Ler Devagar, Portugalija

Ler Devagar („čitaj polako“), jedna je od estetski najprivlačnijih prodavnica u Portugalu. Smeštena u ulici ispunjenoj fabrikama 19. veka koje su preuređene u umetničke i kulinarske svrhe, prodavnica i kafić prodaju ukusne torte i torte zajedno sa svojim knjigama.

Advertisements

Apoteka poezije

U velikoj Britaniji je otvorena prva „Apoteka poezije“ u koju možete doći sa receptom za lek (pesmu!) koji leči dušu.

Debora Alma, osnivač ove jedinstvene lekovite knjižare prepisivala je u poslednjih šest godina pesme kao terapiju. U njenoj apoteci se ne kupuju lekovi protiv nesanice niti multivitamini, već mušterije mogu da dobiju recepte na kojima se nalaze imena čuvenih pesnika.

U engleskoj regiji Šropšajer nalazi se trgovački gradić Bišop kasl koji ima bogatu prošlost. Upravo tu se nalazi ova čarobna knjižara u kojoj Debora Alma, odevena u apotekarski beli mantil, sa stetoskopom oko vrata, dočekuje knjigoljupce. Škole, bolnice i festivali često je pozivaju u goste kao literarnog zdravstvenog radnika. Ali ona se umorila od putovanja, pa je odlučila da se skrasi u nekadašnjoj apoteci čiji joj se izgled veoma dopao.


„Odlučila sam da sačuvam originalne police, fioke, pult za kasu od hrastovog drveta“, objašnjava ona. Podelila je prostor u odeljenja u kojima kupci mogu da se snađu već prema – raspoloženju.

Tu je i odeljak za decu, savetovanje, kafe i poseban kutak za radionice, pisanje i različite događaje.

Alma ne želi da štancuje recepte, smatra da svaki „pacijent“ zaslužuje individualnu konsultaciju pre nego što dobije odgovarajuću pesmu.

„Smatram da poezija može mnogo da doprinese poboljšanju ili promeni stanja duha, da može na mnogo načina da očuva dobro mentalno zdravlje.“ Ova „poetoteka“ističe terapeutski učinak poezije.


Osim poezije, u apoteci se mogu naći i drugi proizvodi koji mogu da leče ili prate različita raspoloženja, pa se tako mogu naći posude, sveće ili posebno dizajnirani predmeti, tvorevine lokalnih umetnika.

Petkom se u apoteci organizuju besplatna savetovališta: polučasovni razgovor sa „apotekarem“ obezbeđuje pravu recepturu – izbor adekvatnih tekstova koji odgovaraju vašem duševnom raspoloženju.

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-kako-apoteka-poezije-leci-dusu-unos-13479.html?utm_source=facebook.com&utm_medium=social&utm_campaign=laguna-bukmarker

Netflix i knjige?

Smrt romana je najavljivana pre više od sto godina, u talasima koji dosežu od Vila Selfa, preko V. S. Najpola, pa sve do Žila Verna. Ali najsvežije odjeke o propasti romana, koji su prouzrokovani padom prodaje fikcije 2018. godine, književni svet u potpunosti odbacuje, u očekivanju da će novi romani Margaret Atvud i Filipa Pulmana podstaknuti rast prodaje za ovu godinu.

U godišnjaku britanskog Udruženja izdavača se navodi da je prodaja fizičkih primeraka fikcije prošle godine opala za 7%. Taj pad nije neutralizovan činjenicom da je prodaja digitalnih izdanja fikcije porasla za 4%, tako da je ukupni pad prodaje fikcije opao za 3% u 2018. godini.

Nasuprot tome, prodaja publicističkih knjiga je porasla za 1%, zahvaljujući porastu prihoda prodaje digitalnih izdanja za 10%. Udruženje izdavača je ukazalo na „upadljiv“ porast prodaje publicističkih dela, koji je u poslednjih pet godina porastao za skoro 30%, kao i „izvanredan“ porast prodaje audio knjiga od čak 43% u periodu između 2017. i 2018. godine.

