Pet jadikovki nad posrnulom kulturom

1. Uzalud, sve je protiv nas

Ne verujem ni da će u Wikipedijama budućnosti godina smrti kulture biti jasno označena. Kao i svaki teški bolesnik, ona nas svakim danom polako napušta, ustupajući mesto drugim, aktuelnijim zbivanjima. Da li je kapitalizam pojeo kulturu ili je kultura odlučila sama da napusti medijski prostor, to još nije jasno. Samo znam da je sve manje prisutna. I kada se oseti miris novca, sve manje je potrebna. I to će vam reći svaki pesimisik ili narikač naše tužne sudbine. Ali avaj, nešto nas u našim genima prečesto tera da kukamo, oplakujemo i žalimo za vremenom prošlim.

2. Kretino, kretino!

Ima jedan lik u prastaroj dalmatinskoj seriji Naše malo misto, nadimkom znan kao Servantes. On dolazi u sredinu u kojoj je neshvaćen. Svi oko njega misle da je taj zabludeli umetnik lud. Zbog navodnih rukopisa koje pokušava da spase iz požara, koji je zahvatio njegovu kuću, on strada. Mogao je da izbegne pogibiju, ali narod jednostavno nije verovao u postojanje tih rukopisa, sve do tragičnog ishoda. Podmuklo društvo je gurnulo jednog idealistu u smrt, tužne li storije! Čini mi se da mi danas imamo ponešto od tog “podmuklog društva” našeg malog mista, ali idealista ni u tragovima! Mislim da znam samo jednog, pravog.

3. Šibicarenje

A kultura se javlja i kada, ponekad, neko, izdvoji nešto novca za to. Prečesto je izobličena i obezglavljena zbog uslova koje postavljaju razni sponzori i kvazi-mecene. Takva kultura na kulturu, često, i ne liči. Zbog manjka sredstava mejnstrim kultura se pretvara u estradu, pa se sve gura u alternativnu. A i onda alternativna postane mejnstrim. Treba izbeći upotrebu takve kulturološke terminologije, jer dolazimo u mogućnost da olako relativizujemo stvari. Takve podele nisu dobre i njima je lako manipulisati. A nekih velikih para nema nigde u kulturi, kako god da okreneš.

4. Politika je k.rva, ubila je bomba

Naravno, kad smo već kod para, tu je odmah i politika. Podobno i nepodobno, potrebno i nepotrebno, cenzurisano i necenzurisano – podele koje su od vajkada postojale. Danas su, po mom viđenju stvari, u dosta slučajeva korišćene kao vešt marketinški trik. Ako negde izostavimo kvalitet, a nalepimo glas o cenzuri, možda se konačni proizvod i proda, zar ne? Računati na takvu vrstu recepcije je takođe opasno, jer, sve može da sklizne iz sfere kulture u nekakav čin performasna i razmetanja pamfletima (levih, desnih, liberarnih, bradatih, depiliranih…).

5. U ovom gradu nema mjesta za jednog od nas

Pa da, najlakše je raditi ono što i ja sada radim, ogovarati preko društvenih mreža. A pogledaj plan kulturnih i umetničkih dešavanja u gradu i skontaćeš – ipak se nešto dešava, ali ja nisam tamo. Možda negde neki pisac kojeg si čitao čeka tugaljivo da dođeš na književno veče, možda se izvodi neka predstava koja bi probudila u tebi davno zaboravljenog tebe, možda u nekoj galeriji…Ali ne treba to da te zanima pošto si se već na mnogo eventa na fejsu najavio. Ako stigneš i na jedan od tog mnoštva, biće sjajno.

 

Pavle Živković

Izvor: Portal Mladi

Blato i mulj

Književnica i umetnica Mirjana Bobić – Mojsilović šokirana je ekipom koja se okupila u reality show-u „Parovi“, te je odlučila da svoje misli podeli sa prijateljima na Facebooku. 

Ona kaže da je ova emisija savršena slika javne scene srbije, te da je i svinjac mislena imenica u odnosu na ovo što se trenutno dešava na ekranima. Pročitajte šta je napisala…

Mirjana-Bobic-Mojsilovic-dnevne-600x399

Kada televizijski „genije“ na jednom mestu u novom rialiti šou programu okupi srpske VIP ličnosti sa koje se zovu Cica Diskrecija, Djoka Pajser, Jagodina Mercedes, Žika Roleks, Nensi Bulja i tome slično, dovučene iz nekih prethodnih opskurnih tv rialitia, ili sa železničkih stanica, i to sa idejom da se među njima odvija neprestano tv parenje, rezultat koji se dobija je nešto za šta je i svinjac mislena imenica.

Dodajmo tome i jedan sasvim srpski detalj – svi oni smešteni su u enterijer stilskih pozlaćenih stolica, ogledala i pseudoantičkih stubova, vezani kanapima i podstrekivani da „zabavljaju narod“ spalim bretelama, obnaženim grudima i međunožjima, lascivnim opaskama, psovkama i za televiziju tako korisnim svađama. Sto hiljada evra najavljene nagrade dobiće najprostiji, najogavniji među njima.

Ovo TV Parenje, međutim, iako je izazvalo zgražavanje ogromnog broja ljudi, ispostavlja se kao savršena slika javne scene ove zemlje. Ništa ne može da bude zabavno ako nije ogavno, besmisleno, primitivno, prosto i ružno.

Da li ste primetili kako su se oko ovog parenja najviše uzbudili srpski tabloidi koji su od Leposave Azije, Miće Pendreka, Rajke BMW i Cucle Pneumatik, napravili ličnosti za primer i ugled?

Gacanje po blatu pred tv kamerama dobija svoj opasni dodatak – čak i kad su obučeni u šljokice, ovi nesrećnici, isto koliko i tv koja to emituje, s ponosom uzvikuju – JA SAM BLATO. Konje ubijaju, zar ne?

