Arhive oznaka: kratke priče

Neobjavljeni rukopisi: Šta se krije po fiokama poznatih pisaca?

1. Ostrvo krsta (The Isle of the Cross), Herman Melvil

Pitanje je da li postoji pisac čiji su svi romani dospeli na listu najčitanijih. Još je veće pitanje da li postoji onaj čiji su svi rukopisi uspeli da budu i objavljeni. Neki rukopisi čak i poznatih pisaca bili su uništeni, ukradeni, odbijeni ili zauvek zaključani u fioci samog autora.

Iako je Mobi Dik (Moby Dick) danas veoma popularan roman, u vreme objavljivanja bio je potpuni neuspeh, bar u komercijalnom smislu. Ista sudbina zadesila je i naredni Melvilov roman Pjer (Pierre; or, The Ambiguities).

Stoga se on 1853. bacio na pisanje romana Ostrvo krsta koji je navodno nastao prema istinitoj priči za koju je Melvil čuo tokom svog putovanja na Nantaket.

Prema priči, Agata Heč, ćerka čuvara svetionika u Masačusetsu udala se za mornara koji ju je napustio kada je ostala u drugom stanju i vratio se ‒ 17 godina kasnije. Nakon što je čuo ovu priču, Melvil ju je najpre ispričao jednom drugom piscu, inače svom prijatelju, Natanijelu Hotornu, međutim ovaj je rekao kako bi tu priču ipak trebalo da napiše Melvil. On je taj savet i poslušao, u nadi da će napokon imati sreće sa prodajom romana, no izdavačka kuća nije delila njegovo oduševljenje pričom.

Iako su tačni razlozi ostali nepoznati, izdavačka kuća Harpers je odbila ovaj roman, a danas se spekuliše da su to učinili iz bojazni da ih akteri ove priče ne bi kasnije tužili. Danas je ovaj rukopis potpuno izgubljen.

2. Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle), L. Frenk Baum

Autor Čarobnjaka iz Oza svojevrsni je rekorder na ovoj listi. Iako je L. Frenk Baum bio pre svega dečiji pisac, tokom svoje karijere oprobao se i u pisanju romana za odrasle. Međutim, za taj deo njegovog opusa danas gotovo da se i ne zna, i to iz dobrog razloga.

Naime, čak četiri romana ovog pisca nikada nisu ugledali svetlost dana. Romani Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle) koje je Baum napisao u periodu između 1912. i 1915. godine nikada nisu objavljeni, a danas se ne zna da li su rukopisi uopšte sačuvani.

Baumov najstariji sin Frenk je naveo u svojim memoarima da je njegova majka spalila sva četiri rukopisa. Međutim, mnogi smatraju kako ovo nije istina jer je izvesno da se Frenk Mlađi na ovaj način samo svetio svojoj majci zato što ga je izbacila iz svog testamenta.

3. Drugi pogled (Double Exposure; or Doubletake), Silvija Plat

Silvija Plat najpoznatija je po svojoj poeziji i svom prvom i jedinom romanu Stakleno zvono (The Bell Jar). Nakon što je izvršila samoubistvo kada joj je bilo 30 godina, svet je ostao uskraćen za njen spisateljski glas i specifičnu naraciju.

Međutim, 1977. njen muž Ted Hjuz (takođe pisac) otkrio je u svojim memoarima kako je Platova pisala svoj drugi roman u vreme koje je prethodilo njenoj preranoj smrti.

Roman Drugi pogled bio je osmišljen kao autobiografija, a Platova se u njemu bavila krahom svog braka sa Hjuzom. U prvom izdanju svojih memoara Hjuz je zapisao da je pre svoje smrti, Platova napisala čak 130 stranica novog romana, da bi u kasnijim izdanjima broj bio smanjen na 60 ili 70.

On je dalje naveo kako je rukopis spisateljicine autobiografije nestao 70-ih, a razlog nestanka je ostao prekriven velom tajne. Međutim, iako se ne zna sa sigurnošću šta se desilo sa ovim romanom i da li je možda Platova uspela i da ga završi, ovaj pomen rukopisa dao je povoda za spekulacije.

Kako je vrlo verovatno da Silvija Plat nije predstavila naročito laskavu sliku svog supruga za koga se zna da je bio preljubnik, sve su šanse da nestanak ovog rukopisa nije niti kakva misterija, niti nesrećan slučaj.

4. Siromah i dama (The Poor Man and the Lady), Tomas Hardi

Kada govorimo o prvim romanima pisaca, može se reći da su oni često šablonski. Prvi romani obično su opterećeni autobiografskim elementima, a napori da se iskleše sopstveni stil i spisateljski glas očigledni su svakom iole pažljivijem čitalačkom oku. Mnogi pisci su tokom života često govorili kako bi želeli da im prvi roman nikada nije ni objavljen, ali se sa njima ne bi složio Tomas Hardi.

Kada je krajem 1860-ih godina mlađani Hardi poslao rukopis svog prvog romana izdavačkim kućama u Londonu, jedan čovek zadužen za iščitavanje novih rukopisa po imenu Džordž Meredit navodno je sprečio izdavače da puste Hardijev roman u štampu. Meredit je svoj stav opravdao željom da sačuva reputaciju mladog pisca, te da spreči da njegov prvenac našteti karijeri koja je bila tek u povoju.

Postoje dve verzije ove priče. Oni naklonjeniji piscu kažu kako je Meredit lično otišao kod Hardija kako bi mu izneo svoje mišljenje i saopštio vesti, dok drugi tvrde da je rukopis glatko odbijen. Potonjoj verziji veruju i autori Hardijeve biografije iz 1921. pod nazivom Tomas Hardi, pesnik i romanopisac (Thomas Hardy, Poet and Novelist) u kojoj pišu da je ovakav scenario daleko izgledniji.

Hardi je kasnije opravdavao Mereditovu odluku govorivši kako je on predložio da se knjiga stavi na čekanje jer je za mladog pisca bila previše filozofski obojena i preterano satirična. No, ne čini se da je on ovu odluku prihvatio sa oduševljenjem.

Svoj rukopis čuvao je do pred smrt, možda čak i u nadi da će roman jednom naći put do datuma objavljivanja. Ipak, par godina pre nego što će preminuti, Hardi je spalio ovaj rukopis, pa će tako ovaj roman zauvek ostati misterija za javnost i Hardijeve obožavaoce.

5. Nedovršeni roman o Prvom svetskom ratu, Ernest Hemingvej

Teško da u istoriji književnosti postoji nečuveniji događaj od krađe kofera u kojem su se nalazila rana Hemingvejeva dela. Naime, kada je Hemingvej izveštavao sa Lozanske konferencije mira, njegova prva supruga Hedli Ričardson ponela je sa sobom ovaj dragoceni kofer iz Pariza u Švajcarsku kako bi pokazala Hemingvejeva dela Linkolnu Štefensu, njujorškom reporteru i piscu.

No, kofer nikada nije stigao na svoje odredište. Pre nego što je stigla u Švajcarsku, Hedli su ukrali kofer još u vozu. U njemu su se nalazile indigo kopije i originali svih Hemingvejevih kratkih priča koje je do tog momenta napisao, kao i rukopis romana o Prvom svetskom ratu na kojem je pisac uveliko radio.

Nakon što mu je delo nestalo usred pisanja, Hemingvej je odlučio da potpuno zaboravi na njega. Nikada se nije pokušao da ponovo napiše ni roman koji je započeo, ni kratke priče koje je izgubio. Umesto toga, nakon incidenta on se potpuno okrenuo pisanju drugog romana, za koji će se ispostaviti da je potpuni uspeh ‒ Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises).

6. Princ Meduza, Hanter S. Tompson

Još jedan američki pisac i novinar poznat po svom novinarskom stilu pisanja ostao je bez jednog svog romana. Autor Paranoje u Las Vegasu (Fear and Loathing in Las Vegas) i Dnevnika opijanja (The Rum Diary) Hanter Tompson, takođe se kao mladi pisac suočio sa odbijanjem.

Njegov prvi roman, Princ Meduza, izdavači su odbili i tako ga osudili na večni zaborav. Priča je, kažu, bila autobiografske prirode i govorila je o dečaku iz Luivila koji je došao u veliki grad da okuša sreću. Kasnije je i sam Tompson priznao kako je roman bio nezanimljiv i kako je njegova priča neupečatljiva, pa ju je lako zaboraviti. Da li rukopis ovog romana još uvek postoji je nepoznanica.

