jedan penzionisani vojnik koji je, u zamenu za pričanje bajki koje zna, tražio novu odeću.

6. Jakob Grim je bio lingvista i odličan poznavalac istorije nemačkog jezika. On je zapravo otkrio lingvističko pravilo koje se po njemu zove Grimov zakon. Ustanovljen je 1822. godine i odnosi se na principe zamene mesta suglasnika u izgovoru u germanskim jezicima.

7. Zapravo, oba brata su bila filolozi i lingvisti. Vilhelm je zajedno sa Jakobom počeo da radi na jednom od najsveobuhvatnijih rečnika nemačkog jezika, koji će biti završen tek nakon 120 godina od početka rada na njemu.

8. Svetsku slavu bajkama braće Grim je zapravo doneo Englez Edgar Tejlor, koji ih je preveo i objavio u Engleskoj 1823. godine.

9. Prva verzija je objavljena 1812. godine, a konačno izdanje koje su objavila braća Grim za života je iz 1857, i u toj verziji se nalazi neverovatnih 210 bajki.

10. Braća Grim su otpuštena sa Univerziteta u Getingenu, gde su radili u okviru grupe profesora pod imenom Getingenska sedmorka. Sa svojih pet kolega, braća Grim su potpisala peticiju protiv kralja Hanovera Ernsta Avgusta, optužujući ga za povredu ustavnih prava. Sva sedmorica su otpuštena, što je dovelo do toga da braća ostanu bez prihoda, zbog čega su uskoro bankrotirali.

http://www.glif.rs/blog/10-cinjenica-o-braci-grim-i-njihovim-bajkama/

25 zanimljivih činjenica o knjigama

1. Hju Lofting, pisac romana „Dr Dulitl“ je smatrao da treba da postoje „knjige za starije“, kao što postoje i „knjige za mlade“.

2. U Dikensovoj kući je postojao tajni prolaz koji se otvarao uz pomoć lažne police sa knjigama. Među lažnim knjigama je bilo raznih naslova, između ostalih „Život mačke“ u devet tomova.

3. Prva knjiga prodata na Amazonu je nosila naziv „Fluidni koncepti i kreativne analogije: računarski modeli fundamentalnih mehanizama misli“ („Fluid Concepts and Creative Analogies: Computer Models of the Fundamental Mechanisms of Thought“).

4. Osim što postoje prave škorpije, postoje „knjiške škorpije“, oni koji su neprijateljski nastrojeni prema knjigama i učenju; izraz je prvi put zabeležen 1649. godine u delu pesnika Endrua Marvela.

5. Najmanja knjiga „Old King Cole“ se nalazi u Velškoj narodnoj biblioteci. Njene dimenzije su 1 mm x 1mm, a stranice se mogu okretati jedino uz pomoć igle.

6. Prva osoba koju je Rej Bredberi pozvao na sastanak je radila kao prodavačica u knjižari; venčali su se 1947.god. i ostali zajedno do njene smrti 2003.

7. Japanska reč „tsundoku“ znači „kupovanje gomile knjiga koje nikada ne stižemo da pročitamo“.

8. DŽ. D. Selindžer je kao srednjoškolac toliko voleo da glumi da se u godišnjake upisivao pod imenima uloga koje je igrao.

9. Najskuplja knjiga na svetu je „Bay Psalm book“ („Zalivska knjiga psalama“) iz 1640. godine štampana u Americi. Prodata je u novembru 2013. godine za 14.5 miliona dolara.

10. „Bukinista“ je prodavac „polovnih knjiga koje nemaju veliku vrednost“.

11. Prva knjiga štampana u Oksfordu je bila studija o učenjima Apostola. Na prvoj strani je bila štamparska greška: pisala je 1468.god. umesto 1478.

12. Silvija Plat je napisala knjigu besmislenih pesama za decu koju je nazvala „The Bed Book“, a koja je o raznim vrstama kreveta.

13. Pre nego što je Gugl otkupio domen pod nazivom gmail.com, Garfield.com ga je koristio za komunikaciju sa ljubiteljima ovog stripa.

14. U kineskoj provinciji Hunan je 1931. godine knjiga „Alisa u zemlji čuda“ bila zabranjena, jer „životinje ne smeju da koriste jezik kojim govori čovek“.