Izvršni direktor ovog udruženja, Stiven Lotinga, izjavio je da se pad prodaje dešava već nekoliko godina unazad – još od 2014. godine: „Od svih knjiga koje se objavljuju, fikcija je ta kojoj se ljudi najčešće okreću kada imaju slobodnog vremena. Međutim, slobodno vreme se troši i na Netfliks ili igranje kompjuterskih igrica ili posećivanje društvenih mreža, i to stvara konkurenciju.“

Ali Lotinga je, takođe, bio izričit u tome da Netfliks ne doprinosi propasti romana, naglašavajući da su upravo knjige te koje utiču na neke od najkvalitenijih televizijskih sadržaja, kao što su, na primer, „Igra prestola“, „Sluškinjina priča“ ili predstojeća ekranizacija trilogije Njegova mračna tkanja autora Filipa Pulmana, čiji upesi i gledanost, zauzvrat, pospešuju prodaju knjiga.

„Mi smo jedan od presudnih izvora odakle potiču originalne priče i narativi, a pripovedanje je ključno za sve industrije koje se bave kretivnim stvaralaštom, što možemo primetiti u obimu pozorišnih, bioskopskih ili televizijskih adaptacija književnih dela“, rekao je Lotinga. „Sve je to veoma ohrabrujuće. Adaptacije dozivljavaju veliki povratak, tako da je sve to jedan očekivani ciklus.“

Lotinga je takođe napomenuo da se čitalačka publika u proteklih pet godina preusmerila na publicistiku, radije nego na dela fikcije. Navodeći podatak da je porast prodaje fizičkih primeraka publicističkih knjiga od 2014. godine porastao za 24%, Tom Tivnen, novinar finansijskog časopisa The Bookseller, se složio da su „čitaoci koji uživaju u obimnijim književnim delima preusmerili svoju čitalačku praksu sa fiktivnih na publicistička dela.“

„Mislim da je knjiga ’J kao jastreb’ pokrenula ovaj trend jer ljudi priželjkuju upravo te ’memoare koji su od značaja’,“ rekao je Tivnen, „lične priče koje se dotiču širih i zahtevnijih pitanja (poput žalosti, demencije, mentalnog zdravlja) ili takozvane ’pametne nefikcije’ koja se na stručan način bavi širim, univerzalnim problemima.“

Takođe je naveo da su se do pre desetak godina među autorima koji objavljuju publicistička dela nalazile poznate ličnosti poput Šeron Ozborn ili Pitera Keja, međutim, današnje liste najprodavanijih knjiga su prepune naslova koji postavljaju provokativna društvena pitanja. „Ljudi nemaju više toliko potrebe za fikcijom zato što postoji mnoštvo publicističkih priča koje zadiru duboko u ljudsku dušu i u ono što nas pokreće.“

Kejt Skiper, direktorka nabavke lanca knjižara Waterstones složila se da ljudi vole kvalitetnu priču, „bilo da je zasnovana na stvarnim događajima ili izmišljena“, ali je pad prodaje fikcije prošle godine pripisala odsustvu novih naslova velikih romanopisaca.

„Prošla godina nije bila bajna za fikciju ni na koji način“, rekla je. „Samo nekolicina popularnih autora koji pišu fikciju je izbacilo nove naslove.“ Za razliku od prošle, ove godine nas očekuju nastavak „Sluškinjine priče“, novi romani Džona Le Karea i Filipa Pulmana, za koje se očekuje da će uticati na porast prodaje.

„Izdavaštvo ove godine nastupa snažno, i to u svim kategorijama i žanrovima, knjigama koje će privući raznoliku publiku, koje će namamiti kupce u knjižare,“ rekla je Skiperova.

A mi u Beogradu možemo se radovati predstojećem Sajmu knjiga!

Autor: Alison Flad
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković

Grad knjiga – Norveška

Grad knjiga nalazi se između norveškog fjorda Sogne i glečera Jostedalsbren, koji je 1995. godine proglašen za grad knjižaru. Ova knjižara nudi u prevodu, 6 kilometara knjiga.
Mundal, u zapadnoj Norveškoj, je san svakog introvertnog knjiškog moljca. Tamo ima tek 280 ljudi, a više od 150.000 knjiga. Štaviše, u Norveškoj ovo seoce nazivaju i “The Norwegian Booktown” (“Norveški grad knjiga”).Pored secondhand radnji, štala pored puta, i police za knjige uz obale fjordova privlače čitače.

Secondhand knjižare su sastavni deo lokalnih kafića, umetničkih galerija, pa čak i suvenirnica. Ovdje verovatno svaka građevina ima barem jednu policu za knjige.

Većina knjižara u ovom mestu prodaje korišćene knjige jer smatra da ih treba očuvati u ovoj digitalnoj eri.Čitači bi posetu svakako trebalo da usklade sa godišnjim dobima, jer knjižare na otvorenom rade samo od sredine maja do juna. Tada posetioci mogu da učestvuju i u godišnjem sajmu knjiga.

Ovo mestašce je počelo da pohranjuje knjige još 1995. godini i od tada je kolekcija toliko narasla da, kada bi se se knjige poređale, zauzele bi više od šest kilometra.Ali Mundal nije jedino mesto koje ima više knjiga nego ljudi. Daleko seoce Hej, na reci Vaj u Velsu, ima populaciju od samo 1.400 ljudi, dok se knjige broje na hiljade i hiljade. Isto je domaćin književnog festivala i broji desetine prodavnica knjiga.

https://m.facebook.com/groups/440200949387502?view=permalink&id=3039434322797472

Cenu knjiga određuje kupac?

U knjižari „Tuuu Libreria“ u ulici Kovarubijas, u Madridu, knjige nemaju cenu, već je kupac taj koji određuje koliko će platiti za dela koja izabere. Svaki uplaćeni evro služi za finansiranje projekata za promociju knjiga u Španiji i Latinskoj Americi, a uz to žele knjige da učine dostupne svima.

Odbrana kiča ili kako smo kolektivno videli pandu

Da mi je neko pre par godina kazao kako ću ja biti ta koja će stati u odbranu kiča kazala bih mu da je lud. Od sebe sam očekivala da ću braniti Crnjanskog, Bergmana ili nekog trećeg umetnika. Ali Crnjanskog i Bergmana niko ne napada, šta više, mnogi ih hvale, a malo njih ih odistinski izučava i razume. Ova dva umetnika su postala deo mentalnog inventara kvaziintelektualaca, baš kao i uzrečica prosto naprosto. Te tako sam primetila da mnogi vole da istaknu svoj dobar ukus i to kako vole određene umetnike, jer tako je poželjno u određenim krugovima.

107689862

Kvaziintelektualac smatra da je ljubav prema Andriću i mržnja prema Ceci i Jeci (kako on sublimira estradu) sigurno polje njegovog ugleda u krugu i zapada u lanac sastavljen od opštih mesta. Lament počne sa pravim vrednostima, nastavi se sa zadnjim vremenima i dobrim ukusom i završi se sa polusvetom. Jer on, kvaziintelektualac, konstatovaće kako se ne poštuju prave vrednosti (a prava vrednost je baš on), kako su došla zadnja vremena (kada je nastao vodvilj?), kako eto baš on ima istančan ukus i voli Crnjanskog i Bergmana (a pri tome je pročitao Dnevnik o Čarnojeviću i to na ljutu muku i odgledao Personu sa sedam pauza) i na kraju će se u kreščendu tugovanke obrušiti na estradu, rijalitije i polusvet, jer, naravno, on, kvaziintelektualac je svet, on neće da nosi silikone i da se prostituiše i on je zato principijelan.

cedomir-jovanovic-jelena-karleusa-tribina-o-toleranciji-1328585176-52941-e1409662539468

Milomir Marić je rekao da je na početku svog urednikovanja na Happy televiziji emitovao Felinijeve i Bergmanove filmove, ali da su piplmetri pokazali gotovo zanemarljivu gledanost pa se opravdano zapitao gde je ta kulturna Srbija željna visoke kulture koja neguje dobar ukus, a prezire rijalitije.

hqdefault

Ono što raduje kvaziintelektualca je što je iako neshvaćen video pandu. Naime, u poslednje vreme na portalima dnevnih novina su učestali testovi-potvrde genijalnosti gde se objavi enigmatski test „Ko otkrije pandu u prvih pet sekundi na slici taj je genijalan“ i onda masa krene ponosno da ističe kako su eto, baš oni videli pandu. Jer, naravno, pored dobrog ukusa, fašisoidne podele ljudi na svet i polusvet, mržnje prema estradi potvrda da ste baš vi genijalni i vredni pažnje je to što ste videli pandu na slici. Nikako vaša dela, trud, duša i duh. Panda je viđena i eto potvrde.