Zanimljivo je da to nije jedini Tompsonov roman koji se suočio sa odbijanjem. Njegov naredni roman Dnevnik opijanja takođe je dugo bio neobjavljen. Tompson ga je napisao 60-ih inspirisan vremenom koje je kao novinar proveo u Portoriku, međutim, na objavljivanje se čekalo sve do 1998. kada ga je Tompsonov prijatelj pronašao u njegovom stanu i nagovorio ga da pokuša ponovo da ga objavi.

Igrom sudbine, taj Tompsonov prijatelj bio je Džoni Dep koji će kasnije tumačiti glavnu ulogu u filmskoj adaptaciji ovog romana (nakon uspešne ekranizacije i prethodnog Tompsonovog romana Paranoja u Las Vegasu).

7. Mesec škrabala (Scribbler Moon), Margaret Atvud

Evo jednog romana koji je doslovno završio zaključan u fioci. Preciznije, u sefu.

Naime, Margaret Atvud je 2014. napisala roman za projekat Biblioteka budućnosti koji je sprovela norveška Narodna biblioteka. Projekat je osmišljen tako da čuva rukopise raznih pisaca sve do 2114. kada će biti objavljeni u jednoj antologiji. Projekat je zasadio 1000 stabala u Norveškoj od kojih će za nešto manje od sto godina nastati papir za štampanje 1000 primeraka ove jedinstvene antologije.

Margaret Atvud je prva koja je predala svoj rukopis na čuvanje ovom projektu, a ideja je da svake godine novi pisac doda jedno svoje neobjavljeno delo ovoj kolekciji. Njenim stopama krenuli su 2015. i Dejvid Mičel sa svojim romanom Od mene teče ono što se zove vremenom (From Me Flows What You Call Time) i 2016. Sigurjon B. Sigurdson (islandski pisac poznatiji kao Sjon) sa romanom VII: Dok moja četkica dodiruje tunike anđela (VII: As My Brush Brushes on the Tunics of Angels).

Detalji o ovom romanu koji je napisala autorka Sluškinjine priče (The Handmaid’s Tale) nepoznati su javnosti. Naime, svi rukopisi koji pripadaju ovom projektu su izloženi u Narodnoj biblioteci u Oslu, međutim, nisu dostupni za čitanje. Iako većina nas gotovo sigurno neće dočekati da pročita ova dela, svoj primerak možete rezervisati ukoliko uplatite 1000 dolara projektu Biblioteka budućnosti.

https://kultivisise.rs/neobjavljeni-rukopisi-poznatih-pisaca/

Mikrorecenzija: Orlovi ponovo lete

​Divna ideja, setiti se legendarnog Orlovi rano lete i angažovati više pisaca da se, kroz kratke priče, okušaju u pisanju o odrastanju. Ali je tužno je videti na šta se svelo odrastanje u Srbiji. A ako je sve što pišemo refleksija nečeg proživljenog ili podsvesnog, onda su Vojnov i Vidojković, po napisanom za ovo izdanje, za kliničko lečenje.

Samovar

Imam jednu skrivenu strast. Kad osvanem u nekom novom gradu volim da se, izjutra rano, što ranije, iskradem iz hotela. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju, a narod još nije požurio u novi dan.

Koliko mi je noć teška jer patim od nesanica, toliko volim jutra. Donose mi olakšanja. Upijam miris svežeg peciva koje pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu kada im se osmehujem. Ne osmehujem se njima, nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa. Osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane saputnika. To je vreme za moju slobodu, za mene i grad u kome sam osvanula.

Jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, u želji da što pre pređem Vaci i napravim nekoliko fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, željna mirisa kafe, sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući kakvu lepu senku ili zrak da bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel. Taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu. Reč nisam razumela ali mi je bilo jasno da ne radi. “Tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“, rekoh. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Radnje se polako otvaraju, svet pristiže da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabidža sa dekorima mađarske prestonice. Sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima. Mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, nisam primetila sa nisam jedini jutarnji posetilac bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok sedim sama. Ipak, osećam s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno. Sad već izgledam sasvim šašavo. Upućujem čoveku jasan pogled. U sekundi se široko nasmejem, zakikoćem, a pogledi nam se sretnu. Brzo spuštam glavu i crvenim. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj. Smejući se srdačno, tapše me po ramenu i šuškavim glasom reče: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Miša i ja se pogledamo i glasno nasmejemo. Polako sam prstima krenula ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena. Nastavila sam da gledam u njega jer sad već imam pravo na to, jer ako već ne da da ga slikam, mogu da ga bar gledam. Neko  vreme sam piljila u njega i pokušavala da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja hipnotisano i dalje gledalam u njega. Ustao je i sišao u lokal. Želela sam nešto da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem da l’ „Hello“ da l’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim i da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena. „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrene se na stranu i reče: „Za 15 minuta idemo na doručak“.

 www.blacksheep.rs

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com

samovar-blacksheep-rs

Vavilonska pesma, glava sedma

Pesme koje sam na napisao su mi obično dolazile u trenutku, neretko bih ustajao, tražio parče papira i olovku i zapisivao reči koje su izvirale iz mene. Ne iz mog mozga, nekako sam ih više osećao u stomaku i plućima. Krenuo bih da pišem, da bih tek na kraju video čitavu pesmu i šta mi ona poručuje. Nisam nešto mnogo razgovarao sa drugim pesnicima (doduše, nisam ni poznavao mnogo takvih), pa nisam znao da li je i kod njih tako. Samo jedna jedina pesma je nastajala u toku jedne noći i jednog dana. Neki bi ih nazvali „najdužim na svetu“, a meni je, naprotiv, izgledalo da je vreme stalo na trenutak. Nije imalo trajanje, već je uzelo fizički oblik, krenulo da me gura unapred, po nekom sivom i hladnom vakumu. U toku tih dvadesetak sati je nastalo i par stihova, nesvesnih, koji su se tek par dana kasnije javili i rekli mi da ih zapišem.

Četvrtak 6. /Petak 7. Novembar 2014.

Moj otac je umirao. Već treći dan posle teške operacije koju je imao, ležao je u krevetu na intezivnoj nezi, jedva svestan, sa hiljadama cevčica priključenih u vene. Prehrana, lekovi protiv bolova, morfijum, stoma, kateter. Čovek koji me je stvorio i koji mi je u životu toliko puta nedostajao, sada je bio samo gomila mišića i kostiju. Jedino što mi je osiguravalo da je još uvek živ je bilo ritmičko pištanje aparata koji su proveravali rad srca, disanje, kiseonik u krvi.

Sve ono
što ti rekao nisam
sad je samo san…

Dok sam gledao svog oca kako umire (svi drugi su bili ubeđeni da će se oporaviti, ali ja sam nekako znao da nam uskoro sledi rastanak), kao i svih prethodnih dana dolaženja u bolnicu, iz sata u sat su krenula da se javljaju sećanja. Nekada poput slike, nekada u obliku zvuka ili glasa, a nekada je to bila i sekvenca iz nekog davno prošlog filma. Sećanja nekih stvari koje su se desile, a još više sećanja na ono što se nije desilo, a trebalo je.
Do svoje četvrte-pete godine nisam znao značenje reči „tata“. Nekako mi nikada nije zatrebala, a mislim da je nikada nisam ni čuo do sada. Bilo je spominjanja oca, nekog tamo, ali valjda deca u tom uzrastu više vole da se igraju nego da slušaju odrasle. Prvi pismeni zadatak uškoli na temu „Moj tata“. Prve diskusije među đacima čiji je otac jači. Prvi roditeljski sastanak na kome su prisustvovali i drugi očevi. Prvi put kada su mi rekli da sam kopile. Ono kada su dobrodušne žene svratile i donele iznošenu odeću svojih sinova ili unuka. Da se ne baci, a mi nemamo dovoljno novca da kupimo sve što mi treba. Prvi put kada sam nekoga nazvao „tata“, a do to nije bio moj otac. Onaj isti čovek koji je posle pet dana braka sa mojom majkom otišao isto kako je i došao u moj život- nenajavljen.

Sva ona tišina
što među nama beše
sad je samo odjek
sve jači
i jači…

Prvi put kada sam pričao sa svojim ocem, u trećem razredu osnovne škole. Na sred časa mi je prišla učiteljica i šapnula na uho: „Otac ti je tu, hoće da priča sa tobom. Hoćeš da ga vidiš?“ Da li sam hteo? Ne znam, nisam znao. Ali sam pristao. Učiteljska zbornica, moj otac i ja, prvi put razmenjujemo reči. Nemam pojma šta mi je pričao, meni se sve vrtelo, bubnjalo mi je u ušima, šuštalo i sprečavalo da ga razumem…“Tvoja majka…morao sam…imam i drugo dete…moraš da razumeš…“ Ništa nisam razumeo, niti sam bio u stanju. Samo sam ga gledao, kao i sada dok je ležao na intezivnoj nezi. Onim nevinim, dečijim očima, trudio se da upijem svaki njegov udisaj, treptaj, crtu lica. Tada sam ga tako gledao zato što nisam znao da li će biti još nekog susreta, sada sam ga tako gledao zato što sam znao da drugog neće biti.