15. Džonatan Svift je izmislio ime Vanesa.

16. Godine 1849. Dostojevski je osuđen na smrt streljanjem. U poslednjem trenutku presuda je preinačena u četiri godine teškog rada.

17. Hans Kristijan Andersen je jednom prilikom boravio kod Dikensa čitavih pet nedelja; kada je konačno otišao, Dikens je na ogledalu gostinjske sobe napisao: „Hans Andersen je u ovoj sobi spavao pet nedelja – što je za ovu porodicu kao VEČNOST.”

18. Vladimir Nabokov je imao „kredenac za genitalije“ u kom je držao svoju kolekciju muških genitalija plavog leptira. Sada se čuva na Harvardu.

19. Kada se sin DŽ. R. R. Tolkina prijavljivao u vojsku, kao zanimanje svog oca je naveo „čarobnjak“.

20. Vilijem Burouz je 1951.god. slučajno iz pištolja ubio svoju nevenčanu suprugu Džoan Volmer, dok su pijani igrali igru „Vilijem Tel“.

21. Već 1974.god. Artur Klark je predvideo internet kakav imamo od 2001. godine.

22. Dž.R.R. Tolkin i K.S. Luis su se jednom takmičili ko će da pročita duži odlomak iz „loših“ ljubavnih romana spisateljice Amande MekKitrik Ros a da ne prsnu u smeh.

23. „Priča o Petru Zecu“ koju je napisala Beatriks Poter je odbijana toliko puta, dok autorka nije odlučila da je sama objavi u 250 primeraka. Do sada je prodato 45 miliona.

24. Stig Larson je rekao da je „The Girl with the Dragon Tatoo“ zasnovana na onome što bi bila Pipi Duga Čarapa kao odrasla.

25. Pre nego što je postao popularan pisac, autor „Da Vinčijevog koda“ Den Braun je bio pop pevač. Jedan od njegovih solo albuma se zvao „Anđeli i demoni“.

Izvor: interestingliterature.com

Knjige za bijeg iz svakodnevice: Putovanje kroz vrijeme

Knjige za bijeg iz svakodnevice: Putovanje kroz vrijeme

Dosadilo vam je ovo naše vrijeme, njegove brige i dubioze? Vi ste zreli za jedno drugačije putovanje, izaberite pravac među našim naslovima.

Audrey Niffenegger: Žena vremenskog putnika

Prvijenac američke spisateljice, u kojem je vješto inkorporiran SF motiv putovanja kroz vrijeme u ljubavnu priču između knjižničara i studentice likovne akademije. Naime, glavni lik Henry ima mutirani gen zbog kojeg neočekivano nestaje i pojavljuje se u prošlosti ili budućnosti. Clare i Henry pokušavaju živjeti “obične” živote, ali u tome ih ometa nešto što ne mogu ni predvidjeti, niti kontrolirati.To je roman o bezuvjetnoj odanosti kroz vrijeme.

Herbert George Wells: Vremenski stroj

“Vremenski stroj” (1895) prvi je roman engleskog pisca znanstvene fantastike u kojemu Vremenski putnik dolazi u 802.701. godinu u zajednicu Eloia. To su dobroćudna, no degenerirana ljudska bića niske inteligencije koja se prehranjuju voćem, ništa ne rade i žive u blagostanju, no prividnome, jer podzemne špilje nastanjuju majmunoliki Morlocki koji se hrane mesom, i to mesom Eloia.

Michael Crichton: Niz vrijeme

Uzbudljiva priča o grupi mladih povjesničara koji su otišli na putovanje niz vrijeme: istražujući stare građevine iz XIV. stoljeća odjednom se nađu u njemu, pokušavajući spasiti svog nestalog profesora. Priča je zasnovana na kvantnoj teoriji po kojoj paralelno postoje mnogi svjetovi, pa je moguć i put u njih adekvatnim strojevima, koje u ovom romanu osigurava bogata korporacija.