normal_black_sheep

Rasprave o imanju i nemanju ukusa su mi veoma odbojne zato što počivaju na lošim temeljima. Ukus nije nematerijalna imovina pa da ga posedujemo, on je više stanje i reakcija. Pitanje je samo koliko smo iskreni prema sebi i tim stanjima. Baš kao što su (trenutno) stanje bol, svrab, osećaj da nam je toplo… Ti procesi se obavljaju mimo svesti i tu nikako nije mesto kategorijama dobro i loše. Kvaziintelektualac prvo čeka potvrdu da je nešto dobro i vredno pa onda to zavoli. S tim u vezi uvek se setim koliko je Nabokov (priznat i poznat) omalovažavao Dostojevskog (priznat i poznat). Ovakvi kritički promašaji učvršćuju moje uverenje da je vreme jedini odistinski kritičar. Zato ne treba da se opterećujemo sa tim šta je vredno, a šta ne, već da uživamo u različitim aspektima stvarnosti. Jer i mi imamo različite aspekte nas samih.

Posebna priča su oni koji duhovnu vrednost izjednačavaju sa materijalnom pa nečiji uspeh mere prema zarađenom novcu – knjiga koja se prodaje je vredna, što je apsurdno. Setila sam se poznanika koji mi je pričao o tome kako je bio kod jednog poznatog umetnika u stanu i kako se zapanjio da eto, taj njegov domaćin, umetnik, je zapravo jedan foler jer glumi nekog umetnika sa dobrim ukusom, a na zidovima nema ni trista evra. Mislim da je sa tom konstatacijom kazao više o sebi nego o svom domaćinu.

photo-drustvo-ludaci-cece_04_u_602493668

Godine 2004. TV B92 producirala je emisiju Sav taj folk gde je grupa elitista objašnjavala fenomen turbo folka povezujući ga sa ratovima devedesetih i sankcijama dajući izvođačima veću odgovornost nego što oni zaslužuju. Nije estrada vodila rat i naoružavala usijane glave. Kockice su se poklopile da u datom vremenu oni pevaju i imaju novca, ali to ne znači da je odgovornost na njima zbog ratova i sankcija. Svako se snalazio na svoj način i to što je profesor u školi 1993. imao platu 3 marke nije krivica nekoga ko drži mikrofon u ruci. Nisam sentimentalna prema tim izvođačima ni najmanje, ali me nervira transpozicija odgovornosti gde nas zamena teza dovodi na krivi trag. Nisu estradne zvezde i zvezdice ti koji su rasturili ovu državu,privredu i sve ostalo. Ovu zemlju pod svim njenim imenima sistematski su pljačkali i slabili ljudi koji su prošli besposledično – uvek na funkciji, uvek sa debelim džepom i dobrim ukusom,nekad stranačke, nekad nestranačke ličnosti, ali uvek blizu politike, novca i moći. Jedan nepismeni poslanik opasniji je za ovo društvo nego sto nepismenih estradnih izvođača.

Ne postoji kič samo u Srbiji i Balkanu, kič i estrada su deo svake kulture. To je antikultura. I pogrešno je isključivo ih vezivati uz narodnu muziku. Estrada je površna i kao takva bezazlena. Ne mislim da može pokvariti omladinu, jer neko ko je samosvestan i otvoren istražiće razne emanacije sebe. Ludvig Vitgenštajn je bio veliki poklonik američkih mjuzikla. Dramski pisac Aleksandar Popović bio je fasciniran Nadom Topčagić. Svako ko je intelektualno pošten neće se odreći ni svoje kič strane, jer čovek ima glavu, ali ima i zadnjicu. Tako je i u duhovnom smislu.

t07573_10

Više cenim i najkičastijeg izvođača ukoliko je uverljiv u tome što radi nego mlakog i blaziranog rokera. Konkretno, više cenim Stoju nego Dejana Cukića, jer ona kao turbo folk pevačica ipak donosi nešto autentično i duh ovoga prostora (mi nismo Južni Jorkšir već jugo-zapadni Balkan) za razliku od Dejana Cukića kojeg doživljavam kao mlakog i neautentičnog. Bolja je i autentična ružnoća nego lažna lepota. Ovaj prostor (Srbija) gravitira od ruralnog ka urbanom i nazad, od istoka ka zapadu, od Egzita do Guče preko Nišvila… Prostor koji nema stabilno ime, a kamo li šta drugo. Od Knez Mihailove do Lastine stanice u Beogradu nema ni tri kilometra razdaljine, ali to su dva sveta. A turbo folk kao jedna hibridna tvorevina samo je odraz hibridne politike, istorije oko koje se ne možemo dogovoriti, neuspelih revolucija, Beograđana koji ne vole provincijalce, provincijalaca koji ne vole Beograđane, nogu ličkih i cipela bečkih. A kad smo kod blaziranih rokera da se osvrnem na još jednog poznanika zakletog rokera koji govori o svom dobrom ukusu, a u kompjuteru čuva Cecinu plejlistu. Kaže mi da je on roker, sa dobrim ukusom, razume se, ali da eto ponekad sluša Cecu. Što ne bi bio problem da to ne radi skriveno. Kao i sijaset rokera koji tajno sarađuju sa narodnjacima. To me je podsetilo na ljude koji su po danu fini porodični ljudi, a noću konzumenti usluga prostitutki.

Postoje i oni koji estradu prihvataju u zavisnosti od političkih stavova pa konformistička desnica može da „proguta“ Cecu, a verbalno se obruši na Jecu, a, pak, liberali, obratno, „progutaju“ Jecu, a pljunu Cecu.

warhol

U devetnaestom veku smo mrzeli Turke, Posle Drugog svetskog rata strane plaćenike i domaće izdajnike, devedesetih Hrvate i Bošnjake, na početku dvadeset i prvog veka Miloševića, a nakon 2010. turbo folk, rijalitije i starlete. Da nam naša mržnja i dobar ukuspokažu kako smo superiorni. Još da vidimo pandu i potvrda genijalnosti je zagarantovana.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

10 gradova koje bi svaki ljubitelj knjiga trebalo da poseti

Preporuke jedne američke autorke

Da li vam je životna želja da spakujete kofere i krenete na put oko sveta? Neke ljude ne drži mesto i jedva čekaju da uskoče u voz, autobus ili avion i nestanu na neko vreme. Jedan od najboljih saveta koje vam mogu dati je da putujete van sezone. Nikad se ne zna kakvu ponudu možete naći, a možda to bude baš za neki od sledećih gradova.Ja sam pisac i obožavam da čitam, tako da svaki put kada posetim neki grad prvo tražim ove četiri stvari: knjižare, kafiće, biblioteke i pokušam da saznam da li je neki pisac živeo i umro u blizini. Tokom jednog devojačkog putovanja u Ki Vest nabasala sam na jednu od Hemingvejevih kuća koja je sada muzej i dom za mačke koje imaju polidaktiliju.

Ako ste knjigoljubac koji traži svoju sledeću destinaciju za odmor, onda je ovaj spisak baš za vas. Od dablinskih ulica popločanih književnom istorijom preko neverovatnih evropskih biblioteka, do grada koji je inspirisao fenomenalna dela Gabrijela Garsije Markesa – za svakoga ponešto!

1. Njujork, Njujork

Njujork je više od grada; Njujork je stanje uma. Posetite knjižare „Books of Wonder“, „McNally Jackson“ i „The Strand“ , ili pronađite neki niskobudžetni bar koji će u vama probuditi osećaj da ste lik iz romana koji je tek stigao u grad. Postoji mnogo mesta koja „mirišu“ na književnost u ovoj betonskoj džungli gde se snovi ostvaruju.

2. San Huan – stari grad, Portoriko

Ovo ostrvo je malo ali moćno, i promoviše neke od najcenjenijih svetskih pisaca kao što su Esmeralda Santjago i Migel Pinjer, osnivač svetski poznatog kafića „Nuyorican Poets Café“. Obavezno posetite „The Poet’s Passage“ (Prolaz pesnika), kafić koji čuva mala čivava po imenu Federiko Garsija Lorka.

3. Kopenhagen, Danska

Za ljubitelje bajki Kopenhagen vam nudi jedinstvenu priliku da posetite kuću i muzej Hansa Kristijana Andersena, i vidite skulpturu Male sirene. Ljubitelji knjiga bi takođe trebalo da posete Kraljevsku biblioteku, koja je dobila nadimak Crni dijamant.

4. Kartahena, Kolumbija

Za najvernije fanove Gabrijela Garsije Markesa, autora svetskih bestselera „Sto godina samoće“ i „Ljubav u doba kolere“. Ovaj grad je inspirisao mnoga njegova dela, i ovde je pobegao kada su počeli nemiri u Bogoti. Markesov pepeo je premešten iz njegovog doma u Meksiku u univerzitet u Kartaheni.

5. Nju Orleans, Luizijana

En Rajs, Dženifer Armentraut, Elis Arden su samo neki od autora koji su svoje romane smestili u ovaj istorijski grad zabave. Nju Orleans vrvi od priča o duhovima i čudnim zvukovima koje odzvanaju duboko u noć. Popijte piće u Francuskoj četvrti , pridružite se grupi turista i prošetajte do hotela Monteleone, u kojem se rodio Truman Kapote, barem je tako on tvrdio.

6. Pariz, Francuska

Pariz, kao i Njujork, ima mnogo da ponudi knjigoljupcima. Pročitajte omiljeni roman u dekadentnom kafiću ili napravite piknik pod Ajfelovom kulom i nazdravite čašom šampanjca. I ne zaboravite da posetite najstariju javnu biblioteku, Mazarenovu biblioteku, kao i kuću Viktora Igoa.

7. Sejlem, Masačusets

Mesto koje je poznato po romanima o suđenju vešticama, sada je nju ejdž epicentar za sajmove fizike, prodavnice sa opremom za veštice, i čak postoji radnja „Wynott’s Wands“ inspisirana Harijem Poterom koja prodaje čarobne štapiće. Posetite Kuću sa sedam zabata, koja je inspirisala Natanijela Hotorna da napiše istoimeni roman. Možete se opustiti i popiti koktel u lobiju hotela Hotorn.

8. Edinburg, Škotska

Šta prvo videti? „The Elephant House“ i „Spoon“ su dva restorana koja tvrde da Dž. K. Rouling kod njih često dolazi da piše. Svratite do škotskog pripovedačkog centra (Scottish Storytelling Centre) i do škotske biblioteke poezije (Scottish Poetry Library), prošetajte hodnicima sa turističkim vodičem i upijte informacije o petsto godina dugoj istoriji knjiga.

9. Dablin, Irska

Dablin je dom Džejmsa Džojsa, Šejmusa Hinija, Oskara Vajlda i mnogih drugih. Za ljubitelje folklora Muzej leprikona je pun pogodak. Tura po Dablinu pešice će vas odvesti do Triniti koledža i lokalnih pabova, a istovremeno ćete od lokalnih vodiča saznati manje poznate zanimljivosti o pomenutim autorima.

10. Tokio, Japan

Ovo je lokacija iz snova, posebno kada je hrana u pitanju. Uronite u romane Harukija Murakamija i osmislite sami obilazak grada. Posetite Kamakura muzej književnosti, i obavezno zavirite u osmospratnu knjižaru „Kinokunija“. Za vas koji volite prirodu, izdvojte vremena da planinarite putanjom „Basho trail“ koja vodi od Tokija do Kanazave.

Autor: Zoraida Kordova
Izvor: bustle.com

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-10-gradova-koje-bi-svaki-ljubitelj-knjiga-trebalo-da-poseti-unos-6748.html

Nebojša Ðukelić, jedan jedini princ televizije

Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje.

Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.

Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.

U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima.

Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi.

Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno.

Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.

Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere. Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom.

Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima:

„Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“

Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma. „Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.

Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Razmagnetisano i izbrisano

Kada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš… festival za festivalom.

Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča… ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.

Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.

U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici.

Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Dinko protiv Spilberga

Ðukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.

Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“…

Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.

Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom.

„U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“

„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“

Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Smena pod sankcijama

Posle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.

Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.

U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“

Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.

„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.

U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.

„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.

Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.

Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.

„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.

Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime.

Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Nije bio miran, već staložen

O privatnom životu nikada nije pričao.

„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“

Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.

„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“

Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.

„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“

I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.

„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Vožnja gradskim prevozom

Bio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.

„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“

U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.

„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“

Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.

I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao:

„Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto… Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“

(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

Piše: Ljilja Jorgovanović

Mačke

Čarls Bukovski je obožavao mačke, a zapisane su i njegove reči: „Dobro je imati puno mačaka oko sebe. Ako se loše osećate, samo pogledajte mačke i biće vam bolje, jer one znaju da je sve baš tako kako je. Nema razloga za nerviranje. One jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više mačaka imate, duže ćete živeti. Ako imate sto mačaka, živećete deset puta duže nego ako ih imate deset. Jednog dana to će biti otkriveno, i ljudi će imati po hiljadu mačaka i živeti zauvek.“

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1038932732936791&id=585516521611750