Svaka ona
baš važna reč
koju rekao
ti nisam
sada mi se samo
smešnom čini…

Prvi put kada sam sa njim seo u auto. Prvi put kada smo pričali o fudbalskoj utakmici i golovima. Prvi put kada me je pitao imam li devojku i, kada sam je kasnije imao, kada me je pitao da li je nešto ozbiljno. Prvi put kada mi je kupio aparat za brijanje. Kada me je pitao da li želim da odem sa njim za Švajcarsku, pošto budućnosti u Srbiji nema. I kada sam, posle dugo premišljanja, pristao. Prvi put kada sam otišao sa njim na utakmicu. Valjda je to veliki trenutak u životu svakog sina, ali je za mene došao malo prekasno, rekao bih. Prva godina mog bistvovanja u Švajcarskoj, sa mojim ocem, maćehom i polubratom. Dobijali smo džeparac, ja od oca, moj brat i od oca i od majke. Ja sam svoj štedeo, jedino šta mi je trebalo su bile cigarete (sa kojima sam počeo otprilike u to vreme) i poneko piće sa društvom. Od ušteđevine sam kupio svojoj sestri (po majci, koja je živela u Srbiji i imala tri godine) neko odelce i jednog velikog plišanog klovna. Sve to je moja maćeha pronašla (dobra je ona žena, razumem je), napravila scenu kako ona nije dužna da svoj novac daje „tamo nekome“ i moj otac je, da bi izbegao eskalaciju, otišao samnom na utakmicu. I pričao je. Pričao kako je situacija teška, kako sam napravio glupost, kako moram da razumem maćehu. Kako bi možda bilo najbolje da se vratim za Srbiju, pošto se ne uklapam ovde. I bio je u pravu, naravno, ali nisam hteo da to čujem od njega. Sve sam ja razumeo, samo je očigledno bilo da mene niko ne razume. Ali mu ništa od toga nisam rekao.

Sve ono
što tebi prećutah
više me ne boli…

Prvi put kada mi je došao u posetu u mom sopstvenom stanu. Kada me je prvi put posetio na poslu. A onda kada sam počeo da treniram fudbal čiji je on predsednik bio, a on mi rekao da to nije za mene. Kada je prvi put upoznao moju predivnu devojku, a kasnije suprugu. Kada nam je prvi put platio letovanje. Kada je prvi put uzeo moju malu princezu u ruke i kada je postao deda.
Misli su mi sevale kroz glavu. Kažu da se čovek pred smrt seća svog života kao na filmu. Da li je tako i sa onima koji pate sa umirućim?
Prvi put kada nas je sazvao i rekao da su mu otkrili rak želuca i da mora hitno na operaciju. Prvi put kada sam pomislio da bih mogao da ga izgubim, a taman sam ga dobio. Prvi put kada sam ga video na intezivnoj nezi. Kada me je zagrlio i počeo da plače. Kada je rekao da neće da nas ostavi. Kada smo mu moja supruga i ja nosili lagane supe, jedino što je smeo da jede tokom dugog oporavka posle operacije. Kada je u naše živote ušetao moj sin, a on po drugi put postao deda. Ono kada smo svi zajedno otišli na izlet. Pa u igraonicu. Pa kada mi se prvi put poverio da mu je brak u krizi, da više ne želi da živi tako. Kada mi je rekao da ga niko ne razume osim mene (ko je mene razumeo, tata?). Kada je zatražio pomoć, a ja sam samo mogao da ga savetujem da sluša svoje srce (jeftina pomoć, ali bolje nego ništa). Kada mi je rekao da se razvodi. Kada se razveo i morao da se brani od familije i prijatelja, koji su ga krivili da je razorio idealan brak. Kada sam samo ja znao istinu.
Kada nas je upoznao sa svojom životnom saputnicom, ženom svoh života, kako je pričao. Kada smo prvi put kao prava familija izašli u šetnju, na ručak, u kupovinu.
I onda, kada mi je po drugi put rekao da mu nije dobro, da se bolest vratila. Odlazak kod lekara.
I druga operacija, dugih sedam sati koje smo proveli ispred bolnice u iščekivanju. Poziv od glavnog hirurga koji kaže da je operacija uspela, ali da je sve još pod znakom pitanja. Prvi put kada sam ga video da ga donose iz operacione sale na intezivnu negu, intubiranog, povezanog na aparate za disanje. Prvi put kada sam ga video da umire.
I onda taj poziv, u 03:40 u petak ujutru, tog sedmog novembra. Ona zvonjava telefona koja ti već kaže o čemu se radi, nije ni potrebno da odgovoriš na poziv. I taj trenutak koji te prikuje, kada nisi svestan šta se desilo u stvari. Ono kada te život udari po glavi i kao da ti kaže: „I to sam ja, pomiri se sa tim“.

Nisam ti sve rekao
i sa tobom
i deo mene
umro je.

Refesticon: produžen konkurs do 10. aprila

Lokalni javni emiter Radio Bijelo Polje raspisuje međunarodni konkurs za zbirku kratkih priča pod nazivom “Makrokozma 21“ za četvrti Regionalni festival fantastične književnosti REFESTICON 2016 koji je posvećen Petru II Petroviću Njegošu povodom 165 godina od njegove smrti.

Propozicije konkursa:

  1. Na konkurs se mogu slati samo neobjavljene priče (epska ili naučna fantastika, fantazija, horor, legende i vilinske priče) sa motivom kosmosa (mikro ili makro);
  1. Priče mogu biti na crnogorskom, srpskom, hrvatskom ili bosanskom jeziku, dužine od 3 do 8 stranica;
  1. Tekst treba poslati isključivo elektronskom poštom na adresu refesticon@gmail.com i to u Word-u (font Arial, veličina 12) sa naslovom, imenom i prezimenom autora / autorke, kratkom biografijom (do 300 riječi) i kontakt podacima;
  1. Jedan autor / autorka može poslati samo jednu priču za čije autorstvo i odgovara;
  1. Poželjno je da priče budu o ljudima i predjelima iz Crne Gore (prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti);
  1. Krajnji rok za slanje priča je 10.4.2016. godine;
  1. Objavljene priče se ne honorarišu i ne dodjeljuju se nagrade za najbolju;
  1. Izbor pristiglih priča će obaviti međunarodni žiri, dok će rezultati biti objavljeni prije održavanja festivala;
  1. Obrane priče će biti objavljene u zbirci ‘’Makrokozma 21’’ koju ćemo premijerno predstaviti na 4. Regionalnom festivalu fantastične književnosti REFESTICON 2016 koji se održava u maju u Bijelom Polju, Crna Gora.

Vavilonska pesma:glava četvrta, odlomak

Kako je počelo

 

Kako je sve počelo? Neprimetno i nenametljivo, taman da pomislim da sam to ja i da će vremenom proći. Na poslu, za ručkom, bi odjednom krenulo strujanje kroz mozak. Jedva delić sekunde, ali veoma intezivno. Izgledalo mi je kao da mi je mozak postavljen između dva ogromna magneta i da mogu da osetim te magnetne talase koji sevaju između dva različito naelektrisana pola.

A onda, kasnije, bi mi se učinilo da se stolica ljulja, pa sam gledao oko sebe da vidim da li su i drugi primetili zemljotres koji se upravo odigrao. Naravno, svi su radili svoj posao bez ikakve naznake da su nešto slično primetili. Sledećeg puta sam gledao u lampu ili čašu vode na stolu, da vidim da li se stvarno radi o zemljotresu. Sve je bilo mirno, samo sam ja osećao blago ljuljanje stolice.

Strujanja kroz mozak su postala sve učestalija, pa sam, na svoj zahtev, otišao na snimanje magnetnom rezonancom, koja nije pronašla nikakav poremećaj. Ti blagi zemljotresi su se takođe pojačali, praćenim osećajem da se sve oko mene nekako udaljava, a da samo ja ostajem na svom mestu.

Nije pomoglo ni što sam nekako u to vreme postao otac, što se rodila moja mala princeza. Radovao sam se, naravno, ali sam sebe više puta uhvatio u razmišljanju da sam napravio grešku i da sam jednu tako malu i nezaštićenu osobu osudio da živi u ovom i ovakvom svetu. Godinu dana kasnije mi je moj tek rođeni sin isto to poručio. Bio sam siguran da sam, samo da bih utažio svoje nagone, dve mlade i nevine duše osudio na pakao ovog od najgorih svetova.