Tim Powers: Anubisova vrata

Tim Powers, prisutan na spisateljskoj sceni od 1976., pripada redu darovitijih američkih pisaca čiji romani osciliraju između SF-a i epske fantastike. U romanu “Anubisova vrata” (1983.) nalazimo plejadu osebujnih likova, a radnja, smještena u Englesku s početka 19. st., započinje magijskim zazivanjem egipatskog boga mrtvih, Anubisa. Autor time “šalje” signale karakteristične za epsku fantastiku, odnosno horor. U radnju zatim uvodi i elemente SF-a koristeći motiv vremenskog putovanja. Dva desetljeća nakon prvog izdanja na hrvatskom jeziku, ovo osvježeno izdanje, jednog od legendarnijih romana ovoga žanra, nezaobilazno je štivo novim, ali i onim malo starijim generacijama.

Robert A. Heinlein: Vrata u ljeto

Dan Davis je zaneseni inovator s bezgraničnom ljubavlju prema mačku Peteu i minimalnim smislom za financijske probitke. Time izaziva bijes zaručnice, pohlepne Belle i poslovnog partnera Milesa, koji se rješavaju Dana na elegantan način, “dugim snom” ili hibernacijom. Dan se budi početkom trećeg tisućljeća, daleko pametniji i odlučan da istjera pravdu i, svoj novac. Duhovitim i neočekivanim rješenjima i obratima, rušeći prostorno-vremenske granice, autor vodi čitatelja, preko Amerike sedamdesetih, u Ameriku 2001. i natrag, pa opet u 2001. sve do konačnog raspleta.

Arthur C. Clarke, Stephen Baxter: Vremenska odiseja

Ovu uzbudljivu priču punu fizike budućnosti, vojne strategije i zapanjujućih likova, koja se odvija u svijetu znamenite “Odiseje u svemiru 2001”, napisali su Arthur C. Clarke i njegov najtalentiraniji suautor Stephen Baxter. Roman počinje tako da je Zemlja doslovno narezana na kriške i ponovo spojena u nekakvoj neobjašnjivoj i sveobuhvatnoj katastrofi. Svaki segment tla pripada različitom vremenskom razdoblju od kojih su poneka udaljena milijunima godina. Na početku romana britanska vojna postrojba iz 19. stoljeća, stacionirana na granici Afganistana s Pakistanom, zarobi australopiteke – majku i dijete, dok se u istom trenutku u blizini spušta helikopter UN-ovih promatrača iz 21. stoljeća. Oni se kasnije pridružuju vojsci Aleksandra Velikog, dok se u tabor Džingis-kana prisilno spušta lender Sojuz s međunarodne svemirske stanice.

Poul Anderson: Hodnici vremena

U ovom je romanu u centru događanja bespoštedna borba za moć dviju suprotnih strana iz tehnološki savršenije budućnosti. U toj se borbi brišu sve prostorno-vremenske granice, pa se čitatelj, poput glavnog junaka, vraća iz Amerike XX. stoljeća u osvit europske civilizacije, u neolitsku Dansku, ali i u srednjovjekovnu Englesku. U ovom ratu širom svijeta i širom vremena ljudska povijest ipak ostaje nepromijenjena, a glavni junak nastojat će, vlastitom odlukom, znanje iz svoga vremena podijeliti s ljudima iz brončanog doba.

Selden Edwards: Mala knjiga

Debitantski roman, pisan više od trideset godina, obiteljska je saga i ujedno putovanje je kroz vrijeme Franka Standisha, Wheelera, Burdena III, nasljednika bostonskih bankara, bejzbolskog čuda od djeteta, rock-zvijezde sedamdesetih i pisca. Godine 1988. Wheeler je u kasnim četrdesetima, živi u San Franciscu i iznenada, iščašenjem u vremenu nađe se u Beču u godini 1897. U gradu i vremenu znanog iz priča svog omiljenog profesora Hazea, Wheeler se neočekivano dobro snašao. Sreće oca, također vremenskog putnika, stradalog u Drugom svjetskom ratu, te djeda i baku u intrigantnim okolnostima. Glavni grad Austro-Ugarske proživljava svoje najslavnije dane, ne znajući za apokalipsu koja slijedi. Wheeler upoznaje mnoge slavne ljude (Freud, Wittgenstein, Twain…), svjedoči porastu antisemitizma, sreće dječaka Hitlera, svjestan da svojim postupcima ne smije mijenjati budućnost koja se već dogodila.