Čita se…

Krenuo sam uporedo da čitam tri knjige. Dugo nisam imao ni volje ni vremena da nešto konkretno pročitam, pa da nadoknadim. 😉

  • Baldasarovo putešestivje, Amin Maluf
  • Vodi me na vodu, Jelena Vuković
  • A planine odjeknuše, Haled Hoseini

Maluf mi se malo ponavlja u ovoj knjizi, pripovedanje je „iseckano“ i na momente konfuzno. Svejedno, zanimljivo do sada (polovina knjige), ali nije ni blizu Samarkanda.

Vodi me na vodu je baš „ženska“ knjiga, ali sasvim čitljiva. Pošto sam i sâm prolazio kroz sličnu situaciju, dosta stvari su mi više nego poznate. Za sada(trećina knjige), sasvim solidno

Hoseini mi je otkrovenje. Gledao sam filmove po njegovim knjigama, ali nikada nisam ništa pročitao. Odlično pripovedanje, odlična razrada likova. Lagano i pitko, a svejedno sa dubinom. Fenomenalna knjiga, ostaje mi još četrdesetak stranica.

Prestanite

Stvarno ne mogu da gledam slike onog malog, jadnog deteta kako mrtvo leži na plaži. Prepun ih je Fejsbuk, twitter, sve online novine.

I dosta mi je više statusa „stidi se Evropo“ i sličnih. Poruku smo shvatili, ali nadam se da ste i vi shvatili da svakim vašim statusom i komentarom gde stavljate tu sliku ubijate tog malog dečaka još jednom. Komentarišete zbog griže savesti. Shvatate kako ste i vi ista ta Evropa koju grdite da nije sprečila njegovu smrt. Hoćete da pokažete da niste isti. E pa jeste. Svi smo mi isti (sic!), kako lepo kažete kada uzimate izbeglice u zaštitu. Samo su oni isti sa one strane, a mi smo isti sa ove.

Sve te silne virtualne akcije nam daju lažnu predstavu da smo „zajedno“ u nečemu, da radimo dobru stvar. I akcije traju dan-dva-pet i onda se izgube u bespućima interneta. Pa dođu nove. Za par godina, neko od vas će otići na letovanje u Bodrum. Možda će postaviti ležaljku baš na onom mestu na plaži gde je dečak ležao. Uživaće u suncu i kroz tamne naočare osmatrati unaokolo, diviti se oblinama ili mišićima svojih sapatnika na plaži. I niko se neće setiti trenutne zajedničke brige. Niko.

Zato, prestanite da se brinete. Prestanite da se hranite tuđom nesrećom, samo da bi vama bilo bolje. Ako su vam izbeglice u blizini, odnesite im komad hleba, vodu ili nečeg drugog. Ako ste u mogućnosti, uplatite nešto na račun Caritasa, Crvenog krsta ili sličnih organizacija. Ako ste vernik, pomolite se za njihov spas. Ako ste ateista, idite u policiju da se bunite. Ako ste u stanju da bilo šta učinite, uradite to.

Ako niste, okrenite glavu i gledajte svoja posla. Život ide dalje i za vas i za „one druge“.

Glava druga

15.06.2014. 15:00

Ordinacija doktora Blagojevića

           

            Da li je kiša baš morala da pada tog dana, ne znam. Meni je prijala. Već je desetak dana grejalo sunce, pa i mesec maj je bio više nego lep, ali juni je već najavio dugo leto. Sunce me je bolelo. Nanosilo mi je neku unutrašnju bol, nervozu, dok sam posmatrao ljude oko sebe kako su skinuli zimska namrgođena lica. Meni je ova kiša koja je krenula da sipi jutros donosila neko izjednačavanje sa onim kako sam se inače osećao. Jednom davno, dok sam još bio klinac, video sam neki film (ili je bila epizoda neke serije, ne sećam se) u kom je jedan čovek zatvoren u polumračnoj prostoriji. Ne zna kako je tu dospeo, ne zna ni gde se tačno nalazi. Prostorija je prazna, zidovi, pod, tavanica su obojeni u crno. Zatočen je u toj maloj prostoriji, ali ne vidi i ne čuje svoje otmičare. Ne zna šta žele od njega. Posle određenog vremena, zidovi počinju da se pomeraju ka centru prostorije. Malo po malo, prostorija postaje sve manja i zatočenik shvata da će uskoro biti živ zdrobljen. Tako je meni otprilike bilo unutra, u mom telu. Teskoba koja me je sve više obuhvatala, strah, nervoza, panika. Čekao sam da me zdrobi nešto, a da nisam znao ni šta, ni zbog čega.

Barem je vreme bilo sivo, pa mi je tu moju prostoriju u kojoj sam zarobljen proširilo na trenutak. Ali sam još uvek bio zatočen.

            Stigao sam do drvenih vrata pored kojih je sa desne strane bila pričvšcena velika metalna ploča na kojoj je zlatnim slovina stajalo: „Dr. Med. Rade Blagojević. Psychiatrie und psychologische Beratung“[1], zastao na trenutak i otvorio ih.

Čekaonica je bila ista kao i pre par godina, kada sam prvi put bio ovde. Opremljena stilskim nameštajem, nekoliko fotelja, poređanih uz zid, jedan dvosed u uglu i ogromni sto u sredini prostorije. Pored prozora je stajao sto za pisanje, na kome su bili nasumično razbacani časopisi o zdravlju, psihologiji i zdravoj ishrani. Nekoliko njih je bilo posvećeno putovanjima i avanaturama. „Zabava za bogate i dokone“, pomislih i bacih jedan od Travel magazina natrag na sto.

            Nameštaj je na prvi pogled izgledao pažljivo odabran i ne baš malo plaćen, ali dok sam lagano šetao po čekaonici i razgledao, video sam da je najverovatnije kupljen u nekoj od onih silnih second-hand prodavnica, gde su ljudi donosili stvari koje im više ne trebaju. Nijedan komad nameštaja nije bio napravljen u istom stilu, stolice su bile pohabane, sto izgeban na više mesta, a stočić za pisanje je na više mesta bio izbledeo. Tepih na podu nije bio pran sigurno više meseci. Koncentracija i moć zapažanja mi u poslednje vreme i nisu bili baš jača strana (drugim rečima, bili su na nekoj pozitivnoj nuli), pa sam se čak i iznenadio da sam uspeo ovako nešto da primetim. Uspeo sam da se osmehnem. Ne previše, samo uglovima usana, ali ipak. Vazduh je bio lepljiv, i nekako je mirisao na mešavinu badema i tamjana, ali ne prejako.