Kovao sam planove da pobegnem. Ne sam, naravno, već sa familijom. Da pobegnem iz društva koje te isključivo gleda kao radnu snagu i na tebi popravlja brojke iz godišnjeg proračuna privrednog rasta. Da odem iz društva gde se ljudi prvo brinu da su im računi plaćeni. Ljudi koji se pretvaraju da vole što rade po deset sati dnevno, samo da bi se preko vikenda zatvorili u svoja četiri zida i već u petak uveče se nervirali što je za dva dana opet ponedeljak. Da okrenem leđa društvu i zemlji u kojima se najbliže komšije ne poznaju, niti viđaju. Zašto bi moja deca, kada su već mojom voljom došla na svet, živela u jednom ovakvom zatvoru? U zemlji čokolada, satova i novca?

Zamišljao sam sebe kako sam sa familijom izgradio našu brvnaru negde u nekoj šumi. Pored brvnare je potok, deca se igraju i pecaju pastrmke u njemu. Ogromni borovi bacaju senku na travnjak ispred kuće, čuje se blagi vetar koji struji kroz njihove grane. Žena kači oprano rublje na kanap da se suši. Iz brvnare dolazi miris sveže pečenog hleba. Uskoro će i vreme da krenem u lov, zalihe su nam se smanjile. Jedan jelen i par fazana će nam dobro doći. Za par godina, kad sin još malo poraste, učiću ga da gađa lukom i strelom i da postavlja zamke.

Nema struje, nema računara, nema nikakvih uređaja. Samo naša brvnara, mi u njoj, priroda i, naravno, knjige. I tako ćemo živeti zauvek.

Dosta puta bi mi to sanjarenje prekinuo plač sina ili ćerke, koji su se javljali da su gladni, ili bih pak prvo osetio smrad iz pelena. I onda bih se obreo tu gde jesam: u jednoj od najbogatijih zemalja sveta. Sa stalnim i sigurnim poslom, sa suprugom koja radi i dobro zarađuje, sa dva predivna deteta. Sve sam imao, a ipak išta imao nisam. Samo taj sve učestaliji osećaj nelagodnosti, koji se pojačavao. Nigde nisam pripadao, niti u Švajcarsku, a verovatno još manje u Srbiju.

Put je krivudao između njiva. Nekada je valjda bio i asfaltiran, sada se asfalt tek ponekad javljao između malih i velikih rupa, dubljih i plitkih. Taj „čuveni“ put koji je vodio ka Svilajncu. Iako je Svilajnac udaljen tek nekih dvadesetak kilometara od mog rodnog mesta, u svom životu sam tamo bio samo tri puta: jednom sa školskim autobusom na ekskurziji, kada smo posetili Resavsku pećinu i manastir Manasiju, jednom na traktoru sa babom i komšijom koji se ponudio da nam izbetonira stepenice ispred kuće, pa smo išli do Svilajnca da mu pomognemo da utovari beton i jednom sa svojim rođakom, kada smo već kao momci hteli da proverimo šta se dešava u tamošnjim kafićima i diskotekama. I nijednog puta se ne sećam tačno. Na ekskurziju smo išli u prvom razredu, tako da je vreme izbrisalo svako sećanje na putovanje. Drugog puta se sećam samo kroz nenormalno truckanje traktora, utovar džakova betona i ponovnog truckanja. A trećeg puta sam bio isuviše pijan da bih se bilo čega sećao. Tako da mi je ovo bila svojevrsna premijera.

                Vozio sam ćutke, pored mene na suvozačevom mestu je bila moja baba, koja nikako nije mogla da se vozi pozadi, inače bi joj se smučilo, a pozadi je sedela moja majka, čiji sam brižni lik video u retrovizoru. Par puta sam u toku vožnje primetio kako se sedište pomera ispod mene, ali ne u ritmu moje vožnje i pokušaja izbegavanja rupa na putu, već onako, kako sam navikao ranije, kada su se stolice ili kreveti pomerali, kao prilikom zemljotresa. Naravno, u međuvremenu sam saznao i šta su napadi panike i kako da ih kontrolišem, ali mi nije najbolje uspevalo.

Jednom, prilikom jednog baš jakog napada, sam čak i pozvao hitnu pomoć, pošto sam bio ubeđen da ću umreti za nekoliko minuta. Na svu sreću, glas sa druge strane je bio dovoljan profesionalac da me pita za sve simptome i da li možda bolujem od depresije. Nekako me je smirio, a ja sam sledećih sat vremena proveo na sofi, zgrčen i gledajući u sat, zamišljajući koji će od sledećih minuta biti i poslednji.

Već sam čuo i priče posle sahrane, one uobičajene, kada bi se pokojnikovi poslednji dani i minuti do detalja prepričavali i analizirali. Koji li će minut ili sat biti spomenut, pitao sam se, dok sam sebe ubeđivao da se ne plašim onoga što će neminovno doći.

                Napad panike je prošao, ja sam uspeo da se smirim nekako i da sačekam da se završi dan, a svi napadi koji su posle toga došli su bili slabiji, pa sam vremenom uspevao da im se suprotstavim.

                Ovaj sada je bio jedan od blažih, počeo sam da se koncentrišem na disanje, rad srca, položaj tela. „Oseti sebe“ bi rekla moja terapeutkinja, koju sam viđao odnedavno.

Nerviralo me je to što je smirena dok ja umirem, što se drži nekih svojih pravila i linija i ne uviđa koliko je situacija ozbiljna. Ja umirem,a ona mi priča o Frojdu i Jungu…

                Izbili smo na glavni put, skrenuo sam levo i posle pola sata vožnje po brežuljcima i brdima, kroz njive i šume, ukazala nam se ravnica i već su se videle prve kuće koje su označavale Lukovicu, predgrađe Svilajnca. Juče, posle mog nestanka iz kuće, ove dve prebrižne žene koje su sad sedele sa mnom u autu, su napravile pravu pometnju kada sam se ponovo pojavio na ulaznim vratima. Sve opcije su se dogovarale: hitna poseta doktoru? Bila nedelja, pa se nije isplatila poseta dežurnom. Gašenje ugljevlja? Ono što je moja baba znala da radi, i što je meni radila više puta dok sam bio bolestan kao dete. Uradili smo to, popio sam onu namrčenu vodu sa tri ugarka u njoj, ali tek pošto je moja baba nešto par minuta bajala. Bilo bi lepo da je pomoglo. Da odemo do popa, da mi očita molitvu? Nećemo ni to, baba je već bila do crkve i zapalila sveću za zdravlje.

                Najlogičnije rešenje od svih je izgleda bilo da se ode kod neke od poznatijih vračara. A jedna za koju je važilo da je veoma moćna i da sve zna je bila Cana Švabica, koja je živela u Svilajncu. Kako i zašto sam na sve to pritao, nije mi bilo najjasnije, ali eto, još malo pa smo stigli do žene koja će mi izgleda pomoći. U toku puta, baba i majka su skraćivale vreme razgovorom, pa sam saznao da je ta Cana stvarno Nemica, da joj ono Švabica nije samo neki od toliko neuobičajenih nadimaka. Nisu bile sigurne da li potiče iz Nemačke, ili je pak došla iz Vojvodine, gde je bilo još ostataka Folksdojčera, ali kako god, Cana se pre mnogo godina udala u Svilajnac, muž joj je u međuvremenu umro, a ona je ostala da i dalje svojim darom pomaže ljudima od Šumadije, Pomoravlja, pa sve do Homolja.

                Otišao sam odavde u Alpe, da bih se vratio natrag, da bi me lečila Nemica. Kao ono beše: „Čudni su putevi Gospodnji…“, ali ovo valjda nije imalo nikakve veze sa Njim, pre bih rekao da su ovo oni obični, ljudski putevi. Mada, moram priznati da me je kopkalo kao izgleda Nemica vračara u sred Srbije. Zamišljao sam je pomalo poput Helge iz serije Alo, alo, samo ostarele, naravno. Ili je ipak više bila nešto poput 99 Luftballons Nene? U stvari, kad bolje razmislim, Neni bi čak i odgovarala ta uloga moderne veštice.

                Začudo, majka i baba su znale gde se nalazi Canina kuća. Tada mi to nije palo na pamet, ali sam kasnije shvatio da su je verovatno i ranije posećivale. Pre mosta na Resavi levo, pa još jednom levo. Onda vožnja uskom i pravom ulicom, treći sokak desno. Sve je ovo više izgledalo poput nekog sela, a ne grada, ali valjda je to slučaj u svim gradovima Srbije. Sto metara od centra se završava grad, a počinje ono što Srbija u stvari i jeste.

                Parkirao sam ispred zelene metalne kapije. Levo i desno od kapije je bila živa ograda, visoka barem dva metra. Videlo se da je sveže potkresana, ali i da joj letnje vrućine ne prijaju toliko, pošto je na više mesta izgubila onu svoju prepoznatljivo zelenu boju i poprimila braonkaste tonove. Pored široke kapije se nalazila manja, iza koje se pružala široka betonska staza koja je vodila do kuće. Levo i desno od staze su bili postavljeni drveni stubovi, u razmaku od po dva metra, pri vrhu povezani metalnom žicom, a uz njih se uspinjala vinova loza, hvatajući se i upredajući se po žici je stvarala svojevrstan prirodni tunel. Iza kuće se lavež psa, koji je krenuo sa lajanjem čim smo zakoračili na stazu.

                Kuća je građena nekih sedamdestih godina, sudeći po stilu gradnje, ali je je bila veom dobro očuvana. Izgleda da se veštičarenje isplati. Pored i oko kuće je bilo posađeno cveće, ukrasne biljke, a najviše pažnje su skretale tri visoke breze, koje su rasle tik jedna uz drugu, čineći krug i pružale se barem desetak metara u visinu.

                Baba je pokucala o staklena vrata, nakašljala se i uzviknula „Prija Cano!“. Odgovora nije bilo. Nakašljala se malo jače, još jednom pozvala domaćicu i skoro u istom trenutku otvorila vrata. Jedan korak preko praga, pa još jedno „prija Cano!“.

                -Ajde, ajde!- se začulo iz kuće.

Ušli smo unutra, u predsoblje. Beli, sveže krečeni zidovi, pepeljasti PVC na podu. Sa jedne strane na zidu okačeno ogledalo, sa druge fotografija nekog muškarca, u svojim tridesetim. Crno bela fotografija, on na konju, ponosnog držanja i sa velikim osmehom. Trava i nebo u pozadini. Ličila mi je na neku profesionalnu fotografiju, ili su sve bile takve u to doba?

                -Eve me, eve.- pojavila se Cana, brišući ruke o sivi pleteni prsluk koji je nosila preko plave bluze kratkih rukava. – Neku sarmu sam stavila da se kuva, danas će unučići da mi stignu, pa reko da im spremim, mlogo je vole.

                Toliko o Švabici. I izgovor i akcenat je nisu razlikovali od ostalih ljudi iz ovog kraja.

-Ajde, da sednemo ovamo- reče pokazujući nam na prostoriju levo od predsoblja. Tamo je dakle veštičina pećina, pomislih. Bio sam malo razočaran Canom. Nije bila ni Helga ni Nena, više je ličila na neku Živku ili Dafinu, to jest, ni po čemu se nije razlikovala od drugih žena odavde. Mada, šta sam očekivao, da će se pojaviti u braon košulji i crnim kožnim čizmama? Bila je žena u svojim sedamdesetim godinama, malo poširoka, ali iznenađujuće vitalna. Tada sam primetio da je ipak nešto razlikuje od ostalih žena tih godina: nije imala povezanu maramu preko glave, kao što su ostale činile, već je svoju dugačku i začuđujuće crnu kosu vezala u pletenicu koja joj je sezala do polovine leđa. Dobro, i to je nešto da mi malo smanji razočarenje.

Prostorija je bila tamna i mala. Tri stolice u jednom uglu, mali sto i iza njega stolica. Zidovi su bili beli, ali se videlo da odavno nisu krečeni. Više ikona je bilo okačeno po zidovima: Trojeručica, Sveti Jovan, Sveta Trojica i još neke koje nisam uspeo da prepoznam. Na stolu je stajala mala uramljena ikona Svete Petke sa jedne, i Svetog Nikole sa druge strane. U sredini svežanj karata, okrenutih na dole.

Rupa

U deveti mesec sam bila kad u manastir se uputih. Kud ću, šta ću, stomak do zubi, otac me iz kuću izbacio, a ovaj moj opet neće ni da čuje. Veli, će se ženi s drugu. Njegovi dogovorili. Veli, neće svoje selo i familiju da bruka. Kaže, kopile nikome ne treba. Odjedared sumnja da je uopšte njegovo. A kad sam mu onomad u njivu rekla da gu volim tad nije sumnjao. Nije grdan smeo sve to ni u lice da mi kaže nego sestrića poslao.

Sećam se dobro, mart mesec bio. Majka me preko zimu u kuću krila, a čim sneg malo popustio otac me izbaci u atar ko kera. Svi su oni iz istu priču da ti ja kažem. Balkan ti je ovo sine. Monahinje me lepo dočekale, ne mogu da grešim dušu. I sakrile me. Rekle, sve će one to da srede. I će da me prime, ako ja primim Hrista. Pa šta sam mogla sine, ni petnaes godine nisam imala.

Ona najstarija, Mileva, ona me porodila. I odma ga negde odnese. Videla sam – muško. Tražila sam da gi vidim. Da gi držim. One meni – pusti to, to je zbrinuto, i tebe ćemo mi da zbrinemo. Sad si naša. Bog će da oprosti. Ćutala sam sine, nisam imala gde. Noću jecam, grizem jastuk, pazim da monahinje ne čuju. Noćima sam tako kukala. Danju, monahinje me izjutra odma uposle. A Mileva me gleda ispod oka. Pazi da ne uteknem.

Tek posle sam čula za rupu. Tu su ih bacali. Ako neka monahinja slučajno zakači, ili ako neko devojče dođe sa stomak, neko jadno ki ja… Ko zna kolko godina, vekova unazad se to radilo, sine. Ne znam dal se i danas radi.

I njega sam videla onomad, na vašar. Čula sam da mu se unuk utopio. Nesreća, kažu. Molila sam se za siroto dete. Kao mlađa, možda bi od bes likuvala. Sada nisam. Mene je sine vera promenila. Vera čini čuda, sine. Samo ponekad, bože me oprosti, ko da noću čujem jecanje. Pa ne znam dal to neka nova plače il to moje muško kmeči iz rupu. Ki da me doziva.

A možda me to samo đavo kuša.

Autor: Marko Antić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Rupa“ posebno je pohvaljena na konkursu „Promena“).

Princeza Ateh

ATEX (IX vek)-hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno.Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti nakon Hazara.Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre nego što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim rečima Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbavala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazivao je u IX veku ,,hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija,što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

hazarski_recnik
Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara,pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica i sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog-sv.Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult je nastao u vezi sa verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna da li joj je bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh,koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Oče haš i Raduj se, Marijo! Hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

„Na našem brodu,moj oče, posada mili poput mrava:oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim kotarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leća, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti,moj oče,n emaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otas,pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.“

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica:
Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseći njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog.U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja nego ona, jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer ne znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti način od strane svoje materi. Ako me sada upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom,ali na bolji način…
Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre.

Ipak,postoji jedan zapis urezan na nožu ukrašenom sitnim rupicama koja govori o njenoj smrti. To usamljeno i ne mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus, ali ne kao priču kako je princeza Ateh stvarno umrla nego kako se to moglo desiti da je ona uopšte mogla umreti. Kao što od vina ne sedi kosa,od navođenja ove priče neće biti štete.Ona glasi:

Brzo i sporo ogledalo

Jednog proleća princeza Ateh je rekla: -Navikla sam na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i viđam ih svuda,čak i na raskršćima, i što je najgore,od njih se više ne vide raskrsnice.

Da je razonode, poslužitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledala. Oba su bila načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo, a drugo sporo ogledalo. Što je god ono brzo uzimalo odslikavajući svet kao predujam od budućnosti, drugo, ono sporo, vraćalo je i namerivalo dug prvog, jer je u odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je još bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih očiju ili, tačnije rečeno, prvi put je pročitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, pošto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela. Umrla je usmrćena istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti.
customLogo

“Хазарски речник” – Милорад Павић

http://www.pulse.rs

Glava druga

15.06.2014. 15:00

Ordinacija doktora Blagojevića

           

            Da li je kiša baš morala da pada tog dana, ne znam. Meni je prijala. Već je desetak dana grejalo sunce, pa i mesec maj je bio više nego lep, ali juni je već najavio dugo leto. Sunce me je bolelo. Nanosilo mi je neku unutrašnju bol, nervozu, dok sam posmatrao ljude oko sebe kako su skinuli zimska namrgođena lica. Meni je ova kiša koja je krenula da sipi jutros donosila neko izjednačavanje sa onim kako sam se inače osećao. Jednom davno, dok sam još bio klinac, video sam neki film (ili je bila epizoda neke serije, ne sećam se) u kom je jedan čovek zatvoren u polumračnoj prostoriji. Ne zna kako je tu dospeo, ne zna ni gde se tačno nalazi. Prostorija je prazna, zidovi, pod, tavanica su obojeni u crno. Zatočen je u toj maloj prostoriji, ali ne vidi i ne čuje svoje otmičare. Ne zna šta žele od njega. Posle određenog vremena, zidovi počinju da se pomeraju ka centru prostorije. Malo po malo, prostorija postaje sve manja i zatočenik shvata da će uskoro biti živ zdrobljen. Tako je meni otprilike bilo unutra, u mom telu. Teskoba koja me je sve više obuhvatala, strah, nervoza, panika. Čekao sam da me zdrobi nešto, a da nisam znao ni šta, ni zbog čega.

Barem je vreme bilo sivo, pa mi je tu moju prostoriju u kojoj sam zarobljen proširilo na trenutak. Ali sam još uvek bio zatočen.

            Stigao sam do drvenih vrata pored kojih je sa desne strane bila pričvšcena velika metalna ploča na kojoj je zlatnim slovina stajalo: „Dr. Med. Rade Blagojević. Psychiatrie und psychologische Beratung“[1], zastao na trenutak i otvorio ih.

Čekaonica je bila ista kao i pre par godina, kada sam prvi put bio ovde. Opremljena stilskim nameštajem, nekoliko fotelja, poređanih uz zid, jedan dvosed u uglu i ogromni sto u sredini prostorije. Pored prozora je stajao sto za pisanje, na kome su bili nasumično razbacani časopisi o zdravlju, psihologiji i zdravoj ishrani. Nekoliko njih je bilo posvećeno putovanjima i avanaturama. „Zabava za bogate i dokone“, pomislih i bacih jedan od Travel magazina natrag na sto.

            Nameštaj je na prvi pogled izgledao pažljivo odabran i ne baš malo plaćen, ali dok sam lagano šetao po čekaonici i razgledao, video sam da je najverovatnije kupljen u nekoj od onih silnih second-hand prodavnica, gde su ljudi donosili stvari koje im više ne trebaju. Nijedan komad nameštaja nije bio napravljen u istom stilu, stolice su bile pohabane, sto izgeban na više mesta, a stočić za pisanje je na više mesta bio izbledeo. Tepih na podu nije bio pran sigurno više meseci. Koncentracija i moć zapažanja mi u poslednje vreme i nisu bili baš jača strana (drugim rečima, bili su na nekoj pozitivnoj nuli), pa sam se čak i iznenadio da sam uspeo ovako nešto da primetim. Uspeo sam da se osmehnem. Ne previše, samo uglovima usana, ali ipak. Vazduh je bio lepljiv, i nekako je mirisao na mešavinu badema i tamjana, ali ne prejako.

            Osetio sam blagu vrtoglavicu i poželeo sam da otvorim prozor. U stvari, ono što sam stvarno želeo je da istrčim napolje i odem kući. Da se probudim iz košmara. „Otvoriću prozor“, rekoh sam sebi, „moram, inače ću se ugušiti“.

            Stočić za pisanje je stajao tačno ispred tog jedinog prozora i bio je nešto širi od istog. Visini stočića je bila taman tolika da, čak i kada bih došao do kvake na prozoru i pokušao da ga otvorim, ne bih mnogo postigao, pošto bi ga glupi sto blokirao. Kapi hladnog znoja su počele da mi se skupljaju na vrhu čela.

-Dobar dan, gospodine, kako ste?

Nasmešio mi je poluprofesionalno, pružio ruku, a drugom pokazao da uđem iz čekaonice u sobu iza. Doktor psihijatar Rade Blagojević je bio u svojim pedesetim, razbarušene kose, u košulji za broj većoj, na kojoj je ostavio otvorena dva gornja dugmeta. I pre par godina, kada sam ga prvi put posetio, mi je izgledao rasejano i nezainteresovano, sada mi se činio da je još uvek tako, ako ne i gore. „Godine čine svoje, bez razlike. Ali će mi valjda pomoći? Ako je prvi put uspeo, zašto ne bi i sad?“

Prvi put kada sam mu zatražio pomoć je bilo posle onog nesrećnog otkaza. Posle jedanaest godina provedenih u jednoj firmi, najboljih mogućih kvalifikacija i besprekornog rada na odgovornom mestu pri švajcarskoj železnici, ona gnjida od mog pretpostavljenog mi je uručila otkaz. Usudio sam se da mu zatražim doškolovavanje i povišicu plate. Umesto toga, usledio je razgovor i odlika da predstavljam tehnološki višak.

            Pomogao mi je Rade tada. Posetio sam ga par puta, pričao o mobingu kroz koji sam prolazio, o povremenim napadima neobjašnjivog straha, znojenju i nesanici. Slušao me je, predložio tablete za smirenje i opuštanje (koje sam ja odmah i odbio) i, što je najvažnije, otvorio mi bolovanje. Tako da sam imao više meseci vremena da se odmorim od noćnih smena, planiranja sigurnosti na gradilištima, vožnje preko pola države, oslobodio sam se onog smrada pruge, vozova i prašine.

           -Kako ono beše ime, Milić?- pitao me je dok sam sedao u kožnu fotelju koja se nalazila pored prozora. Klimnuo sam glavom. Prozor je bio poluotvoren i osećao sam kako svež vazduh ulazi unutra. Kapi hladnog znoja su sad krenule da mi klize niz desnu slepoočnicu. Sedajući sam ih obrisao, a onda i ruku o naslon fotelje.

            -A, pa da, bili ste vi kod mene pre par godina, sad se sećam… Tačno, 2009. godine ste došli zbog otkaza. Kakvo je sad stanje?

Bilo je nešto što me je iritiralo kod ovog čoveka. Ne znam šta konkretno, ali me je nekako fizički odbijao. Osećao sam se nelagodno, a ova njegova pitanja su me samo još dodatno nervirala. „Kakvo je sad stanje? Ma super je, došao sam samo da se malo ispričamo i da mogu da ti platim 140 franaka za sat vremena“-rekoh u sebi. Taman sam hteo da mu odgovorim, kada me je prekinuo:

  • Kako vam je otac? Nisam ga video već dve tri nedelje?

Ah da, moj otac ga je, na moju preporuku, posećivao s vremena na vreme. Prošlo je osam godina od kako mu je dijagnostifikovan rak želuca, usledila je operacija i mučan oporavak od iste. I onda dugo privikavanje na novi režim ishrane, bez glavnog organa za varenje. Nekoliko godina posle operacije, otac je odlučio da se razvede od svoje supruge, moje maćehe. Posle trideset godina braka i jednog sina, on je odlučio da započne novi život. Divio sam mu se na hrabrosti i volji, a sa druge strane sam ga ohrabrivao da uzme život u svoje ruke. Valjda sam bio dobar u davanju saveta drugima, kada već sam nisam bio u stanju da ih ostvarim. Ipak, ocu psihički nije najbolje išlo u poslednje vreme, pa sam mu preporučio da poseti Blagojevića, da se malo ispriča i olakša dušu.

            -Otac je dobro, hvala. Verovatno će vam se javiti ako mu bude bila potrebna pomoć.

-Pozdravite ga od mene u svakom slučaju. Nego da vidimo ovde…-krenuo je da vršlja po listovima koji su ustali od mojih poslednjih poseta- anksioznost, razdražljivost, nesanica- pogledao me je i ostavio one papire- o čemu se sad radi?

– Isti simptomi kao i tada, samo mnogo jači. Mnogo jači. Imam teške poremećaje sna, zaboravljam i najbanalnije stvrai, ne mogu da se koncentrišem. Nisam u mogućnosti da idem na posao. Evo, već dve sedmice sam kući. Nisam…

Zazvonio je telefon. Doktor nije sačekao ni da zazvoni ni drugi put, a već ga je zgrabio da odgovori na poziv. Zvuk telefona me je sasekao. Taman sam skupio snage da nekome nešto kažem, da otvorim dušu. Gledao sam kroz prozor, u sivilo i slušao jednim uhom.

-E, ti si? Šta? Ne čujem te, pričaj u slušalicu!- vikao je kao da smo na livadi. – „Aha. Pa za kad si dobio poziv na kontrolu? Dobro. Jel uzimaš lekove? LEKOVE, da li ih uzimaš?“- sad je valjda pola ulice čulo razgovor- „Pa dobro bre, što me zajebavaš? Pa jel sam ti rekao da moraš da ih uzimaš ako hoćeš da uspemo…Slušaj, moraš da poneš sad da ih uzimaš, tamo će ti sigurno vaditi krv…Da, od večeras, jednu ujutru, jednu uveče… Dobro, ajd javi šta je bilo“

Prekinuo je vezu, nešto zapisao u rokovniku i onda pogledao na ekran računara. Čuo sam kako klikće sa mišem. Okrenuo sam se ponovo prema njemu.

-Pa hajde, pričajte dalje- reče i pokaza mi rukom da nastavim.

– To je to, manje-više. Imam velike psihosomatske poremećaje. Ujutru ne mogu ljudski zube da operem. Čim stavim četkicu u usta, dobijam nagon za povraćanjem. A onda moram da trčim na wc-šolju. Stalno se znojim ispod pazuha, bez obzira da li je toplo ili hladno.- dok sam to izgovarao sam postao svestan da mi je kosa mokra i da mi se znoj polako sliva niz vrat, ka leđima. Na znojenje ispod pazuha više nisam ni obraćao pažnju.

-Stalno sam umoran i bezvoljan. Ništa mi ne pričinjava zadovoljstvo. Mislim da simptomi nisu prestajali još od moje prošle posete vama, ali da su se u poslednjih godinu dana samo pojačali. I izgleda mi da će postati još jači.

Nešto je škrabao po papiru ispred sebe.

-Mhhm..Dobro, mislim da nije ništa strašno toliko. Neki blagi burnout bih ja rekao ovako na prvi pogled. Kako vam je stanje u familiji, na poslu?

Da, familija i posao. Dve stvari koje nas označavaju kao jedinke. Pa dobro, kad sam već počeo da otvaram dušu, reći ću mu sve. I da mi supruga boluje od multiple skleroze, da radimo puno radno vreme i ona i ja, da imamo decu koja tek što su krenula u školu, ali da isto tako imamo gomilu dugova, koji su se nagomilali poslednjih godina. I da zbog toga ne možemo normalno da funkcionišemo. I da imamo familije u Srbiji, kojima šaljemo novac da bi mogli koliko toliko da funkcionišu. I to da se brinem za oca, koji već osam godina nije kao ranije. I to da sam tog oca tek pre tih osam godina i konačno dobio, upoznao ga kao osobu. Valjda je bila potrebna takva ozbiljna situacija da se zbližimo.

Otvorio sam usta da mu sve to ispričam, kada je opet zazvonio telefon. Opet je pojurio da se javi.

-Alo? A ti si opet? Šta?…Ne, one plave su ti za smirenje, njih uzmi baš ako su ti potrebne. A one…čekaj da ti kažem. One bele su ti važne kad izađeš pred invalidsku komisiju. Alo? Tu si, dobro…One bele uzimaj kao što sam ti rekao. Ok? Ajde!

Okrenuo se ka meni, bez ikakvog izvinjenja, bez ikakve reči.

-Znate šta, gospodine Miliću? Otvoriću vam bolovanje, na barem mesec dana, pa se malo odmorite. Mislim da će do tada biti bolje. Evo vam i ove tablete…- dok mi je to govorio je već krenuo da piše recept- na biljnoj su bazi, pomoćiće vam da se opustite. Ja sam sledeće tri nedelje na odmoru, pa mi se vi javite posle toga, da dogovorimo termin, može?

Toliko o familiji i poslu. Nije mi ostavio mogućnost da bilo šta kažem, odlučio je šta je najbolje za mene i to je to. Majica na leđima mi je bila mokra. Osetio sam to tek kada sam ustao iz fotelje da uzmem recept za lekove i uverenje o bolovanju za poslodavca. Otpratio me je do vrata, promrmljavši nešto da nije ništa strašno i da ću se sigurno oporaviti posle mesec dana.

            Izašao sam napolje, na ulicu.

Dve sedmice je proteklo od tog najcrnjeg perioda, od onog trećeg juna, kada sam u 09:30 ujutru ustao sa svoje stolice, izašao iz kancelarije i rekao svim okupljenim saradnicima da idem.

            Okrenuo sam se i otišao. Jednostavno sam izašao i uputio se garderobi. Znao sam da moram što pre da izađem, jer da sam ostao još par minuta, verovatno bih sebi rekao da bi trebalo da izdržim još malo, da će sve biti u redu, kao što sam već mesecima radio. Ovako, skoro da sam otrčao do sekretarijata, odjavio se, popeo stepenicama do parkinga i seo u auto. Zatvorio sam oči i samo tako sedeo, terajući sebe da dišem normalno. Stomak mi je podrhtavao iznutra, dlanovi su mi se znojili, a srce lupalo kao da sam upravo nešto ukrao.

Znao sam da sam na raskršću, da povratka nema, a sa druge strane, nisam znao šta me čeka na putu na koji su upravo spremam da stupim. Drhtavica i mučnina. Upalio sam auto i krenuo. Žena je bila na poslu, deca u školi. Otišao sam kući, seo na balkon i zapalio cigaretu. Čekao sam da se supruga vrati sa posla, da joj kažem da više ne mogu. Da sam došao do krajnje granice i da mi je potrebna pomoć.

            Dve sedmice od tog poslednjeg dana na poslu, posle posete Dr. Blagojeviću sam odlučio da se ponovo posvetim jednom od svojih zadovoljstava- čitanju. Do knjižare je desetak minuta lagane šetnje, kišica je polako jenjavala. Prstima sam skinuo kapi kiše sa kose i čela, mahinalno obrisao cipele o otirač i ušao unutra. Ranije sam gutao knjige, mada sam tada imao i volje i snage da ih čitam. Mislim da je prošlo više od tri-četiri godine od kada sam nešto uspeo da pročitam, pa i tada sam retko uspevao da knjigu pročitam do kraja. Za čoveka koji je čitao i deset, dvadeset knjiga godišnje, moj trenutni prosek je bio poražavajući.

            Izloženi bestseleri u knjižari me nisu zanimali, nijedno ime mi ništa nije značilo. Odabrana letnja lektira, koja je bila izložena malo dalje je više bila posvećena tinejdžerkama sa bezveznim ljubavnim problemima ili ženama koje su u više nego dosadnim brakovima. Letopisi, putopisi, ili kuvari „Napravite jelo iz snova za 30 minuta“, dva metra dalje od spomenute lektire letnjeg očaja takođe nisu dolazili u obzir.

            Nisam imao nešto volje da dalje istražujem, na spratu niže su se nalazili romani meni poznatih pisaca, pa sam tamo i ugledao tu knjigu. Umberto Eko, koga sam znao ranije i sećao se njegovih romana koji su me oduševili (Ostrvo dana pređašnjeg i Fukoovo klatno. Ime ruže nikada nisam pročitao, valjda zato što sam prvo video filim, ili zato što sam krenuo sa čitanjem, pa me je smorio posle desetak stranica, ko bi ga znao) je izgleda imao novi roman. To „novi“ je više bilo po nekim mojim merilima, pošto je roman „Praško groblje“ izgleda izašao još pre par godina. Prodavačica mi je uz obavezan smešak i „ä schöne Tag[2] dala kesicu sa knjigom i ja sam, sa nekom davno zaboravljenom i potiskivanom željom za čitanjem požurio kući.

            I tu me je sačekala ta rečenica, nekome sasvim obična i beznačajna, meni je delovala kao udarac u glavu. Knjigu uvek prvo prelistam pre pravog čitanja, izaberem nasumično pasus i u njemu rečenicu-dve, pa tek onda krenem sa „normalnim“ čitanjem. Tako sam uradio i ovog puta. Praško groblje je bila kniga sa ilustracijama, ispod svake je stajala neka rečenica kojom je autor hteo da označi taj deo knjige. A ja sam otvorio knjigu kod jedne od takvih ilustracija.

 „Es kommt der Moment, da etwas in einem zerbricht und man weder Kraft noch Willen mehr hat. Man soll Leben, heisst es, aber das Leben ist ein Problem, das auf die Dauer zum Suizid führt…[3]

            Neko će reći „Pa dobro, nije ovo neka velika filozofija, svako prođe kroz težak period u životu, dosta ljudi pomisli da okonča muke i patnje, pa svejedno to ne učine“. Meni je pak, ta jedna, naizgled „obična“ rečenica, sve promenila. Knjigu sam zatvorio i više je nisam ni takao, tako da ne znam u kom ju je kontekstu Umberto napisao, nije mi ni previše zanimalo. Izašao sam na balkon i zapalio cigaretu. Gledao sam u sivilo napolju, isto to, meni dobro znano sivilo se ponovo rađalo negde u dubini mog tela. Ne duše, već tela. Moj život je moj problem. Imam dva izbora: promeniti život, ili ga dokrajčiti. Sada i odmah. Dobro, možda ne baš odmah, ali u neko dogledno vreme…

            Povukao sam dubok dim cigarete i pogledao u nebo. Sa zapada je dolazilo lepo vreme. Ugasio sam cigaretu, otišao sam do kuhinje, skuvao sebi kafu i vratio se na balkon. Seo sam i zapalio cigaretu. Mobilni telefon je stajao pored pepeljare i, dok sam otresao pepeo, sam primetio da plava lampica u gornjem levom uglu treperi. Znak da mi je neko poslao poruku, ili da imam propušten poziv. Uključio sam ekran i video „Imate obaveštenje na Facebook-u“. Da, baš mi se sad bakće sa zahtevima za igrice,zahtevima za lajkovanje stranica i sličnim glupostima. Odložio sam telefon i povukao dim, izbacio ga i uzeo gutljaj kafe. Ona knjiga na stolu me je gledala i začikivala da je ponovo otvorim i krenem da čitam. Krenuo sam rukom ka stolu, uzeo mobilni i uključio ga. Privatna poruka na fejsu. Moj drug iz gimnazije, Jova. „Zdravo školski, uživaš u Švici kako vidim? Slušaj, nešto smo se na brzinu dogovorili, valjda ćemo uspeti da sve organizujemo. Ove godine nam je dvadeset godina mature, pa vidi ako možeš da isplaniraš da se pojaviš ovde. Datum je 20. Juli, dan pre vašara. Tad ste vi gastosi ionako svi ovde, pa ćeš se valjda i ti pojaviti. Pozdrav.“

Jova je sedeo u klupi ispred mene, zajedno sa Brankom, učenikom generacije i čovekom koga su svi voleli. Iza njih smo bili Željko i ja, a iza nas Dragan i Aca. Odlično smo se slagali, naš košarkaški tim je bio prvi na školskom turniru, iako smo bili tek prva godina gimnazije. Dobro smo se ispunjavali u različitim predmetima, pošto je svako bio u nečemu najbolji. Uskakali smo u pomoć jedni drugima kad se radilo o domaćim zadacima, a i o šaputanju i puškicama na pismenim zadacima. Posle završene treće godine sam napustio gimnaziju da bih otišao u Švajcarsku kod oca i maćehe, zajedno sa svojim polubratom. Posle toga nikada nisam video društvo iz gimnazije, osim Jove. On je ostao u Petrovcu, radio je po nekim kafićima, pa sam ga uvek kada bih odlazio dole sretao i uspeli bismo da na brzinu popijemo kafu zajedno. Doduše, on je stalno morao da kelneriše i odlazi od mene, pa baš i nisu to bili pravi razgovori, ali ipak.

            Eto, Jova me se setio. Nisam maturirao sa njima, ali valjda su i te tri godine bile dovoljne da zaslužim poziv. Isljučio sam mobilni bez da mu odgovorim na poruku. A i šta bih mu napisao? « E, hvala na pozivu, ali meni trenutno nije ni do života, a kamoli do nekog slavlja? » Ili da mu potvrdim dolazak, pa da me svi vide posle dvadeset godina, izmoždenog, bledog, sa ogromnim tamnim podočnjacima, kako se preznojavam i ne mogu dve smislene rečenice da sastavim? Da odem na pet minuta, pa da onda pobegnem glavom bez obzira, da se zatvorim u kuću i nikoga ne vidim?

U onu istu kuću iz koje sam pobegao pre dvadeset godina, onu istu koja me je još uvek zvala, a istovremeno u meni budila samo negativna osećanja i vraćala mi loše uspomene? Neka hvala. Imam nove zidove koje sam izgradio, sasvim su mi dovoljni. Retko sam odlazio za Srbiju, nisam se smatrao onim klasičnim gastarbajterom koji trči svakog jula na rodnu grudu, da padne staroj majci na grudi, ode na poneku svadbu, najede se pravog prasećeg pečenja i napije one vode „koja ima ukus na vodu“, bolje od ove flaširane i markirane.

Isuviše sam bio umoran da bih sada doneo neku odluku. U stvari, odluku sam doneo, čak i kada bih hteo da odem, ne znam koliko bi mi finansije dozvolile. Dobili smo drugu opomenu za porez, jednu od zdravstvenog osiguranja, a osiguranje za automobil stiže krajem meseca.

Legao sam na sofu u dnevnoj sobi, uključio tv i ostavio ga uključenog prvom kanalu koji se pojavio. Animal planet je opet imao svoj specijalni program o ajkulama. Nema veze, ionako nisam ni mislio da nešto gledam, trebala mi je samo pozadina, da ubije tišinu kod odmaram. U tišini sam čuo svoje ja, koje mi je stalno nešto šaputalo. Čuo sam kako se točkići u mozgu okreću, kako mi slepoočnice bubnje. Ponekad sam na desnom uhu čuo nešto poput tuđeg disanja, kako da je neko na par centimetara od mene. Obično bih stavljao jastuk preko uha i to disanje bi prestajalo. Ne, u svakom slučaju je bolje da mi televizor pravi društvo. Dok je komentator nešto govorio o tigrastim ajkulama, ja sam polako utonuo u san.

Probudilo me je zvono na vratima. Trgao sam se, na momenat nisam znao ni koje je doba, ni gde se tačno nalazim. Zvono na vratima me je od skoro toliko uznemiravalo i plašilo, a ja nisam znao zbog čega. Kao da će mi svakog trenutka neko zazvoniti i, kada mu budem otvorio, sa ljubaznim « Dobar dan, ja sam.. » i osmehom saopštiti neke strašne vesti. Ili mi uručiti neku presudu, nalog za hapšenje ili dijagnozu od lekara.

            Zvono se čulo još jednom, mene je opet preseklo u stomaku, ali sam ustao i požurio ka vratima, nameštajući kosu i zatežući oči i lice, da se ne vidi da sam spavao.

            Dok sam otvarao vrata je začulo « Srećan rođendan tebi, srećan rođendan teeeebi.. » i u hodniku sam ugledao svoju suprugu, sina i ćerku. Sin je držao tortu na kojoj su bile upaljene dve svećicu u obliku brojeva tri i osam, ćerka je držala upaljenu prskalicu, a supruga dva paketa, upakovana u papir sa natpisom « happy birthday-alles gute zum geburtstag-joyeux anniversaire » u raznim bojama. « Srećan rođendan dragi tata, srećan rođendan tebiiii » završavala je pesmica i svi su, sa ogromnim osmesima, počeli da tapšu.

Zaboravio sam svoj rođendan. Time je ovo bilo još lepše iznenađenje. Uspeo sam da se nasmešim i pustio sam ih unutra. Ćerka mi se bacila oko vrata i poljubila, dok je sin brže-bolje ostavljao tortu na sto i bunio se zašto mi je ona prva čestitala, kad je on to hteo da uradi. I on me je zagrlio i poljubio. Pogledao sam ka supruzi, gledala me je onim njenim prelepim zelenim očima, smejala se od srca. Zagrlila me je, prošaputala mi „srećan rodendan, volim te“ i pružila mi poklone.

-Ovo je od nas. Da znaš da te mnogo volimo i da smo uvek tu za tebe.

Ćerka je skakutala oko mene i vikala „Otvori, otvori“, a sin je prvo hteo da isečem tortu. Otišao sam do stola i ugasio svećice. Zaboravio sam da pomislim želju, ali kao da je to važno. Kada bi se želje tako ispunjavale…

Torta je bila izvrsna, mada sam uspeo da pojedem samo pola parčeta. Jednostavno, telo mi je odbijalo hranu. Deca su tražila još po jedno parče. I pokloni su bili lepi, ali nedovoljni da me obraduju. Stvarno, kada sam se poslednji put zaista nečemu obradovao, onako od srca ?

            Odložio sam belu majicu sa kragnom, koju je na levoj strani krasio zeleni krokodil i DVD sa filmom Prometheus.

-Hvala vam, stvarno.- opet sam glumio osmeh i radost. Decu sam već i mogao da prevarim, ali suprugu ne. Ali nema veze, neka se oni barem raduju zbog mene, ako ja ne mogu.

[1] Psihijatrija i psihološko savetovanje

[2] „Prijatan dan“ na švajcarskom nemačkom

[3] Dođe trenutak, kada se u čoveku nešto slomi i onda on nema ni volje ni snage za bilo šta. Treba živeti, kažu, ali život je problem koji na duže vreme vodi ka samoubistvu…