Ken Grimwood: Još jednom

Jeff Winston je novinar jedne radiopostaje. Upravo je razgovarao sa suprugom kada je naprasno umro u svom uredu. Budi se nekoliko trenutaka kasnije u svojoj studentskoj sobi i ima osamnaest godina. Nakon nekog vremena shvati da mu je pružena prilika da još jednom proživi život. Ipak, ostaje mu sjećanje na događaje iz prošlog života pa tako i o stanju na burzi i uspješnim poslovima. Priliku iskorištava u potpunosti i postaje bezobrazno bogat. Ipak, u četrdeset i drugoj godini ponovno umire. I tako ponovno, i ponovno… Svaki put iskušava neku drugu mogućnost življenja svog života. Postoji li još netko kome je pružena takva prilika.

.

Mark Twain: Yankee na dvoru kralja Arthura

Nakon snažnog udarca u glavu zadobijenog u tučnjavi, glavni junak romana, Amerikanac iz 19. stoljeća, Hank Morgan, s neizmjernim čuđenjem konstatira da je dospio u neko drugo povijesno razdoblje. Probudio se, naime u srednjovjekovnoj Engleskoj u doba kralja Arthura. Njegovi doživljaji u tom vremenu, otvaraju nam nove poglede na povijesne događaje i drevne legende o kralju Arthuru. Hank postupno uvodi niz promjena u društvo, upoznajući ondašnje ljude s tehnološkim i društvenim promjenama svog doba . . . Ovo satirično djelo s obilježjima znanstvene fantastike odlikuje se inteligentnim humorom i dubokom suosjećajnošću, a prozvano je “američkim Don Quijoteom”. Prvi put objavljeno 1889. godine.

A. G. Riddle: Raskrižje

Spisateljica pred životnom odlukom, bogati biznismen, znanstvenica i računalni genij među malobrojnim su preživjelima u avionskoj nesreći. No postepeno će shvatiti da pad njihovog aviona nije plod nesretnog slučaja, već zavjere u kojoj su oni pomno odabrani pokusni kunići, a njihova uloga u razotkrivanju te zavjere već je izazvala neizbrisive posljedice u jednoj stvarnosti te sad prijeti i životu na Zemlji.

.

Diana Gabaldon: Tuđinka

Godina je 1945. i Claire odlazi sa suprugom Frankom na drugi medeni mjesec u škotski Highlands. Dotaknuvši raskoljeni kamen u središtu kamenog svetišta Claire se odjednom nađe u 1743. te biva uhvaćena u zamku prošlosti, u intrige i opasnosti koje bi joj mogle ugroziti život, ali i slomiti srce. Upoznavši Jamesa Frasera, mladog škotskog ratnika, postaje žena rastrgana između vjernosti i požude, između dva muškarca u dva različita života razdvojena godinama. Prvi put objavljena prije više od dvadeset godina, ovo je prva knjiga u vrlo uspješnom serijalu.

Dan Simmons: Hyperion : roman

Sedmero izabranih odlazi na zloslutan planet Hyperion, na rubu Hegemonije, u posjet zagonetnim Vremenskim Grobnicama povezanima s krvavim kultom Shrikea, Boga Boli. Jer, na Hyperionu se rješava opstojnost ljudskog roda ali i krucijalna pitanja samog svemira. Uzbudljiva međuplanetarna priča s elementima horora, trilera, indijskih religijskih kultova, fizikalnih tajni prostor-vremena.

http://gkr.hr/Magazin/GKR-Bira/Knjige-za-bijeg-iz-svakodnevice-Putovanje-kroz-vrijeme

Zašto nas toliko fasciniraju izgubljene knjige?

Juna 1940. godine, kada su nacističke trupe stigle nadomak Pariza, izbeglica nemačko-jevrejskog porekla Valter Benjamin pripremao se da napusti grad. Benjamin, jedan od vodećih evropskih intelektualaca 20. veka, nije bio u prilici da pribavi neophodna dokumenta za beg preko luke u Marseju. Umesto toga, priključio se ostalim izbeglicama na mučnom putu preko planina do Španije, prema Lisabonu, odakle bi potom potpuno umakli. Benjamina je pri kretanju usporavao težak crni kofer pun rukopisa. U razgovoru sa drugim putnikom, Benjamin je sadržinu kofera opisao kao vredniju od sopsvenog života.