            Osetio sam blagu vrtoglavicu i poželeo sam da otvorim prozor. U stvari, ono što sam stvarno želeo je da istrčim napolje i odem kući. Da se probudim iz košmara. „Otvoriću prozor“, rekoh sam sebi, „moram, inače ću se ugušiti“.

            Stočić za pisanje je stajao tačno ispred tog jedinog prozora i bio je nešto širi od istog. Visini stočića je bila taman tolika da, čak i kada bih došao do kvake na prozoru i pokušao da ga otvorim, ne bih mnogo postigao, pošto bi ga glupi sto blokirao. Kapi hladnog znoja su počele da mi se skupljaju na vrhu čela.

-Dobar dan, gospodine, kako ste?

Nasmešio mi je poluprofesionalno, pružio ruku, a drugom pokazao da uđem iz čekaonice u sobu iza. Doktor psihijatar Rade Blagojević je bio u svojim pedesetim, razbarušene kose, u košulji za broj većoj, na kojoj je ostavio otvorena dva gornja dugmeta. I pre par godina, kada sam ga prvi put posetio, mi je izgledao rasejano i nezainteresovano, sada mi se činio da je još uvek tako, ako ne i gore. „Godine čine svoje, bez razlike. Ali će mi valjda pomoći? Ako je prvi put uspeo, zašto ne bi i sad?“

Prvi put kada sam mu zatražio pomoć je bilo posle onog nesrećnog otkaza. Posle jedanaest godina provedenih u jednoj firmi, najboljih mogućih kvalifikacija i besprekornog rada na odgovornom mestu pri švajcarskoj železnici, ona gnjida od mog pretpostavljenog mi je uručila otkaz. Usudio sam se da mu zatražim doškolovavanje i povišicu plate. Umesto toga, usledio je razgovor i odlika da predstavljam tehnološki višak.

            Pomogao mi je Rade tada. Posetio sam ga par puta, pričao o mobingu kroz koji sam prolazio, o povremenim napadima neobjašnjivog straha, znojenju i nesanici. Slušao me je, predložio tablete za smirenje i opuštanje (koje sam ja odmah i odbio) i, što je najvažnije, otvorio mi bolovanje. Tako da sam imao više meseci vremena da se odmorim od noćnih smena, planiranja sigurnosti na gradilištima, vožnje preko pola države, oslobodio sam se onog smrada pruge, vozova i prašine.

           -Kako ono beše ime, Milić?- pitao me je dok sam sedao u kožnu fotelju koja se nalazila pored prozora. Klimnuo sam glavom. Prozor je bio poluotvoren i osećao sam kako svež vazduh ulazi unutra. Kapi hladnog znoja su sad krenule da mi klize niz desnu slepoočnicu. Sedajući sam ih obrisao, a onda i ruku o naslon fotelje.

            -A, pa da, bili ste vi kod mene pre par godina, sad se sećam… Tačno, 2009. godine ste došli zbog otkaza. Kakvo je sad stanje?

Bilo je nešto što me je iritiralo kod ovog čoveka. Ne znam šta konkretno, ali me je nekako fizički odbijao. Osećao sam se nelagodno, a ova njegova pitanja su me samo još dodatno nervirala. „Kakvo je sad stanje? Ma super je, došao sam samo da se malo ispričamo i da mogu da ti platim 140 franaka za sat vremena“-rekoh u sebi. Taman sam hteo da mu odgovorim, kada me je prekinuo:

  • Kako vam je otac? Nisam ga video već dve tri nedelje?

Ah da, moj otac ga je, na moju preporuku, posećivao s vremena na vreme. Prošlo je osam godina od kako mu je dijagnostifikovan rak želuca, usledila je operacija i mučan oporavak od iste. I onda dugo privikavanje na novi režim ishrane, bez glavnog organa za varenje. Nekoliko godina posle operacije, otac je odlučio da se razvede od svoje supruge, moje maćehe. Posle trideset godina braka i jednog sina, on je odlučio da započne novi život. Divio sam mu se na hrabrosti i volji, a sa druge strane sam ga ohrabrivao da uzme život u svoje ruke. Valjda sam bio dobar u davanju saveta drugima, kada već sam nisam bio u stanju da ih ostvarim. Ipak, ocu psihički nije najbolje išlo u poslednje vreme, pa sam mu preporučio da poseti Blagojevića, da se malo ispriča i olakša dušu.

            -Otac je dobro, hvala. Verovatno će vam se javiti ako mu bude bila potrebna pomoć.

-Pozdravite ga od mene u svakom slučaju. Nego da vidimo ovde…-krenuo je da vršlja po listovima koji su ustali od mojih poslednjih poseta- anksioznost, razdražljivost, nesanica- pogledao me je i ostavio one papire- o čemu se sad radi?

– Isti simptomi kao i tada, samo mnogo jači. Mnogo jači. Imam teške poremećaje sna, zaboravljam i najbanalnije stvrai, ne mogu da se koncentrišem. Nisam u mogućnosti da idem na posao. Evo, već dve sedmice sam kući. Nisam…

Zazvonio je telefon. Doktor nije sačekao ni da zazvoni ni drugi put, a već ga je zgrabio da odgovori na poziv. Zvuk telefona me je sasekao. Taman sam skupio snage da nekome nešto kažem, da otvorim dušu. Gledao sam kroz prozor, u sivilo i slušao jednim uhom.

-E, ti si? Šta? Ne čujem te, pričaj u slušalicu!- vikao je kao da smo na livadi. – „Aha. Pa za kad si dobio poziv na kontrolu? Dobro. Jel uzimaš lekove? LEKOVE, da li ih uzimaš?“- sad je valjda pola ulice čulo razgovor- „Pa dobro bre, što me zajebavaš? Pa jel sam ti rekao da moraš da ih uzimaš ako hoćeš da uspemo…Slušaj, moraš da poneš sad da ih uzimaš, tamo će ti sigurno vaditi krv…Da, od večeras, jednu ujutru, jednu uveče… Dobro, ajd javi šta je bilo“

Prekinuo je vezu, nešto zapisao u rokovniku i onda pogledao na ekran računara. Čuo sam kako klikće sa mišem. Okrenuo sam se ponovo prema njemu.

-Pa hajde, pričajte dalje- reče i pokaza mi rukom da nastavim.

– To je to, manje-više. Imam velike psihosomatske poremećaje. Ujutru ne mogu ljudski zube da operem. Čim stavim četkicu u usta, dobijam nagon za povraćanjem. A onda moram da trčim na wc-šolju. Stalno se znojim ispod pazuha, bez obzira da li je toplo ili hladno.- dok sam to izgovarao sam postao svestan da mi je kosa mokra i da mi se znoj polako sliva niz vrat, ka leđima. Na znojenje ispod pazuha više nisam ni obraćao pažnju.

-Stalno sam umoran i bezvoljan. Ništa mi ne pričinjava zadovoljstvo. Mislim da simptomi nisu prestajali još od moje prošle posete vama, ali da su se u poslednjih godinu dana samo pojačali. I izgleda mi da će postati još jači.

Nešto je škrabao po papiru ispred sebe.

-Mhhm..Dobro, mislim da nije ništa strašno toliko. Neki blagi burnout bih ja rekao ovako na prvi pogled. Kako vam je stanje u familiji, na poslu?

Da, familija i posao. Dve stvari koje nas označavaju kao jedinke. Pa dobro, kad sam već počeo da otvaram dušu, reći ću mu sve. I da mi supruga boluje od multiple skleroze, da radimo puno radno vreme i ona i ja, da imamo decu koja tek što su krenula u školu, ali da isto tako imamo gomilu dugova, koji su se nagomilali poslednjih godina. I da zbog toga ne možemo normalno da funkcionišemo. I da imamo familije u Srbiji, kojima šaljemo novac da bi mogli koliko toliko da funkcionišu. I to da se brinem za oca, koji već osam godina nije kao ranije. I to da sam tog oca tek pre tih osam godina i konačno dobio, upoznao ga kao osobu. Valjda je bila potrebna takva ozbiljna situacija da se zbližimo.

Otvorio sam usta da mu sve to ispričam, kada je opet zazvonio telefon. Opet je pojurio da se javi.

-Alo? A ti si opet? Šta?…Ne, one plave su ti za smirenje, njih uzmi baš ako su ti potrebne. A one…čekaj da ti kažem. One bele su ti važne kad izađeš pred invalidsku komisiju. Alo? Tu si, dobro…One bele uzimaj kao što sam ti rekao. Ok? Ajde!

Okrenuo se ka meni, bez ikakvog izvinjenja, bez ikakve reči.

-Znate šta, gospodine Miliću? Otvoriću vam bolovanje, na barem mesec dana, pa se malo odmorite. Mislim da će do tada biti bolje. Evo vam i ove tablete…- dok mi je to govorio je već krenuo da piše recept- na biljnoj su bazi, pomoćiće vam da se opustite. Ja sam sledeće tri nedelje na odmoru, pa mi se vi javite posle toga, da dogovorimo termin, može?

Toliko o familiji i poslu. Nije mi ostavio mogućnost da bilo šta kažem, odlučio je šta je najbolje za mene i to je to. Majica na leđima mi je bila mokra. Osetio sam to tek kada sam ustao iz fotelje da uzmem recept za lekove i uverenje o bolovanju za poslodavca. Otpratio me je do vrata, promrmljavši nešto da nije ništa strašno i da ću se sigurno oporaviti posle mesec dana.

            Izašao sam napolje, na ulicu.

Dve sedmice je proteklo od tog najcrnjeg perioda, od onog trećeg juna, kada sam u 09:30 ujutru ustao sa svoje stolice, izašao iz kancelarije i rekao svim okupljenim saradnicima da idem.

            Okrenuo sam se i otišao. Jednostavno sam izašao i uputio se garderobi. Znao sam da moram što pre da izađem, jer da sam ostao još par minuta, verovatno bih sebi rekao da bi trebalo da izdržim još malo, da će sve biti u redu, kao što sam već mesecima radio. Ovako, skoro da sam otrčao do sekretarijata, odjavio se, popeo stepenicama do parkinga i seo u auto. Zatvorio sam oči i samo tako sedeo, terajući sebe da dišem normalno. Stomak mi je podrhtavao iznutra, dlanovi su mi se znojili, a srce lupalo kao da sam upravo nešto ukrao.

Znao sam da sam na raskršću, da povratka nema, a sa druge strane, nisam znao šta me čeka na putu na koji su upravo spremam da stupim. Drhtavica i mučnina. Upalio sam auto i krenuo. Žena je bila na poslu, deca u školi. Otišao sam kući, seo na balkon i zapalio cigaretu. Čekao sam da se supruga vrati sa posla, da joj kažem da više ne mogu. Da sam došao do krajnje granice i da mi je potrebna pomoć.

            Dve sedmice od tog poslednjeg dana na poslu, posle posete Dr. Blagojeviću sam odlučio da se ponovo posvetim jednom od svojih zadovoljstava- čitanju. Do knjižare je desetak minuta lagane šetnje, kišica je polako jenjavala. Prstima sam skinuo kapi kiše sa kose i čela, mahinalno obrisao cipele o otirač i ušao unutra. Ranije sam gutao knjige, mada sam tada imao i volje i snage da ih čitam. Mislim da je prošlo više od tri-četiri godine od kada sam nešto uspeo da pročitam, pa i tada sam retko uspevao da knjigu pročitam do kraja. Za čoveka koji je čitao i deset, dvadeset knjiga godišnje, moj trenutni prosek je bio poražavajući.

            Izloženi bestseleri u knjižari me nisu zanimali, nijedno ime mi ništa nije značilo. Odabrana letnja lektira, koja je bila izložena malo dalje je više bila posvećena tinejdžerkama sa bezveznim ljubavnim problemima ili ženama koje su u više nego dosadnim brakovima. Letopisi, putopisi, ili kuvari „Napravite jelo iz snova za 30 minuta“, dva metra dalje od spomenute lektire letnjeg očaja takođe nisu dolazili u obzir.

            Nisam imao nešto volje da dalje istražujem, na spratu niže su se nalazili romani meni poznatih pisaca, pa sam tamo i ugledao tu knjigu. Umberto Eko, koga sam znao ranije i sećao se njegovih romana koji su me oduševili (Ostrvo dana pređašnjeg i Fukoovo klatno. Ime ruže nikada nisam pročitao, valjda zato što sam prvo video filim, ili zato što sam krenuo sa čitanjem, pa me je smorio posle desetak stranica, ko bi ga znao) je izgleda imao novi roman. To „novi“ je više bilo po nekim mojim merilima, pošto je roman „Praško groblje“ izgleda izašao još pre par godina. Prodavačica mi je uz obavezan smešak i „ä schöne Tag[2] dala kesicu sa knjigom i ja sam, sa nekom davno zaboravljenom i potiskivanom željom za čitanjem požurio kući.

            I tu me je sačekala ta rečenica, nekome sasvim obična i beznačajna, meni je delovala kao udarac u glavu. Knjigu uvek prvo prelistam pre pravog čitanja, izaberem nasumično pasus i u njemu rečenicu-dve, pa tek onda krenem sa „normalnim“ čitanjem. Tako sam uradio i ovog puta. Praško groblje je bila kniga sa ilustracijama, ispod svake je stajala neka rečenica kojom je autor hteo da označi taj deo knjige. A ja sam otvorio knjigu kod jedne od takvih ilustracija.

 „Es kommt der Moment, da etwas in einem zerbricht und man weder Kraft noch Willen mehr hat. Man soll Leben, heisst es, aber das Leben ist ein Problem, das auf die Dauer zum Suizid führt…[3]

            Neko će reći „Pa dobro, nije ovo neka velika filozofija, svako prođe kroz težak period u životu, dosta ljudi pomisli da okonča muke i patnje, pa svejedno to ne učine“. Meni je pak, ta jedna, naizgled „obična“ rečenica, sve promenila. Knjigu sam zatvorio i više je nisam ni takao, tako da ne znam u kom ju je kontekstu Umberto napisao, nije mi ni previše zanimalo. Izašao sam na balkon i zapalio cigaretu. Gledao sam u sivilo napolju, isto to, meni dobro znano sivilo se ponovo rađalo negde u dubini mog tela. Ne duše, već tela. Moj život je moj problem. Imam dva izbora: promeniti život, ili ga dokrajčiti. Sada i odmah. Dobro, možda ne baš odmah, ali u neko dogledno vreme…

            Povukao sam dubok dim cigarete i pogledao u nebo. Sa zapada je dolazilo lepo vreme. Ugasio sam cigaretu, otišao sam do kuhinje, skuvao sebi kafu i vratio se na balkon. Seo sam i zapalio cigaretu. Mobilni telefon je stajao pored pepeljare i, dok sam otresao pepeo, sam primetio da plava lampica u gornjem levom uglu treperi. Znak da mi je neko poslao poruku, ili da imam propušten poziv. Uključio sam ekran i video „Imate obaveštenje na Facebook-u“. Da, baš mi se sad bakće sa zahtevima za igrice,zahtevima za lajkovanje stranica i sličnim glupostima. Odložio sam telefon i povukao dim, izbacio ga i uzeo gutljaj kafe. Ona knjiga na stolu me je gledala i začikivala da je ponovo otvorim i krenem da čitam. Krenuo sam rukom ka stolu, uzeo mobilni i uključio ga. Privatna poruka na fejsu. Moj drug iz gimnazije, Jova. „Zdravo školski, uživaš u Švici kako vidim? Slušaj, nešto smo se na brzinu dogovorili, valjda ćemo uspeti da sve organizujemo. Ove godine nam je dvadeset godina mature, pa vidi ako možeš da isplaniraš da se pojaviš ovde. Datum je 20. Juli, dan pre vašara. Tad ste vi gastosi ionako svi ovde, pa ćeš se valjda i ti pojaviti. Pozdrav.“

Jova je sedeo u klupi ispred mene, zajedno sa Brankom, učenikom generacije i čovekom koga su svi voleli. Iza njih smo bili Željko i ja, a iza nas Dragan i Aca. Odlično smo se slagali, naš košarkaški tim je bio prvi na školskom turniru, iako smo bili tek prva godina gimnazije. Dobro smo se ispunjavali u različitim predmetima, pošto je svako bio u nečemu najbolji. Uskakali smo u pomoć jedni drugima kad se radilo o domaćim zadacima, a i o šaputanju i puškicama na pismenim zadacima. Posle završene treće godine sam napustio gimnaziju da bih otišao u Švajcarsku kod oca i maćehe, zajedno sa svojim polubratom. Posle toga nikada nisam video društvo iz gimnazije, osim Jove. On je ostao u Petrovcu, radio je po nekim kafićima, pa sam ga uvek kada bih odlazio dole sretao i uspeli bismo da na brzinu popijemo kafu zajedno. Doduše, on je stalno morao da kelneriše i odlazi od mene, pa baš i nisu to bili pravi razgovori, ali ipak.

            Eto, Jova me se setio. Nisam maturirao sa njima, ali valjda su i te tri godine bile dovoljne da zaslužim poziv. Isljučio sam mobilni bez da mu odgovorim na poruku. A i šta bih mu napisao? « E, hvala na pozivu, ali meni trenutno nije ni do života, a kamoli do nekog slavlja? » Ili da mu potvrdim dolazak, pa da me svi vide posle dvadeset godina, izmoždenog, bledog, sa ogromnim tamnim podočnjacima, kako se preznojavam i ne mogu dve smislene rečenice da sastavim? Da odem na pet minuta, pa da onda pobegnem glavom bez obzira, da se zatvorim u kuću i nikoga ne vidim?

U onu istu kuću iz koje sam pobegao pre dvadeset godina, onu istu koja me je još uvek zvala, a istovremeno u meni budila samo negativna osećanja i vraćala mi loše uspomene? Neka hvala. Imam nove zidove koje sam izgradio, sasvim su mi dovoljni. Retko sam odlazio za Srbiju, nisam se smatrao onim klasičnim gastarbajterom koji trči svakog jula na rodnu grudu, da padne staroj majci na grudi, ode na poneku svadbu, najede se pravog prasećeg pečenja i napije one vode „koja ima ukus na vodu“, bolje od ove flaširane i markirane.

Isuviše sam bio umoran da bih sada doneo neku odluku. U stvari, odluku sam doneo, čak i kada bih hteo da odem, ne znam koliko bi mi finansije dozvolile. Dobili smo drugu opomenu za porez, jednu od zdravstvenog osiguranja, a osiguranje za automobil stiže krajem meseca.

Legao sam na sofu u dnevnoj sobi, uključio tv i ostavio ga uključenog prvom kanalu koji se pojavio. Animal planet je opet imao svoj specijalni program o ajkulama. Nema veze, ionako nisam ni mislio da nešto gledam, trebala mi je samo pozadina, da ubije tišinu kod odmaram. U tišini sam čuo svoje ja, koje mi je stalno nešto šaputalo. Čuo sam kako se točkići u mozgu okreću, kako mi slepoočnice bubnje. Ponekad sam na desnom uhu čuo nešto poput tuđeg disanja, kako da je neko na par centimetara od mene. Obično bih stavljao jastuk preko uha i to disanje bi prestajalo. Ne, u svakom slučaju je bolje da mi televizor pravi društvo. Dok je komentator nešto govorio o tigrastim ajkulama, ja sam polako utonuo u san.

Probudilo me je zvono na vratima. Trgao sam se, na momenat nisam znao ni koje je doba, ni gde se tačno nalazim. Zvono na vratima me je od skoro toliko uznemiravalo i plašilo, a ja nisam znao zbog čega. Kao da će mi svakog trenutka neko zazvoniti i, kada mu budem otvorio, sa ljubaznim « Dobar dan, ja sam.. » i osmehom saopštiti neke strašne vesti. Ili mi uručiti neku presudu, nalog za hapšenje ili dijagnozu od lekara.

            Zvono se čulo još jednom, mene je opet preseklo u stomaku, ali sam ustao i požurio ka vratima, nameštajući kosu i zatežući oči i lice, da se ne vidi da sam spavao.

            Dok sam otvarao vrata je začulo « Srećan rođendan tebi, srećan rođendan teeeebi.. » i u hodniku sam ugledao svoju suprugu, sina i ćerku. Sin je držao tortu na kojoj su bile upaljene dve svećicu u obliku brojeva tri i osam, ćerka je držala upaljenu prskalicu, a supruga dva paketa, upakovana u papir sa natpisom « happy birthday-alles gute zum geburtstag-joyeux anniversaire » u raznim bojama. « Srećan rođendan dragi tata, srećan rođendan tebiiii » završavala je pesmica i svi su, sa ogromnim osmesima, počeli da tapšu.

Zaboravio sam svoj rođendan. Time je ovo bilo još lepše iznenađenje. Uspeo sam da se nasmešim i pustio sam ih unutra. Ćerka mi se bacila oko vrata i poljubila, dok je sin brže-bolje ostavljao tortu na sto i bunio se zašto mi je ona prva čestitala, kad je on to hteo da uradi. I on me je zagrlio i poljubio. Pogledao sam ka supruzi, gledala me je onim njenim prelepim zelenim očima, smejala se od srca. Zagrlila me je, prošaputala mi „srećan rodendan, volim te“ i pružila mi poklone.

-Ovo je od nas. Da znaš da te mnogo volimo i da smo uvek tu za tebe.

Ćerka je skakutala oko mene i vikala „Otvori, otvori“, a sin je prvo hteo da isečem tortu. Otišao sam do stola i ugasio svećice. Zaboravio sam da pomislim želju, ali kao da je to važno. Kada bi se želje tako ispunjavale…

Torta je bila izvrsna, mada sam uspeo da pojedem samo pola parčeta. Jednostavno, telo mi je odbijalo hranu. Deca su tražila još po jedno parče. I pokloni su bili lepi, ali nedovoljni da me obraduju. Stvarno, kada sam se poslednji put zaista nečemu obradovao, onako od srca ?

            Odložio sam belu majicu sa kragnom, koju je na levoj strani krasio zeleni krokodil i DVD sa filmom Prometheus.

-Hvala vam, stvarno.- opet sam glumio osmeh i radost. Decu sam već i mogao da prevarim, ali suprugu ne. Ali nema veze, neka se oni barem raduju zbog mene, ako ja ne mogu.

[1] Psihijatrija i psihološko savetovanje

[2] „Prijatan dan“ na švajcarskom nemačkom

[3] Dođe trenutak, kada se u čoveku nešto slomi i onda on nema ni volje ni snage za bilo šta. Treba živeti, kažu, ali život je problem koji na duže vreme vodi ka samoubistvu…

A planine odjeknuše

Deset godina posle debitantskog romana Lovac na zmajeve (The Kite Runner), koji ga je lansirao među velikane pisane reči, Haled Hoseini nam donosi svoj treći roman, dramu A planine odjeknuše (And the Mountains Echoed). U međuvremenu Hoseini je objavio još jedan roman Hiljadu čudesnih sunaca (A Thousand Splendid Suns)  koji je takođe postao bestseler.

maxresdefaultU jesen 1952. godine u siromašnom selu u Avganistanu otac, zajedno sa svoje dvoje dece i novom suprugom, očekuje prinovu. Posle smrti majke desetgododišnji Abdulah je zaštitnik trogodišnje Pari, spreman na sve vrste žrtvovanja zbog svoje “vile”. Više joj je roditelj nego brat.

Dok jedne večeri leže u hladnoj sobi , Abdulah i Pari, po njihovom ustaljenom ritualu, očekuju očevu priču pred spavanje. Ne slute da otac pričom, o džinovima  i žrtvovanju voljenog najmlađeg deteta, te večeri  želi da im nešto poruči. Već ujutru Abdulah i Pari, zajedno sa ocem, kreću na težak put preko pustinje. Destinacija je Kabul, a cilj puta susret sa bogatim parom bez dece. Događaj koji će uslediti će im nepovratno promeniti živote.  U godinama koje slede upoznaćemo prijatelje, doktore, šofere i druge na čije je živote, posredno ili neposredno, ovaj događaj uticao.

Svako poglavlje je napisano iz ugla nekog od likova. Svako poglavlje je posvećeno delu životne priče jednog lika, ali se prožima sa drugima.

U knjizi A planine odjeknuše Hoseini nam delikatan način pripoveda priču o surovim životnim putevima i pokazuje nam kako se snovi i nadanja lako rasprše u stvarnosti. Svojim načinom pisanja Hoseini će učiniti da se poistovetite sa junacima ove srceparajuće priče i da osetite njihovu bol, tugu i strahovanje i njihova nadanja i želje. Knjiga drži pažnju, brzo se čita i ne dozvoljava vam da se odvojite od nje pre kraja zadnje strane.

Iako je Haled Hoseini priču počeo rečima : “Znači tako. Hoćete priču, pa jednu ću i da vam ispričam. Ali samo jednu. “, mi ipak, posle pročitene knjige, moramo da kažemo :”Hoćemo još!“.

http://www.knjiganol.com/recenzije-knjiga/a-planine-odjeknuse/

FILM: Takva su pravila

takva-su-pravila-poster

Takva su pravila, r. Ognjen Sviličić, Hrvatska / Francuska / Srbija / Republika Makedonija, 2014.

Socijalna drama s elementima melodrame „Takva su pravila“ scenarista i redatelja Ognjena Sviličića prvi je hrvatski film nakon punih petnaest godina prikazan u sklopu venecijanskog festivala, na kojem je prethodno u sekciji Filmovi današnjice 1999. prikazana „Crvena prašina“ Zrinka Ogreste. Film je na Mostri uvršten u sekciju Horizonti, koja služi kao svojevrsni poligon za predstavljanje zanimljivih novih redatelja i trendova, te u kojoj je glumac Emir Hadžihafizbegović nagrađen za najbolje glumačko ostvarenje. Naslov za koji je Ognjen Sviličić na festivalu u Varšavi osvojio nagradu za najboljeg redatelja u nekim je segmentima njegovo najzrelije odnosno najmanje problematično djelo. U njemu se autor bavi jednom od svojih omiljenih tema, sudbinama jednostavnih i pomalo grubih, ali poštenih i plemenitih ljudi iz provincije u Zagrebu, pri čemu imenica „provincija“ ima i doslovno i metaforičko značenje. Riječ je o supružnicima podrijetlom iz Bosne i Hercegovine, čiju mirnu svakodnevicu sa sinom tinejdžerom u sugeriranom novozagrebačkom naselju Utrina poremeti a ubrzo i posve razori suočenje s okrutnim, iracionalnim i bezrazložnim noćnim premlaćivanjem mladića koje će dovesti do tragedije.

Takva_su_pravila_04
U uvodnoj sekvenci, koja započinje kadrom totala u kojem promatramo sivu novozagrebačku aveniju koju dijeli tramvajska pruga i na kojoj u rano jutro iz prvih tramvaja izlaze malobrojni putnici, kadrom koji će autor varirati i pred sam kraj, tinejdžera za kojeg ćemo nešto kasnije doznati da se zove Tomica Jozić pratimo u povratku s naizgled još jednog običnog izlaska u grad. Dok mladić kojeg glumi Hrvoje Vladisavljević pazi da se što tiše i neprimjetnije uvuče u svoju sobu, njegovi brižni roditelji, otac Ivo kojeg tumači Emir Hadžihafizbegović i majka Maja koju utjelovljuje Jasna Žalica, upravo ustaju i pripremaju se za odlazak na posao. Ivo je pritom vozač ZET-ova autobusa koji na poslu s mješavinom čuđenja, razočaranosti i rezigniranosti promatra obijesne sinove vršnjake koje često prevozi, te koji zajedno s Majom gunđanjem o sinovu kasnom povratku iz grada započinje još jedan dan, dan koji će završiti sjedenjem roditelja pred televizorom s neizbježnim grickalicama na stolu.

Iz svakog kadra u kojima ih promatramo jasno je da su Ivo i Maja obični, svakodnevni te opet i s navodnicima i bez njih „mirni ljudi“, kako je glasio i radni naslov filma, odnosno osobe koje se stoički nose sa životnom rutinom u trošnom stanu. S određenom iznimkom nešto modernije uređene Tomičine sobe, njihov stan interijerom i općenito scenografski jasno asocira na 80-e godine, a u filmskom smislu na rumunjski „novi val“, u njemu je mnogo toga dotrajalo i disfunkcionalno, od štednjaka koji se često kvari do kvake na vratima dnevnog boravka koja ispadne u najnezgodnijem trenutku, dok se Ivo trudi ne probuditi od brige i umora usnulu Maju. Ti mirni ljudi su oni koje inače ne primjećujemo, kao što netko drugi sličan njima ne primjećuje ni nas, a koji se sa svakodnevnim nevoljama nose najbolje što znaju i umiju, dobrano fatalistički i s povjerenjem u sustav, znajući da osobno ne mogu ništa promijeniti jer su jednostavno takva pravila. Naslov filma je replika koju će Ivo hinjeno utješnim a zapravo očajnim i beznadnim glasom uputiti Maji u bolnici, nakon nekoliko gotovo isključivo kratkih i vrlo službenih, suhih i administrativnih razgovora s liječnikom i sestrama koji će zbrinuti Tomicu, a koji je u bolnicu dospio nakon što se iz roditeljima nepoznatih razloga onesvijestio u svojoj sobi.

pravilaS1_685010S1
Mladića je tijekom noćnog izlaska žestoko premlatio njegov vršnjak, agresivan momak za kojeg ćemo naknadno saznati da mu je prezime Matić, a koji je Tomici u konačnici kobne ozljede nanio jer mu ovaj nije želio dati nekoliko kuna za kupnju bureka. Razlozi za nasilne ispade su banalni, neracionalni i impulzivni, i svatko od nas u svakom trenutku može postati njihovom metom. Kad uskoro stupe u kontakt sa sinovom djevojkom Teom koju tumači Veronika Mach, a koja nažalost kasnije, nakon Tomičine smrti, biva posve zaboravljena, Ivo i Maja će doznati da je netko iz mladićeva društva mobitelom snimio sam čin premlaćivanja. Dok na Teinu mobitelu gledaju snimak koji im ona odluči poslati, u razgovoru djevojke i Ive opet su zamjetne problematične naznake nekovrsnog civilizacijskog jaza koji Sviličić čini se konstantno vidi i eksploatira u oslikavanju odnosa klišeiziranih „Bosanaca“ i Zagreba. Naime, u redateljevu filmu „Armin“ također Emir Hadžihafizbegović čudi se i divi atlasu svijeta kojeg je sinu za 30-ak kuna kupio u jednom zagrebačkom kiosku, sugerirajući da takvo nešto – što se ovdje na svakom uglu prodaje za sitan novac – u Bosni nikad nije vidio, a isti se glumac u Sviličićevu scenariju za Schmidtove „Metastaze“ s oduševljenjem ali i karikaturalnim odmakom divio Zagrebu kao simbolu modernosti, razvijenosti, urbanosti te stvarnog ili navodnog europejstva. Hadžihafizbegović tako u liku Ive baš i ne razumije funkcioniranje mobitela, pa kad mu Tea pošalje snimak Tomičina premlaćivanja on ju upita „to će mi stići?“, na što mu ona objasni da snimak „najprije odlazi gore do satelita, a onda se vraća na Zemlju“. Čini se da Sviličić ne samo da ne uspijeva izbjeći takva banalna oslikvanja kulturoloških pa i civilizacijskih razlika među dvjema susjednim zemljama, nego on konstantno i uporno na njima inzistira u nizu filmova.

U dramaturški, narativno i izvedbeno minimalističkom, od bilo kakvih suvišaka očišćenom te isključivo na najbitnije svedenom filmu koji traje svega 74 minute, autor se dotiče mnogih stvari, od spomenutog iracionalnog i patološkog nasilja među tinejdžerima, preko Ivina i Majina čuđenja i nerazumijevanja zašto je netko snimio premlaćivanje njihova sina i zašto bi netko to uopće želio snimiti, a u čemu se ogleda ne samo mladenačka fascinacija nasiljem nego i potrebom njegova bilježenja, do pokušaja nošenja „običnih“ i „malih“ ljudi s tragedijom koja im se događa te s tim povezanom moralističkom dimenzijom. Ti ljudi vjeruju u sustav i njegove institucije poput policije i zdravstva, oni su se sustavu prilagodili i kao da izvan njegovih granica ne znaju ni razmišljati, makar podsvjesno drže da je sustav uvijek tu i da im pruža zaštitu, a kad ih on iznevjeri i nanese im nepojmljivu bol s tim se suočavaju zatečeni, nespremni, nijemi i u nevjerici da je ono što im se zbiva stvarno i da je njihova nesreća tako birokratizirana. Odlična je scena u kojoj medicinski brat ili bolnički patolog kojeg tumači Nikša Butijer Ivu i Maju suho, brzim i odsječnim rečenicama i s namjerom da sve što prije bude obavljeno, obavijesti da je Tomica umro i da moraju uz potpisanu potvrdu preuzeti njegovo tijelo. Par minuta ranije oni su sina posjetili u sobi, bio je spojen na aparate i izgledao živim, pa ne mogu prihvatiti da su ga zapravo već vidjeli mrtvog jer aparati prema pravilima moraju raditi sat vremena nakon pacijentove smrti.


Činjenica da im je sin preminuo kao da uopće ne dopire do njih, Ivo sa zakašnjenjem pita „naš sin je što?“, da bi kasnije na svaki način pokušavao ostati staložen i biti oslonac Maji. No u filmu okvirno nadahnutom slučajem Luke Ritza, 18-godišnjeg Zagrepčanina koji je u lipnju 2008. godine preminuo od posljedica premlaćivanja od strane četvorice huligana, mirni čovjek Ivo će makar privremeni i kratkotrajni ventil za neposredno abreagiranje tragedije pronaći u osveti Matiću, mladiću koji je skrivio Tomičinu smrt. U toj će osveti Ivo doznati Matićev identitet i koju školu pohađa, da bi ga nakon slijeđenja na putu kući premlatio i nanio mu teške ozljede slične onima njegova sina, ali se ipak u ključnom trenutku zaustavio u nakani da momka batinama ubije. I kad to škrtim riječima i kao da o tome ne želi pričati po povratku u stan govori Maji, kod oboje je zamjetno određeno olakšanje, i zbog samog čina osvete ali i zbog Ivina suzdržavanja od oduzimanja života. Sviličićeva režija je mirna, sigurna i vrlo atmosferična s razvidnim osloncem na rumunjski novi val, socijalni kontekst i ekspandirajuća drama uvjerljivi su i stvarnosni, a izvedbenom minimalizmu i realističnosti kao i tjeskobnom ugođaju cjeline sjajno pridonosi i rad snimateljice Crystel Fournier, stalne suradnice darovite francuske redateljice Céline Sciamma. Valja se nadati da će na valu međunarodnog uspjeha film „Takva su pravila“, koji vraća povjerenje u glumačke sposobnosti Emira Hadžihafizbegovića, i u domaćoj distribuciji ostvariti pristojnu gledanost.

Autor teksta je Josip Grozdanić, filmski kritičar iz Zagreba.