U pograničnom gradu Portbou, Benjamina su španske vlasti obavestile da mora da se vrati u Francusku. Te noći popio je 31 tabletu morfina koji je poneo sa sobom zbog srčanih smetnji. Nakon njegovog samoubistva, njegovom koferu izgubio se svaki trag. Rukopis nikada nije pronađen.

Ova i druge priče o nestalim knjigama nalaze se u nedavno objavljenoj publikaciji „U potrazi za izgubljenim knjigama“ Đorđa van Strejtena. Među izgubljenima su i knjige Nikolaja Gogolja (drugi i treći deo „Mrtvih duša“, koji su spaljeni), Silvije Plat (roman nazvan „Dupla ekspozicija“, nestao nakon njene smrti), Lord Bajron (njegovi lični memoari, koje je spalila njegova porodica ne bi li mu zaštitila ugled) i Ernest Hemingvej (ceo kofer sa ranim radovima, ukraden iz voza na železničkoj stanici u Lionu).

“Za bibliofile poput mene”, piše Lorejn Beri iz britanskog “Gardijana”, “samo saznanje da su ta dela nekada postojala, a više ih nema, izaziva neku vrstu bola.” Van Strejten piše: “Ovo je citat Prusta: ‘Da bi se objavio taj izvor tuge, taj osećaj nepopravljivosti, te patnje što utiru put ljubavi moralo bi da bude… rizika nemogućnosti’. Mislim da strast za izgubljenom knjigom, često kao i ljubav prema osobi, proizilazi iz nedostupnosti da bude pročitana”.

U svojoj knjizi Van Strejten pravi razliku između nestalih i zauvek izgubljenih dela. Ako je rukopis nestao, ipak postoji nada da je on zaturen u nekoj arhivi i čeka da bude otkriven. Ali sa izgubljenim delima, kao što je roman Malkolma Laurija na kojem je radio devet godina, pa ga je progutao plamen kada mu je koliba do temelja izgorela, takvih nada više nema. A opet, Van Strejten očigledno traga za izgubljenim knjigama, uprkos tome što zna koliko je to uzaludno. U njemu ta potraga rađa detinje osećanje poduhvata, čežnju da se “bude junak koji će moći da razreši tajnu”.

Izgubljena knjiga drugačija je, takođe, od one nikad napisane; delo koje je postojalo stvara nešto što Van Strejten naziva “prazninom” koju ispunjavamo idejama o tome šta je ta knjiga mogla da bude. Da li je njome odgovoreno na neodgovorivo pitanje? Da li je dosegnuto savršenstvo?

“Slično Van Strejtenu i ja sam fanscinirana tim knjigolikim rupama u intelektualnom sazvežđu”, priča Lorejn Beri. “Dok sam studirala”, kaže ona, “moja najveća maštarija bila je da ću pronaći knjigu ili rukopis do tada smatran izgubljenim ili da ću rešiti neku istorijsku misteriju. Ideja potrage pobuđivala je osećaj kakav sam imala svakog leta kao dete dok smo rođak i ja istraživali po plaži, tragajući za gusarskim blagom.”

Benjamin bi mogao i da bude osoba koja će objasniti “autentičnost” za koju se veruje da su izgubljena dela imala. U svom eseju “Umetničko delo u razdoblju njegove tehničke reproduktivnosti.”, on je postavio tezu da je sveprisutnost štampanih stvari iz masovne proizvodnje uticala na to da izgubimo osećaj divljenja kada držimo broširano izdanje u rukama. Da li je knjiga manje posebna ako svi možemo da imamo po primerak? To je onaj isti osećaj razočaranja na kakav su ukazali mnogi posetioci Luvra: nakon što ste videli toliko reprodukcija Leonardove Mona Lize, čemu onda ta mala slika okačena na zid muzeja?

Osoba koja je osetila salve uzbuđenja u dodiru sa jedinstvenim tekstovima je Kristofer de Hamel, čiji “Susreti sa izuzetnim rukopisima” predstavljaju riznicu rukopisa koje je mogao da proučava. Ilustracije iz “Knjige Kela” ili knjige sati Žane od Navare, između ostalih, oduzimaju dah, a De Hamel predstavlja i priče iza rukopisa, ali i svoje reakcije na njih.

Zašto su rukopisi vredniji od objavljenih, završenih proizvoda? “Zavisi od toga šta želite da doživite”, kaže De Hamel. “Čoser se čita brže u modernim izdanjima, ali lično uzbuđenje pri dodiru i listanju stranica originala ne može se uporediti sa bilo čim. Svi mi hoćemo da položimo ruke na istoriju”.

Da li “Knjiga Kela” gubi bilo šta od privlačnosti kada je štampana verzija dostupna za nabavku na koji metar dalje, u prodavnici suvenira Triniti koledža u Dablinu? Ne, kaže De Hamel. “Postoje stvari koje ćete videti u originalnom rukopisu koje čak ni mikrofilm ili digitalizovani surogat ne mogu da prenesu – sjaj od nanošenja suvom iglom, tragovi brisanja, rupice od ušivanja, premazi, promene na pergamentu, suptilnost boje, gubitak listova, patina od upotrebe – čak i miris i zvuk koji mogu da prenesu znanje i razumevanje teksta iz vremena kada su zapisi nastali i prvi čitaoci ih videli”. Dakle, kada žalimo za izgubljenim rukopisima, ne radi se samo o nestanku reči, nego ostajemo i bez uvida u proces njihovog nastanka – autorova precrtavanja, njegova grčevita dodavanja i izbacivanja.

Postoje mnoge knjige za koje De Hamel ne gubi nadu da će ih jednog dana ugledati. “Knjiga Kela imala je više listova u 17. veku nego danas. Da li su oni negde u nečijoj beležnici? Iz Vinčesterske biblije iz 12. veka, možda najvećeg srednjovekovnog engleskog umetničkog dela, brojne minijature su isečene, verovatno tek u 20. veku, a verujem da bar neke od njih i dalje postoje. Veoma, veoma želim da pronađen neku od njih pre nego što umrem”.

Koliko god bolno bilo razmišljanje o tome šta se dogodilo sa njima, zatičem sebe kako se vraćam Van Strejtenovoj tvrdnji da su izgubljene knjige kao izgubljene ljubavi, piše novinarka “Gardijana”. Kako je Tenison zapisao u “In memoriamu” (“Bolje je voleti, pa izgubiti nego uopšte ne voleti”), saznanje da su te knjige nekada postojale nekako je čudno utešno, čak iako nikada nisu pronađene ili vraćene. Prostor za to znanje nije prazan – to je praznina. “Na kraju puta sam”, piše Van Strejten, “shvatio da izgubljene knjige imaju nešto što druge nemaju: one zaveštavaju onima koji ih nisu pročitali mogućnost da ih zamisle, da pričaju o njima, da ih nanovo izmisle”.

Prevod: Matija Jovandić
Izvor: theguardian.com

http://www.glif.rs

Od papirusa do pergamenta: Carska biblioteka Carigrada

Mnogo godina nakon što su uništene velike biblioteke antičkog sveta, poput biblioteka u Pergamu i u Aleksandriji, Carska biblioteka Carigrada je čuvala dragocene antičke grčke i latinske tekstove. Postojala je skoro 1000 godina. Ovu biblioteku u glavnom gradu Vizantijskog carstva je izgradio car Konstantin II između 357-354 godine n.e, jer je postao svestan fizičkog raspadanja ranih tekstova koji su bili napisani na papirusu. Poverio je pisarima napornu dužnost prepisivanja tomova knjiga iz rolni papirusa na otpornije materijale poput pergamenta od koža različitih životinja u skriptorijumu biblioteke, Smatra se da je čovek zadužen za pisare bio Temestije, koji je radio direktno za Konstantina II u nadzoru biblioteke.

Car Valens je oko 372 god. nove ere nastavio rad svog prethodnika Konstantina II, tako što je zaposlio četiri grčka i tri latinska kaligrafa. Zbog toga je većina grčkih klasika koje danas imamo sačuvana – zahvaljujući vizantijskim kopijama, nastalim u Carskoj vizantijskoj biblioteci. Međutim, određeni tomovi knjiga su imali prednost u odnosu na druge. Oni koji su radili kao pisari i kopirali tekstove sa papirusa na pergament, uložili su mnogo vremena i pažnje da sačuvaju ono što su smatrali najvrednijim delima. Starija dela, poput Homerovih dela i helenističke istorije, imala su prednost u odnosu na kasnije latinske radove. Isto tako, slavniji pisci poput Sofokla i filozofa, koji su mu bili savremenici, imali su prioritet u odnosu na manje poznate pisce.

Neki istoričari misle da je Carska biblioteka imala čak 100.000 rukopisa, od kojih su neki možda potekli iz Aleksandrijske biblioteke. Međutim, izvori koji su zabeležili uništenje Aleksandrijske biblioteke su kontradiktorni i malo se zna o kolekciji biblioteke. Misli se da je u Aleksandriji bilo mnogo knjiga, koje su skupljane tokom dužeg vremenskog perioda. Međutim, istorija se komplikuje tokom njenog postojanja jer se navodi da su knjige odatle premeštane u nekoliko navrata i da je kolekcija poklanjana ili uništavana. Na kraju, kada je Aleksandrijska biblioteka uništena, bilo je nejasno šta je ostalo u kolekciji. Ako je tačno da je Carska biblioteka Carigrada zaista imala 100.000 naslova, onda je to svakako bila najveća kolekcija pisanog znanja u ranosrednjovekovnom zapadnom svetu.

Istorija uništenja Carske biblioteke Carigrada je nerazjašnjena, kao i istorija Aleksandrijske biblioteke. Bilo je tvrdnji da je većina naslova u njoj (ako ne i svi) uništena u požaru 475 god. n.e. Međutim, drugi izvori su zabeležili da su Konstantin II i Temistije, koji su brinuli o biblioteci, radili neprekidno da bi sačuvali i ponovo prepisali dela koja su možda bila izgubljena u požaru. Neki od izvora izveštavaju o požarima koji su usledili, a koji su naneli mnogo štete kolekciji tokom milenijuma postojanja biblioteke. Postojale su i pretpostavke da je do delova kolekcije iz biblioteke kasnije došao i Karlo Veliki u 9. veku. Mada su slični naslovi korišćeni kao pokretač renesanse na dvoru Karla Velikog 8. i 9. veka, nejasno je da li su ovi naslovi bili deo Carske biblioteke Carigrada ili su bile obične kopije napravljenje u biblioteci Karla Velikog u Ahenu.

Pored štete pretrpljene u požaru, i sama zgrada biblioteke je, kao i njen sasdržaj, oštećena zbog pljački i ratova, uključujući Četvrti krstaški pohod iz 1204. godine. Dok su gradom harali Franci i Venecijanci, Carska biblioteka je izgorela u požaru, čime je verovatno uništen veliki deo njene kolekcije. Istoričari navode da, nakon što su požari uništili grad, nema indikacija kontinuiranog postojanja formalne Carske biblioteke u tom vremenu i nijedan izvor ne spominje izgubljene rukopise. Zbog ovoga je nejasno šta je izgubljeno u požaru, a šta je ostalo, pa uništeno kasnije .Govorilo se da je pljačka iz 1204. jedna od najprofitabilnijih i najsramnijih pljački u istoriji. Veruje se da su krstaši možda ukrali, a potom prodali neke od retkih vizantijskih rukopisa.

Iako je nejasno šta je od knjiga preživelo tokom svih ovih godina i razaranja, biblioteka je doživela svoju konačnu propast kada je pala u ruke Otomanskog carstva 1453, kada je osvojen Carigrad, a biblioteka uništena zajedno sa svim preostalim knjigama u njoj. Mada mnogi izvori navode da su neki tekstovi preživeli vreme otomanske okupacije grada, ali nema dovoljno čvrstih dokaza da je biblioteka ikad povratila svoju funkciju. Takođe, nijedan deo biblioteke nije otkriven u našem vremenu. U 19. veku je profesor Karlajl, lekar i „orijentalista“, dobio dozvolu za pristup sadržaju biblioteke iz postotomanskog perioda. Međutim, on je zaključio da ni za jedan od tekstova nema dovoljno dokaza da bi se povezali sa Carigradskom carskom bibliotekom.

Međutim, Arhimedov Palimpsest je jedinstven u kolekciji tekstova iz perioda posle otomanskih pohoda. Ovaj tekst je isplivao na površinu 1840, preveden je 1915. i neobjašnjivo otkriven u privatnoj kolekciji i prodat 1998. Palimpsest je prvobitno bio vizantinsko-grčka kopija rada Arhimeda iz Sirakuze i drugih autora iz 10. veka. To je jedina poznata kopija ,,Stomachin-a” i „Metoda mehaničkih teorema“, kao i teksta „O plutajućim telima“ na grčkom. Ovaj tekst je možda jedini dokaz da je kolekcija knjiga u Carskoj biblioteci zaista nastavila da postoji i u Otomanskom carstvu, a i u naše vreme.

Autor: Veronika Parks
Izvor: ancient-origins.net

http://www.laguna.rs

Zavirite u indijsko knjiško selo

Smešteno u oblasti Satare, u državi Maharaštra, selo Bilar je prvo svoje vrste, selo napravljeno od knjiga. Ovo mesto je pravi raj za ljubitelje knjiga, budući da se ovde nalazi skoro 15.000 naslova ‒ biblioteka koja će svakako zadovoljiti potrebe knjiškog moljca koji čuči u vama. Evo nekoliko bitnih činjenica o Knjiškom selu:

Projekat je bio zamisao državnog ministra prosvete i kulture, a sproveden je uz pomoć državne i lokalne podrške. Prema rečima ljudi koji su radili na projektu, inspiracija za projekat je bilo švedsko selo poznato po književnim festivalima i prelepim knižarama koje se nalaze na svakom ćošku.

Cilj je bio stvoriti kod ljudi kulturu čitanja, ali i povećati lokalni turizam. Knjige u selu su pisane na marati jeziku, ali bi vremenom trebalo da budu dostupne i knjige na hindu i engleskom jeziku.

Kao deo ovog projekta, 25 lokacija širom sela je preuređeno u čitaonice sa udobnim mestima za sedenje i adekvatnim osvetljenjem. Neke od tih lokacija uključuju škole, javna mesta ili hramove. Izgled svake od čitaonica je inspirisan različitim književnim žanrom.

U svakoj čitaonici ima oko 450 knjiga koje pripadaju različitim žanrovima, pa ima religijskih knjiga, knjiga poezije, ekoloških studija, biografija, autobiografija, knjiga za decu i mnogo toga još. Među tolikim naslovima bi trebalo da se nađe za svakog po nešto.

Cilj ovog mesta je da bude jedna od glavnih destinacija na proputovanjima ljubitelja knjiga, mesto gde se satima mogu pregledati naslove, pre nego što se udobno ušuškaju u vreću za spavanje.

Imajući u vidu da se selo nalazi u blizini svih velikih zimskih odmarališta, primamljivost knjiškog sela može biti samo veća. Jedan od planova vlade je da tokom leta u selu organizuje literarni festival na kome će čitaoci moći da upoznaju neke od svojih omiljenih autora, a u planu su i večeri čitanja poezije, promocije povodom objavljivanja nekoliko naslova, radionica kreativnog pisanja i nadmetanja.

Mesto se nalazi na oko 250 km prateći autoput koji vodi od Bangalora do Mumbaja.

Izvor: theculturetrip.com

http://www.laguna.rs

PRODUKTIVNOST

Prevaziđite odugovlačenje u dva jednostavna koraka ( 1 deo )

Color Of Lifestyle

Srpski Lifestyle Portal

Media Blog 5+

Mišljenja, stavovi i činjenice o raznim temama

Zagrebački likovni umjetnici

Promocija profesionalnih likovnih umjetnika koji žive i djeluju na području Zagreba i Hrvatske

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

Niksa Novakovic - Bigboymachine a chaturbate scammer

Sending money to chat hosts - Don't make my mistakes

Magic & Beyond

Copyright © 2017 by Jelena Stefanovich

HoloNet Serbia

Najnovije Star Wars vesti, recenzije i zanimljivosti na jednom mestu!

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Aleksandra M. Lalić

KNJIŽEVNOST, FILOZOFIJA, FILM, KULTURA I UMETNOST

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

DOLI STYLE

DOLI LIFESTYLE-- PRIČE SAVRŠENO NESAVRŠENE ŽENE

%d bloggers like this: