Odbrana kiča ili kako smo kolektivno videli pandu

Da mi je neko pre par godina kazao kako ću ja biti ta koja će stati u odbranu kiča kazala bih mu da je lud. Od sebe sam očekivala da ću braniti Crnjanskog, Bergmana ili nekog trećeg umetnika. Ali Crnjanskog i Bergmana niko ne napada, šta više, mnogi ih hvale, a malo njih ih odistinski izučava i razume. Ova dva umetnika su postala deo mentalnog inventara kvaziintelektualaca, baš kao i uzrečica prosto naprosto. Te tako sam primetila da mnogi vole da istaknu svoj dobar ukus i to kako vole određene umetnike, jer tako je poželjno u određenim krugovima.

107689862

Kvaziintelektualac smatra da je ljubav prema Andriću i mržnja prema Ceci i Jeci (kako on sublimira estradu) sigurno polje njegovog ugleda u krugu i zapada u lanac sastavljen od opštih mesta. Lament počne sa pravim vrednostima, nastavi se sa zadnjim vremenima i dobrim ukusom i završi se sa polusvetom. Jer on, kvaziintelektualac, konstatovaće kako se ne poštuju prave vrednosti (a prava vrednost je baš on), kako su došla zadnja vremena (kada je nastao vodvilj?), kako eto baš on ima istančan ukus i voli Crnjanskog i Bergmana (a pri tome je pročitao Dnevnik o Čarnojeviću i to na ljutu muku i odgledao Personu sa sedam pauza) i na kraju će se u kreščendu tugovanke obrušiti na estradu, rijalitije i polusvet, jer, naravno, on, kvaziintelektualac je svet, on neće da nosi silikone i da se prostituiše i on je zato principijelan.

cedomir-jovanovic-jelena-karleusa-tribina-o-toleranciji-1328585176-52941-e1409662539468

Milomir Marić je rekao da je na početku svog urednikovanja na Happy televiziji emitovao Felinijeve i Bergmanove filmove, ali da su piplmetri pokazali gotovo zanemarljivu gledanost pa se opravdano zapitao gde je ta kulturna Srbija željna visoke kulture koja neguje dobar ukus, a prezire rijalitije.

hqdefault

Ono što raduje kvaziintelektualca je što je iako neshvaćen video pandu. Naime, u poslednje vreme na portalima dnevnih novina su učestali testovi-potvrde genijalnosti gde se objavi enigmatski test „Ko otkrije pandu u prvih pet sekundi na slici taj je genijalan“ i onda masa krene ponosno da ističe kako su eto, baš oni videli pandu. Jer, naravno, pored dobrog ukusa, fašisoidne podele ljudi na svet i polusvet, mržnje prema estradi potvrda da ste baš vi genijalni i vredni pažnje je to što ste videli pandu na slici. Nikako vaša dela, trud, duša i duh. Panda je viđena i eto potvrde.

normal_black_sheep

Rasprave o imanju i nemanju ukusa su mi veoma odbojne zato što počivaju na lošim temeljima. Ukus nije nematerijalna imovina pa da ga posedujemo, on je više stanje i reakcija. Pitanje je samo koliko smo iskreni prema sebi i tim stanjima. Baš kao što su (trenutno) stanje bol, svrab, osećaj da nam je toplo… Ti procesi se obavljaju mimo svesti i tu nikako nije mesto kategorijama dobro i loše. Kvaziintelektualac prvo čeka potvrdu da je nešto dobro i vredno pa onda to zavoli. S tim u vezi uvek se setim koliko je Nabokov (priznat i poznat) omalovažavao Dostojevskog (priznat i poznat). Ovakvi kritički promašaji učvršćuju moje uverenje da je vreme jedini odistinski kritičar. Zato ne treba da se opterećujemo sa tim šta je vredno, a šta ne, već da uživamo u različitim aspektima stvarnosti. Jer i mi imamo različite aspekte nas samih.

Posebna priča su oni koji duhovnu vrednost izjednačavaju sa materijalnom pa nečiji uspeh mere prema zarađenom novcu – knjiga koja se prodaje je vredna, što je apsurdno. Setila sam se poznanika koji mi je pričao o tome kako je bio kod jednog poznatog umetnika u stanu i kako se zapanjio da eto, taj njegov domaćin, umetnik, je zapravo jedan foler jer glumi nekog umetnika sa dobrim ukusom, a na zidovima nema ni trista evra. Mislim da je sa tom konstatacijom kazao više o sebi nego o svom domaćinu.

photo-drustvo-ludaci-cece_04_u_602493668

Godine 2004. TV B92 producirala je emisiju Sav taj folk gde je grupa elitista objašnjavala fenomen turbo folka povezujući ga sa ratovima devedesetih i sankcijama dajući izvođačima veću odgovornost nego što oni zaslužuju. Nije estrada vodila rat i naoružavala usijane glave. Kockice su se poklopile da u datom vremenu oni pevaju i imaju novca, ali to ne znači da je odgovornost na njima zbog ratova i sankcija. Svako se snalazio na svoj način i to što je profesor u školi 1993. imao platu 3 marke nije krivica nekoga ko drži mikrofon u ruci. Nisam sentimentalna prema tim izvođačima ni najmanje, ali me nervira transpozicija odgovornosti gde nas zamena teza dovodi na krivi trag. Nisu estradne zvezde i zvezdice ti koji su rasturili ovu državu,privredu i sve ostalo. Ovu zemlju pod svim njenim imenima sistematski su pljačkali i slabili ljudi koji su prošli besposledično – uvek na funkciji, uvek sa debelim džepom i dobrim ukusom,nekad stranačke, nekad nestranačke ličnosti, ali uvek blizu politike, novca i moći. Jedan nepismeni poslanik opasniji je za ovo društvo nego sto nepismenih estradnih izvođača.

Ne postoji kič samo u Srbiji i Balkanu, kič i estrada su deo svake kulture. To je antikultura. I pogrešno je isključivo ih vezivati uz narodnu muziku. Estrada je površna i kao takva bezazlena. Ne mislim da može pokvariti omladinu, jer neko ko je samosvestan i otvoren istražiće razne emanacije sebe. Ludvig Vitgenštajn je bio veliki poklonik američkih mjuzikla. Dramski pisac Aleksandar Popović bio je fasciniran Nadom Topčagić. Svako ko je intelektualno pošten neće se odreći ni svoje kič strane, jer čovek ima glavu, ali ima i zadnjicu. Tako je i u duhovnom smislu.

t07573_10

Više cenim i najkičastijeg izvođača ukoliko je uverljiv u tome što radi nego mlakog i blaziranog rokera. Konkretno, više cenim Stoju nego Dejana Cukića, jer ona kao turbo folk pevačica ipak donosi nešto autentično i duh ovoga prostora (mi nismo Južni Jorkšir već jugo-zapadni Balkan) za razliku od Dejana Cukića kojeg doživljavam kao mlakog i neautentičnog. Bolja je i autentična ružnoća nego lažna lepota. Ovaj prostor (Srbija) gravitira od ruralnog ka urbanom i nazad, od istoka ka zapadu, od Egzita do Guče preko Nišvila… Prostor koji nema stabilno ime, a kamo li šta drugo. Od Knez Mihailove do Lastine stanice u Beogradu nema ni tri kilometra razdaljine, ali to su dva sveta. A turbo folk kao jedna hibridna tvorevina samo je odraz hibridne politike, istorije oko koje se ne možemo dogovoriti, neuspelih revolucija, Beograđana koji ne vole provincijalce, provincijalaca koji ne vole Beograđane, nogu ličkih i cipela bečkih. A kad smo kod blaziranih rokera da se osvrnem na još jednog poznanika zakletog rokera koji govori o svom dobrom ukusu, a u kompjuteru čuva Cecinu plejlistu. Kaže mi da je on roker, sa dobrim ukusom, razume se, ali da eto ponekad sluša Cecu. Što ne bi bio problem da to ne radi skriveno. Kao i sijaset rokera koji tajno sarađuju sa narodnjacima. To me je podsetilo na ljude koji su po danu fini porodični ljudi, a noću konzumenti usluga prostitutki.

Postoje i oni koji estradu prihvataju u zavisnosti od političkih stavova pa konformistička desnica može da „proguta“ Cecu, a verbalno se obruši na Jecu, a, pak, liberali, obratno, „progutaju“ Jecu, a pljunu Cecu.

warhol

U devetnaestom veku smo mrzeli Turke, Posle Drugog svetskog rata strane plaćenike i domaće izdajnike, devedesetih Hrvate i Bošnjake, na početku dvadeset i prvog veka Miloševića, a nakon 2010. turbo folk, rijalitije i starlete. Da nam naša mržnja i dobar ukuspokažu kako smo superiorni. Još da vidimo pandu i potvrda genijalnosti je zagarantovana.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

10 gradova koje bi svaki ljubitelj knjiga trebalo da poseti

Preporuke jedne američke autorke

Da li vam je životna želja da spakujete kofere i krenete na put oko sveta? Neke ljude ne drži mesto i jedva čekaju da uskoče u voz, autobus ili avion i nestanu na neko vreme. Jedan od najboljih saveta koje vam mogu dati je da putujete van sezone. Nikad se ne zna kakvu ponudu možete naći, a možda to bude baš za neki od sledećih gradova.Ja sam pisac i obožavam da čitam, tako da svaki put kada posetim neki grad prvo tražim ove četiri stvari: knjižare, kafiće, biblioteke i pokušam da saznam da li je neki pisac živeo i umro u blizini. Tokom jednog devojačkog putovanja u Ki Vest nabasala sam na jednu od Hemingvejevih kuća koja je sada muzej i dom za mačke koje imaju polidaktiliju.

Ako ste knjigoljubac koji traži svoju sledeću destinaciju za odmor, onda je ovaj spisak baš za vas. Od dablinskih ulica popločanih književnom istorijom preko neverovatnih evropskih biblioteka, do grada koji je inspirisao fenomenalna dela Gabrijela Garsije Markesa – za svakoga ponešto!

1. Njujork, Njujork

Njujork je više od grada; Njujork je stanje uma. Posetite knjižare „Books of Wonder“, „McNally Jackson“ i „The Strand“ , ili pronađite neki niskobudžetni bar koji će u vama probuditi osećaj da ste lik iz romana koji je tek stigao u grad. Postoji mnogo mesta koja „mirišu“ na književnost u ovoj betonskoj džungli gde se snovi ostvaruju.

2. San Huan – stari grad, Portoriko

Ovo ostrvo je malo ali moćno, i promoviše neke od najcenjenijih svetskih pisaca kao što su Esmeralda Santjago i Migel Pinjer, osnivač svetski poznatog kafića „Nuyorican Poets Café“. Obavezno posetite „The Poet’s Passage“ (Prolaz pesnika), kafić koji čuva mala čivava po imenu Federiko Garsija Lorka.

3. Kopenhagen, Danska

Za ljubitelje bajki Kopenhagen vam nudi jedinstvenu priliku da posetite kuću i muzej Hansa Kristijana Andersena, i vidite skulpturu Male sirene. Ljubitelji knjiga bi takođe trebalo da posete Kraljevsku biblioteku, koja je dobila nadimak Crni dijamant.

4. Kartahena, Kolumbija

Za najvernije fanove Gabrijela Garsije Markesa, autora svetskih bestselera „Sto godina samoće“ i „Ljubav u doba kolere“. Ovaj grad je inspirisao mnoga njegova dela, i ovde je pobegao kada su počeli nemiri u Bogoti. Markesov pepeo je premešten iz njegovog doma u Meksiku u univerzitet u Kartaheni.

5. Nju Orleans, Luizijana

En Rajs, Dženifer Armentraut, Elis Arden su samo neki od autora koji su svoje romane smestili u ovaj istorijski grad zabave. Nju Orleans vrvi od priča o duhovima i čudnim zvukovima koje odzvanaju duboko u noć. Popijte piće u Francuskoj četvrti , pridružite se grupi turista i prošetajte do hotela Monteleone, u kojem se rodio Truman Kapote, barem je tako on tvrdio.

6. Pariz, Francuska

Pariz, kao i Njujork, ima mnogo da ponudi knjigoljupcima. Pročitajte omiljeni roman u dekadentnom kafiću ili napravite piknik pod Ajfelovom kulom i nazdravite čašom šampanjca. I ne zaboravite da posetite najstariju javnu biblioteku, Mazarenovu biblioteku, kao i kuću Viktora Igoa.

7. Sejlem, Masačusets

Mesto koje je poznato po romanima o suđenju vešticama, sada je nju ejdž epicentar za sajmove fizike, prodavnice sa opremom za veštice, i čak postoji radnja „Wynott’s Wands“ inspisirana Harijem Poterom koja prodaje čarobne štapiće. Posetite Kuću sa sedam zabata, koja je inspirisala Natanijela Hotorna da napiše istoimeni roman. Možete se opustiti i popiti koktel u lobiju hotela Hotorn.

8. Edinburg, Škotska

Šta prvo videti? „The Elephant House“ i „Spoon“ su dva restorana koja tvrde da Dž. K. Rouling kod njih često dolazi da piše. Svratite do škotskog pripovedačkog centra (Scottish Storytelling Centre) i do škotske biblioteke poezije (Scottish Poetry Library), prošetajte hodnicima sa turističkim vodičem i upijte informacije o petsto godina dugoj istoriji knjiga.

9. Dablin, Irska

Dablin je dom Džejmsa Džojsa, Šejmusa Hinija, Oskara Vajlda i mnogih drugih. Za ljubitelje folklora Muzej leprikona je pun pogodak. Tura po Dablinu pešice će vas odvesti do Triniti koledža i lokalnih pabova, a istovremeno ćete od lokalnih vodiča saznati manje poznate zanimljivosti o pomenutim autorima.

10. Tokio, Japan

Ovo je lokacija iz snova, posebno kada je hrana u pitanju. Uronite u romane Harukija Murakamija i osmislite sami obilazak grada. Posetite Kamakura muzej književnosti, i obavezno zavirite u osmospratnu knjižaru „Kinokunija“. Za vas koji volite prirodu, izdvojte vremena da planinarite putanjom „Basho trail“ koja vodi od Tokija do Kanazave.

Autor: Zoraida Kordova
Izvor: bustle.com

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-10-gradova-koje-bi-svaki-ljubitelj-knjiga-trebalo-da-poseti-unos-6748.html

Nebojša Ðukelić, jedan jedini princ televizije

Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje.

Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.

Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.

U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima.

Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi.

Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno.

Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.

Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere. Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom.

Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima:

„Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“

Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma. „Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.

Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Razmagnetisano i izbrisano

Kada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš… festival za festivalom.

Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča… ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.

Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.

U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici.

Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Dinko protiv Spilberga

Ðukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.

Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“…

Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.

Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom.

„U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“

„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“

Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Smena pod sankcijama

Posle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.

Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.

U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“

Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.

„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.

U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.

„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.

Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.

Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.

„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.

Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime.

Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Nije bio miran, već staložen

O privatnom životu nikada nije pričao.

„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“

Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.

„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“

Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.

„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“

I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.

„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Vožnja gradskim prevozom

Bio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.

„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“

U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.

„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“

Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.

I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao:

„Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto… Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“

(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

Piše: Ljilja Jorgovanović

Mačke

Čarls Bukovski je obožavao mačke, a zapisane su i njegove reči: “Dobro je imati puno mačaka oko sebe. Ako se loše osećate, samo pogledajte mačke i biće vam bolje, jer one znaju da je sve baš tako kako je. Nema razloga za nerviranje. One jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više mačaka imate, duže ćete živeti. Ako imate sto mačaka, živećete deset puta duže nego ako ih imate deset. Jednog dana to će biti otkriveno, i ljudi će imati po hiljadu mačaka i živeti zauvek.”

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1038932732936791&id=585516521611750

IZ BG-A S LJUBAVLJU: Kako me je Mario Stanić učio ćirilici (ili zašto u finalu navijam za Hrvatsku)

Bio je neki besmislen kišni dan usred letnjeg raspusta. Dan sasvim nedorastao kalendarskoj poziciji koju je trebalo da zauzme. Umesto da, nevešto ganjajući loptu, padam po betonu i derem kolena, sedeo sam u stanu i crtao. Nisam bio posebno talentovan za to, tek sam onako žvrljao i kratio tu predinternetsku dosadu. U svojim malim, jastučastim rukama stiskao sam olovke i bojice, a na papiru se, ubrzo, stvorio tek malo kompleksniji čiča Gliša koji juri za loptom i trudi se da izgleda kao fudbaler. Potom sam mu kosu obojio u jarko žuto. Pa docrtao crvene kvadratiće na njegov dres. Naposletku, iznad glave sam, krzavim i nesigurnim slovima, napisao ovako “Марио Станић – Нрвацка“, te sav ponosan potrčao ka mami da joj pokažem crtež. Prešla je pogledom preko te moje nenamerno karikaturalne verzije nesretnog Stanića, ali pažnja joj se zadržala na natpisu. Zaustila je da mi staloženo objasni kako se ne kaže Hrvacka nego Hrvatska, međutim kada je uvidela da sam pomešao ćirilicu i latinicu – potpuno nemajući sluha za moje napore u izgradnji dobrosusedskih odnosa time što sam još tada crtao dvojezične fudbalske ploče – iznenađeno je rekla “Pa ti si zaboravio slova, Bojane!” Odmah zatim, posadila me je za stolicu i radni sto, u ruke mi uvalila svesku i olovku, pa sam, frkatajući i kukajući, u sred letnjeg raspusta sedeo i vežbao slova i pisanje. Proklinjao sam i psovao – u sebi, razume se – kišni dan i crtanje, ćirilicu i Hrvatsku, Marija Stanića i nedavno završeno svetsko prvenstvo u fudbalu dok sam u svesku na male i velike linije upisavao slova. Da nije napolju pljuštala kiša, igrao bih se lopte – možda bi baš taj dan bio ključan u mojim naporima da prevaziđem svoju urođenu sportsku netalentovanost, te bih danas bio rezervni centarhalf nekog solidnog srpskog drugoligaša. Umesto toga, vežbao sam čitanje i pisanje, ispostaviće se, jedine dve stvari koje sam ikad naučio da radim.

Nikada nisam gledao SFR Jugoslaviju na svetskim prvenstvima u fudbalu. Rođen sam u godini kada je Piksi izbacio Španiju i kada je promašio penal protiv Argentine. Prvi mundijal koji sam zaista pratio – od skupljanja sličica do gledanja svake utakmice – bio je onaj 1998. u Francuskoj na kojem su igrali i tadašnja SR Jugoslavija i Hrvatska. Bili su to timovi koji su reprezentovali dva državolika pakla – onaj Miloševićev koji je, uveliko, po nekadašnjoj Jugoslaviji sejao agresorsku, velikosrpsku smrt i nesreću i onaj Tuđmanov koji je, gradeći državu sanjanu od stoljeća sedmog, takođe radio malo šta drugo osim sejanja smrti i nesreće. Međutim, kad imate osam godina i besmisleno proizvoljnu sreću da vaše malo Užice nije sravljeni Vukovar ili okupirano Sarajevo, ne mislite puno o političkim okvirima države u kojoj provodite detinjstvo. Da budem iskren, pred početak svetskog prvenstva imao sam samo dve brige – da li će se Dejo Savićević dovoljno oporaviti od povrede da bude u startnih jedanaest i kako da od svoje dečačke, tršave kose napravim nešto što makar malo liči na zalizanu frizuru Peđe Mijatovića. Sve drugo mi je bilo nebitno.

Samo par godina posle Vukovara, Dubrovnika, Ovčare, Gospića, Lore i Oluje

A onda je počeo mundijal. Preko njega sam, zapravo, otkrivao šta je to svet i šta sve postoji u tom velikom, šarenom svetu u kom je gradić u kom živim samo jedno zrno peska. Otkrivao sam gde je Maroko, a gde Jamajka. Kako izgleda zastava Kameruna, a kako Belgije. Kako izgledaju ljudi u Norveškoj, a kako u Kolumbiji. Tada sam otkrio, takođe, da je sasvim normalna i uobičajena stvar da na jednom turniru navijaš za dve reprezentacije. Naime, u mojoj porodici se navijalo i za SR Jugoslaviju i za Hrvatsku.“Nećemo valjda navijati za Argentinu protiv Hrvatske”, govorili su moji, a ja sam to prihvatao kao neku samorazumljivu činjenicu, nešto što nema previše smisla čak ni objašnavati bilo kome. A Hrvatska (ћир. Нрвацка) je igrala tako da si se morao zaljubiti u njihovu igru. Naprosto, kada si dete čiji je mozak zaštićen od društvene patriotske groznice, male su šanse da ne navijaš za Šukera i Bobana, Bokšića i Prosinečkog, Stanića i Vlaovića. Za celu tu neverovatnu generaciju. SR Jugoslavija je ispala u osmini finala – a ja i dalje, kroz oči pune suze zbog promašenog penala, vidim mog ćala kako sa troseda maše rukom i viče “jebem ti prečku!” – te sam, do kraja prvenstva, navijao samo za Hrvatsku. Na istom tom trosedu sam, nekoliko dana kasnije, sedeo i čekao da počne polufinale sa Francuskom, a kada je bilo intoniranje himne – verovali ili ne, čak i u Miloševićevoj Srbiji se na TV-u moglo čuti intoniranje hrvatske himne, za razliku od današnje Vučićeve kada nekako uvek blok reklama prekrije taj sami početak meča – ustao sam i stavio desnu ruku preko srca dok je išla “Lijepa naša”. Moji su se smejali, a ja tad nisam sasvim razumeo zašto je tako histerično smešno bilo videti osmogodišnjeg klinca u Užicu kako – samo par godina posle Vukovara, Dubrovnika, Ovčare, Gospića, Lore i Oluje – ustaje na hrvatsku himnu. Naravno, da se razumemo, jebalo se meni čak i tada živo za himne i države, grbove i simbole – bio sam samo, naprosto, spreman, da uradim sve što treba da stanem u isti red sa tim čarobnjacima koji tako lepo igraju fudbal. Ništa više od toga.

Dvadeset godina kasnije, naravno, jasno mi je zašto je bilo 1998. neobično u Srbiji navijati za Hrvatsku. Danas, jebiga, znam da je fudbal možda najvažnija sporedna stvar na svetu, ali je, u isto vreme, i najnevažnija sporedna stvar u samom fudbalu. Stvarno, čitajući novine i portale, stekao bi čovek utisak da fudbal postoji samo zato da bude poligon za postizanje nacionalno-ratničke erekcije i da bude dimna zavesa iza koje se obavljaju kriminalni poslovi, a da je čarobna igra tu tek tako, eto, da bude izgovor za postojanje sveopšteg nitkovluka. Svetsko prvenstvo u Rusiji se bliži samom kraju, a mene, na putu ka finalu, spotiču nekakva sasvim suprotstavljena osećanja. Sa jedne strane, tužan sam jer ću morati da čekam još četiri godine na karneval na kom svaki dan gledaš utakmice i uživaš u igri, a sa druge strane, imam osećaj da ću malo ipak odahnuti kad utihnu sveopšte nacionalne fudbalske histerije, Kad se, je li, kao normalni postjugoslovenski ljudi vratimo “rešavanju” pitanja Kosova, proslavi Oluje i grcanju u pokušaju da se preživi život na kapitalističkoj periferiji.

Svašta sam hteo da ispričam tom klincu, ali nisam

Ipak, onih večeri kada je Subašić branio, a Rakitić zabijao penale Dancima i Rusima, te one večeri kada je Mandžukić dao gol u produžetku protiv Engleza za 2:1, kraj mene se u sobi, niotkuda, stvorio onaj dečak od pre dvadeset godina i bojažljivo me pitao “Hoćemo li to, izgleda, biti prvaci sveta?”. Gledao sam u njega i hteo da mu kažem kako moji prijatelji i prijateljice iz Hrvatske ne navijaju za reprezentaciju jer ne mogu da podnose domoljubnu histeriju koju njene pobede izazivaju. Hteo sam da mu ispričam kako postoje neki zlikovci koji se, preko saveza i reprezentacije, godinama bave teškim kriminalom. Kako Davor Šuker više nije samo onaj tip koji daje treći gol Nemcima, već upravo predsednik tog kriminalnog saveza. Kako Siniša Mihajlović više nije samo onaj koji zabija golove iz slobodnjaka, već biši selektor koji tera igrače da pevaju himnu o Bogu koji spasava srpske zemlje i srpski rod. Hteo sam da mu ispričam ko je taj Thompson čije pesme pevaju hrvatski igrači, kao i ko je taj Baja Mali Knindža sa kojim se grlio i delio mikrofon selektor srpske reprezentacije. Hteo sam da mu ponešto kažem o Vladimiru Đukanoviću, poslaniku Srpske napredne stranke i idiotu i psihopati koji izjavljuje da je “svaki Srbin koji navija za Hrvatsku idiot i psihopata”. Hteo sam da ga upoznam i sa Kolindom Grabar Kitarović i Aleksandrom Vučićem. Sa Draganom J. Vučićevićem i Velimirom Bujanecom. Hteo sam da mu ispričam kako u Beogradu žive kreteni koji će da fizički napadnu ljude koji u kafiću aplaudiraju pobedi hrvatske reprezentacije u polufinalu. Hteo sam da mu kažem da negde u Hercegovini postoji i jedan dečak čiji mozak niko ne čuva od naleta patriotskog zla – jedan dečak, tek par godina stariji od njega, koji postaje viralan na Internetu tako što ga snimaju kako, proslavljajući ulazak Hrvatske u finale, viče “Nož, žica, Srebrenica”. Hteo sam da mu kažem i šta se desilo u tom gradiću, tek nekih pedesetak kilometara udaljenom od Užica. Hteo sam mu reći da su zaroboljeni ljudi u Srebrenici prevoženi, između ostalog, autobusima firme u kojoj je njegov deda dočekao penziju. Hteo sam da mu ispričam ponešto o Užicu. O tome šta je Užička republika, ali i šta je užički korpus. Da mu kažem ponešto i o ratovima u koje su išli neki ljudi koje zna iz familije ili komšiluka. O privatizovanim firmama u kojima su poslove gubili neki ljudi koje zna iz familije ili komšiluka. Da mu kažem nešto i gradovima i ljudima koje će tek upoznati. O nekim dragim ljudima iz Beograda i Šapca, Novog Sada i Niša, Zagreba i Rijeke, Sarajeva i Skoplja, Nikšića i Mostara. O tome kako se, dok je on bio dete, menjao grad u kome je devojčica bila osoba koju danas najviše voli na svetu. Kako su iz njenog odeljenja i komšiluka odlazila deca “nepoželjenih” imena, mnogi od njih da se nikad ne vrate u grad u kome su rođeni. Svašta sam hteo da ispričam tom klincu kad se iznenada pojavio preda mnom dok je Hrvatska privodila kraju polufinale protiv Engleske, ali nisam, naravno, odćutao sam mu čitav ovaj pasus. Samo sam mu namignuo i rekao “Ma otkinućemo Francuze sada, uzimamo svetsko sto posto. Ovaj put nemaju Tirama da nam da dva gola, jebao ih on da ih jebao!” Klinac se nasmejao i ozareno nastavio da bulji u ekran.

Što se mene tiče, navikao sam se već da plivam u ovoj govnavoj reci naše postjugoslovenske svakodnevice. Navikao sam se na sve te protivrečnosti i paradokse, na histerije i na laži, na trgovinu kostima i životima. Ali klinca koji je od Marija Stanića učio ćirilicu, njega ću bogami da sačuvam od svega toga. Njega ću da pustim da, očiju zagledanih u lepotu igre, punim srcem navija za Hrvatsku u finalu u nedelju.

I da konačno pokuša da bude prvak sveta.

https://lupiga.com/vijesti/iz-bg-a-s-ljubavlju-kako-me-je-mario-stanic-ucio-cirilici-ili-zasto-u-finalu-navijam-za-hrvatsku

Kritičari rastrgli prvi roman Šona Pena: “To je prikaz seronje, glupandera na 160 strana. On ne sme više da piše”

Proslavljeni glumac Šon Pen teško da će se proslaviti kao pisac. Njegov roman “Bob Hani što samo radi stvari” naišao je na salvu loših kritika američke javnosti.

Distopični roman na 160 stranica je priča o Bobu Haniju, plaćenom ubici koji radi na tajnom programu američkih obaveštajnih službi sa zadatkom da eliminiše stare, nepokretne i ljude koji crpe resurse iz društva.

Brojni literarni kritičari se slažu da je se glumac nije snašao u ulozi spisatelja. Knjiga je napisana stilom nerazumljivim i na engleskom jeziku, izrabljujući aliteraciju i koristeći se prizemnim rečnikom.

Novinarka Hafington posta Kler Felon u recenziji pod naslovom “Romanopisac Šon Pen mora biti zaustavljen” nazvala je delo: “prikazom seronje, glupandera na 160 strana ”

Felon je izdvojila i pojedine pasaže iz knjige, ističući da je sela da je pročita kako bi je “zakopala”, ali da se knjiga sama od sebe “zakopava” što je duže čitate.

Evo pokušaja prevoda nekih od pasaža:

“Stoga, njegov život ostaje neprestano infuziran njenim identetskim neiskrenostima i njenim užasnim uživanjima tim konstantnim pohotljivim prilikama polnog pasijansa koje je shvatala kao samopoštovanje.”

“Posprdna pitanja o višnjama sačuvanim služila su seči i poslednjih utisaka koje je Bob mogao da ima o Sparli kao o glasivitoj građanki.”

“Dok privilegovani pljuju po ovoj neprilci kao epitetu epigenetske nejednakosti jednakih, Bob njuši sajber-nahuškani napad ohrabren od strane Holivudskih narcisa desnog mozga.”

Poslednji citat se, možda, odnosi na pokret #MeToo koji Pen kritikuje u pesmi koja na kraju romana stoji kao epilog. U njoj se on pita gde je nestao smeh i gde je komičar Lui Si Kej, nazivajući pripadnike pokreta #MeToo lažnim licemerima koji se šlepaju hrabrim ženama koji se bore za svoja prava.

Penov stil neke kritičare podseća na Tomasa Pinčona, i to lošu kopiju, dok ih opisi seksualnih odnosa u romanu podsećaju na Čarlsa Bukovskog.

Njujork tajms je delo nazvao “mukotrpnim” i “nezabavnim”, Entertejment vikli ističe da je delo “licemerno”.

Pen, koji je za sebe izjavio da više “nije zaljubljen” u glumu, svestan je da njegov umetnički izražaj i pogledi na svet nisu za svakoga.

“Neki ljudi će skapirati ovu knjigu a neki su… neće skapirati knjigu.” rekao je Pen na jutarnjem programu CBS-a nedavno. “Neki ljudi, ja mislim, će stvarno uživati u njoj, neki drugi će je prezirati. I… to je sve što bih hteo da kažem o sebi, razumeš?”

http://www.nedeljnik.rs

NISAM KARLEUŠA, VEĆ “SAMO” DOKTOR: “Vaš sin je mrtav. Umro je od bolesti koja je iskorenjena pre 100 godina”

Zbog komplikacija malih boginja u Srbiji je umrlo 12 osoba, među njima je bilo i dece i odraslih, medicinskih radnika, potpuno zdravih osoba pre nego što su se zarazile… Kolektivni imunitet je opao, jer roditelji, vođeni pogunim stavovima antivakcinalista – da MMR vakcina izaziva autizam, ne žele da vakcinišu svoju decu.

Među javnim ličnostim koje šire takvu suludu i opasnu propagandu je i Jelena Karleuša i ovaj blog upravo je “prst u oko” svima onima koji i dalje tvrde da decu ne treba vakcinisati, dok se zaraza širi, a ljudi oko nas umiru… U tekstu, objavljenom na portalu “Buka”, jedan bloger (pišući iz perspektive doktorke) odgovara na tvrdnje Karleuše i njenih istomišljenika. Tekst prenosimo u celosti:

Vaš sin je mrtav. Žao nam je. Umro je od bolesti koju je medicina iskorenila pre 100 godina. Niste vakcinisali svoje dete i veoma nam je žao zbog Vašeg gubitka. Jelena Karleuša je bila protiv vakcinacije na fejsu i vi ste odabrali da svoje dete ne vakcinišete da ne bi dobilo autizam. Poslušali ste šta kaže pevačica o vakcinama i sad je vaše dete mrtvo. Uspeli ste u tome i Vaše dete nije umrlo kao autistično i poremećeno, nego je umrlo zbog banalnih ospica koje smo iskorenili pre mnogo godina upravo vakcinama, ali eto, Vaše dete nije primilo odgovarajuće vakcine, napala ga je ta vrsta ospica koja se vraća na velika vrata i uskoro će biti proglašena epidemija u celoj zemlji.

Žao nam je. Trebali ste kao roditelji da preispitate kompetentnost Jelene Karleuše i sličnih osoba koje pričaju o vakcinama i autizmu, o medicini i doktorima i teoriji zavere. Mi nismo Jelena Karleuša i razumemo da nam ne verujete, jer nemamo milion pratioca na Instagramu i Fejsu, ali vidite, mi smo samo doktori. Mi smo obični ljudi koji čitav život rade na tome da produže životni vek Vama i Vašoj deci, ali nismo pevači i poznate ličnosti, pa razumemo kad roditelji poput vas ne vakcinišu decu i onda Vaša deca umru od bolesti koje smo nekad davno iskorenili…

Znate niste Vi krivi. Nije kriva ni Jelena Karleuša. Budale imaju pravo na glas, na izražavanje i na mišljenje. Budale poput ljudi koji nisu završili srednju školu. Znate, gospođo, da Jelena Karleuša nije završila srednju školu? Znate li da ona nema diplomu iz zdravstva i da nije kompetentna da priča o vakcinama? Niste znali? Pa dobro sad je kasno. Vaš sin od šest godina je jutros umro. Temperatura je dovela do kolapsa pluća i nakon što smo pokušali da izvedemo traheotomiju na njegovom tankom i osutom vratu od čireva i osipa, on je nažalost umro na lekarskim rukama…

Jelena Karleuša nije bila tu da uslika i stavi na Fejs posledicu nevakcinacije, jer to ne bi skupilo milion lajkova, ali sada Vi imate priliku da objavite sliku svog sina koji je podlegao zbog toga što nije primio vakcinu. Kao što rekoh možete biti sretni jer nije umro od autizma. Autizam se dobija od vakcina, jel tako? To tvrdi Jelena Karleuša sa svojom školom, znanjem i sa dugogodišnjim iskustvom u vakcinaciji. Znamo da nismo ona i da nema smisla da Vam sad nešto govorimo, ali ako će Vam biti lakše, možete biti srećni, jer ste imali savršeno zdravog dečaka kojeg je ubila bolest iz prošlog veka.

Jelena Karleuša Vas je nažalost vratila u srednji vek. Ta žena i njoj slične vraćaju Vas u srednji vek i, sa svojim mišljenjima i snažnim dokazima koje su skinule sa interneta, odlučuju o sudbini Vašeg deteta. Nastavite sad sa svojim akcijama i glasovima protiv vakcina. Kad sahranite svog dečaka, objavite još nekoliko statusa o zlokobnom delovanju vakcina na ljudsko telo. Vi ste zdravi jel tako? Primili ste vakcine? Jeste naravno i nemate autizam, niste retardirani i nemate posledice na mozgu?
Jelena Karleuša Foto: Dejan Briza / RAS Srbija
Jelena Karleuša

Zanimljivo je da Vi tako zdravi i normalni imate zaostalost koja je tipična za autizam. Jelena Karleuša isto ima zaostalost tipičnu za autizam. Ako pogledate bolje u rečnik, ponašanje i stav gospođe Karleuše, videćete, uz manjak obrazovanja, stručnosti i kompetentnosti na polju vakcinacije dece, takođe i zaostalost u svim ostalim područjima života.

Naravno znamo, razumemo Vas – ona je diva, uspešna, zgodna, moćna i atraktivna žena, ostvarena na svim životnim poljima, a među njima je i polje vakcinacija. Naravno. Imate divan primer i nit vodilju uz jedan problem – Vaše dete je mrtvo.

Kako rekoh, ja nisam Jelena Karleuša. Ja sam obična doktorka, infektolog u Kliničkom centru za infektivne bolesti i viruse. Nemam Fejs i nisam na Instagramu, pa moj rad o bolestima koje iskorenjuje vakcinacija nije nikad podeljen i lajkovan na mrežama gde Vi i Jelena Karleuša provodite vreme sa svojim vestima iz sveta vakcina. Nažalost, nisam imala priliku poput Jelene Karleuša da objavim svoj rad i da podelim milionima ljudi informaciju kako će deca poput Vašeg sina uskoro umirati od niza bolesti koje je medicina jednom davno iskorenila…

Nisam Jelena Karleuša. Obična sam doktorica koja je upravo završila smenu, ide na večeru i posle toga u kino. Nemam potrebu da se nadmećem sa slavnim ličnostima i njihovim stavovima o vakcinama. Ja sam učila 10 godina medicinu, a potom tri godine specijalizirala svoj posao da bih mogla sutra da spasem dete poput Vašeg sina, ali vidite nisam uspela. Na mom fakultetu nisu me upozorili na Jelenu Karleušu i na njen uticaj u svetu vakcinacije i lekova.

Ona se razumije bolje od mene. Infektolog i imunolog, a pritom i diva. Jelena Karleuša Vam je pomogla da Vaše dete ne dobije smrtonosne bolesti, poremećaje i autizme, ali vidite nije bila tu dok se Vaš sin gušio od otečenog vrata i unutarnjih osipa u grlu i nije mogla da spasi Vašeg sina, jer ona nije doktor. Žao mi je, ali ta žena nema diplomu iz medicine, ali to svakako niko nije ni tražio, zar ne?

Jeste li ikad preispitali Jelenu Karleušu i njeno znanje iz medicine? Jeste li seli s njom i pitali je odakle joj ideja da vakcine uzrokuju autizam? Jeste li je pitali gde je radila praksu i kod kojeg doktora je stekla osnovno znanje o sastojku svake od pojedinih vakcina za svaku bolest i za šta je jedna vakcina zapravo zadužena?

Znate li da vakcina ne može uzrokovati autizam? Ne znate? Evo ja Vam moram reći da medicina još uvek nije razvila tako moćnu vakcinu koja u svom sastavu može da uzrokuje autizam, zaostalost, retardaciju i dugoročne posljedice…Nije moguće. Nisam videla u svom radnom stažu tako moćnu vakcinu, ali čula sam da je videla Jelena Karleuša te opasne vakcine koje imaju smrt u svom sastavu. Ne znam gdje ih je ona videla, jer ja nisam radila sa takvim vakcinama. Dala sam stotine vakcina i niko nije postao autističan, retardiran i mrtav od vakcine. Jelena Karleuša očito radi sa tim nekim opasnim vakcinama pa neće da vakciniše svoju decu.

Možda je videla vackine od Ace Lukasa u njegovoj torbi koje on sebi daje, pa je pobrkala da su to one iste koje dajemo Vašoj deci? Oh žao nam je, ne dajemo takve vakcine Vašoj deci. Vakcine u sebi imaju tragove originalne bolesti koja potom unesena u organizam, pa šalje informacije telu da ono može da stvori antitela i izgradi imuni sistem na taj način da, drugi put kad Vaše telo dođe u kontakt sa tom vrstom bolesti, ono jednostavno pojede i uništi tu vrstu bakterije ili virusa. Tako je prosto. Vakcina su oslabljene bakterije i kad se one u maloj količini daju, teraju organizam da proizvede antitela, da se sledeći put telo može jednostavno i bez problema obraniti.

Jelena Karleuša tvrdi da u vakcinama ima autizma, šizofrenije, ludila i bolesti za celu civilizaciju. Nažalost nema, a svi dokazi za njenu tvrdnju leže na internetu, nikako u službenim enciklopedijama zdravlja i nege bolesnika. Nisam nikad videla te vakcine o kojima priča ta žena. Da bi čovek postao lud potrebno je više od vakcine i manje od vakcine. Ludilo, autizam, retardacija, zakržljalost mišića, atrofija i deformacija ne dolaze u vakcinama i ne leče se vakcinama. Nemaju toliku moć te vakcine i njihova svrha je veoma prosta – da izgradite imuni sistem kod svoje dece, da ne umiru u ovom modernom vremenu od srednjovekovnih bolesti.

Žao nam je. Vaše dete i stotine drugih polako, ali sigurno umiru od srednjeg veka koji ste dopustili onog momenta kad ste odlučili svoj život poveriti Jeleni Karleuši i njenom stručnom mišljenju…

Mi smo kao doktori nemoćni. Nemamo pravo da Vas nateramo na vakcine. Nema potrebe. Vi imate Jelenu Karleušu i naš predlog je da sačekate njeno stručno mišljenje o ovoj temi. Mi smo neznalice, žao nam je. Vaše dete je samo jedno od niza dece žrtvi koje je vakcina mogla sprečiti i tek će epidemija narasti, jer vakcinacija je postala neobavezna i sad ste otvorili vrata srednjem veku u svoj život…

Nadam se da ćete vakcinisati ostalu decu, ali ne morate. Jednom sam pročitala divan status jednog uglednog doktora koji je završio medicinu i posvetio svoj život lečenju ljudi i dece: “Ne morate vakcinisati svu decu, samo onu koju želite da zadržite”. Jelena Karleuša je vakcinisana, znate li to? Niste znali? Jeste, vakcinisana je kao i sva ostala deca protiv bolesti iz srednjeg veka. Kad bolje razmislim, ona je zaista upravu. Vakcina zaista ostavlja trajne posljedice na čoveka i nažalost s tim se moram kao doktorka na kraju složiti, jer imam dokaz ispred sebe – Jelenu Karleušu, Vaše mrtvo dete i Vama slične…

Neobjavljeni rukopisi: Šta se krije po fiokama poznatih pisaca?

1. Ostrvo krsta (The Isle of the Cross), Herman Melvil

Pitanje je da li postoji pisac čiji su svi romani dospeli na listu najčitanijih. Još je veće pitanje da li postoji onaj čiji su svi rukopisi uspeli da budu i objavljeni. Neki rukopisi čak i poznatih pisaca bili su uništeni, ukradeni, odbijeni ili zauvek zaključani u fioci samog autora.

Iako je Mobi Dik (Moby Dick) danas veoma popularan roman, u vreme objavljivanja bio je potpuni neuspeh, bar u komercijalnom smislu. Ista sudbina zadesila je i naredni Melvilov roman Pjer (Pierre; or, The Ambiguities).

Stoga se on 1853. bacio na pisanje romana Ostrvo krsta koji je navodno nastao prema istinitoj priči za koju je Melvil čuo tokom svog putovanja na Nantaket.

Prema priči, Agata Heč, ćerka čuvara svetionika u Masačusetsu udala se za mornara koji ju je napustio kada je ostala u drugom stanju i vratio se ‒ 17 godina kasnije. Nakon što je čuo ovu priču, Melvil ju je najpre ispričao jednom drugom piscu, inače svom prijatelju, Natanijelu Hotornu, međutim ovaj je rekao kako bi tu priču ipak trebalo da napiše Melvil. On je taj savet i poslušao, u nadi da će napokon imati sreće sa prodajom romana, no izdavačka kuća nije delila njegovo oduševljenje pričom.

Iako su tačni razlozi ostali nepoznati, izdavačka kuća Harpers je odbila ovaj roman, a danas se spekuliše da su to učinili iz bojazni da ih akteri ove priče ne bi kasnije tužili. Danas je ovaj rukopis potpuno izgubljen.

2. Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle), L. Frenk Baum

Autor Čarobnjaka iz Oza svojevrsni je rekorder na ovoj listi. Iako je L. Frenk Baum bio pre svega dečiji pisac, tokom svoje karijere oprobao se i u pisanju romana za odrasle. Međutim, za taj deo njegovog opusa danas gotovo da se i ne zna, i to iz dobrog razloga.

Naime, čak četiri romana ovog pisca nikada nisu ugledali svetlost dana. Romani Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle) koje je Baum napisao u periodu između 1912. i 1915. godine nikada nisu objavljeni, a danas se ne zna da li su rukopisi uopšte sačuvani.

Baumov najstariji sin Frenk je naveo u svojim memoarima da je njegova majka spalila sva četiri rukopisa. Međutim, mnogi smatraju kako ovo nije istina jer je izvesno da se Frenk Mlađi na ovaj način samo svetio svojoj majci zato što ga je izbacila iz svog testamenta.

3. Drugi pogled (Double Exposure; or Doubletake), Silvija Plat

Silvija Plat najpoznatija je po svojoj poeziji i svom prvom i jedinom romanu Stakleno zvono (The Bell Jar). Nakon što je izvršila samoubistvo kada joj je bilo 30 godina, svet je ostao uskraćen za njen spisateljski glas i specifičnu naraciju.

Međutim, 1977. njen muž Ted Hjuz (takođe pisac) otkrio je u svojim memoarima kako je Platova pisala svoj drugi roman u vreme koje je prethodilo njenoj preranoj smrti.

Roman Drugi pogled bio je osmišljen kao autobiografija, a Platova se u njemu bavila krahom svog braka sa Hjuzom. U prvom izdanju svojih memoara Hjuz je zapisao da je pre svoje smrti, Platova napisala čak 130 stranica novog romana, da bi u kasnijim izdanjima broj bio smanjen na 60 ili 70.

On je dalje naveo kako je rukopis spisateljicine autobiografije nestao 70-ih, a razlog nestanka je ostao prekriven velom tajne. Međutim, iako se ne zna sa sigurnošću šta se desilo sa ovim romanom i da li je možda Platova uspela i da ga završi, ovaj pomen rukopisa dao je povoda za spekulacije.

Kako je vrlo verovatno da Silvija Plat nije predstavila naročito laskavu sliku svog supruga za koga se zna da je bio preljubnik, sve su šanse da nestanak ovog rukopisa nije niti kakva misterija, niti nesrećan slučaj.

4. Siromah i dama (The Poor Man and the Lady), Tomas Hardi

Kada govorimo o prvim romanima pisaca, može se reći da su oni često šablonski. Prvi romani obično su opterećeni autobiografskim elementima, a napori da se iskleše sopstveni stil i spisateljski glas očigledni su svakom iole pažljivijem čitalačkom oku. Mnogi pisci su tokom života često govorili kako bi želeli da im prvi roman nikada nije ni objavljen, ali se sa njima ne bi složio Tomas Hardi.

Kada je krajem 1860-ih godina mlađani Hardi poslao rukopis svog prvog romana izdavačkim kućama u Londonu, jedan čovek zadužen za iščitavanje novih rukopisa po imenu Džordž Meredit navodno je sprečio izdavače da puste Hardijev roman u štampu. Meredit je svoj stav opravdao željom da sačuva reputaciju mladog pisca, te da spreči da njegov prvenac našteti karijeri koja je bila tek u povoju.

Postoje dve verzije ove priče. Oni naklonjeniji piscu kažu kako je Meredit lično otišao kod Hardija kako bi mu izneo svoje mišljenje i saopštio vesti, dok drugi tvrde da je rukopis glatko odbijen. Potonjoj verziji veruju i autori Hardijeve biografije iz 1921. pod nazivom Tomas Hardi, pesnik i romanopisac (Thomas Hardy, Poet and Novelist) u kojoj pišu da je ovakav scenario daleko izgledniji.

Hardi je kasnije opravdavao Mereditovu odluku govorivši kako je on predložio da se knjiga stavi na čekanje jer je za mladog pisca bila previše filozofski obojena i preterano satirična. No, ne čini se da je on ovu odluku prihvatio sa oduševljenjem.

Svoj rukopis čuvao je do pred smrt, možda čak i u nadi da će roman jednom naći put do datuma objavljivanja. Ipak, par godina pre nego što će preminuti, Hardi je spalio ovaj rukopis, pa će tako ovaj roman zauvek ostati misterija za javnost i Hardijeve obožavaoce.

5. Nedovršeni roman o Prvom svetskom ratu, Ernest Hemingvej

Teško da u istoriji književnosti postoji nečuveniji događaj od krađe kofera u kojem su se nalazila rana Hemingvejeva dela. Naime, kada je Hemingvej izveštavao sa Lozanske konferencije mira, njegova prva supruga Hedli Ričardson ponela je sa sobom ovaj dragoceni kofer iz Pariza u Švajcarsku kako bi pokazala Hemingvejeva dela Linkolnu Štefensu, njujorškom reporteru i piscu.

No, kofer nikada nije stigao na svoje odredište. Pre nego što je stigla u Švajcarsku, Hedli su ukrali kofer još u vozu. U njemu su se nalazile indigo kopije i originali svih Hemingvejevih kratkih priča koje je do tog momenta napisao, kao i rukopis romana o Prvom svetskom ratu na kojem je pisac uveliko radio.

Nakon što mu je delo nestalo usred pisanja, Hemingvej je odlučio da potpuno zaboravi na njega. Nikada se nije pokušao da ponovo napiše ni roman koji je započeo, ni kratke priče koje je izgubio. Umesto toga, nakon incidenta on se potpuno okrenuo pisanju drugog romana, za koji će se ispostaviti da je potpuni uspeh ‒ Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises).

6. Princ Meduza, Hanter S. Tompson

Još jedan američki pisac i novinar poznat po svom novinarskom stilu pisanja ostao je bez jednog svog romana. Autor Paranoje u Las Vegasu (Fear and Loathing in Las Vegas) i Dnevnika opijanja (The Rum Diary) Hanter Tompson, takođe se kao mladi pisac suočio sa odbijanjem.

Njegov prvi roman, Princ Meduza, izdavači su odbili i tako ga osudili na večni zaborav. Priča je, kažu, bila autobiografske prirode i govorila je o dečaku iz Luivila koji je došao u veliki grad da okuša sreću. Kasnije je i sam Tompson priznao kako je roman bio nezanimljiv i kako je njegova priča neupečatljiva, pa ju je lako zaboraviti. Da li rukopis ovog romana još uvek postoji je nepoznanica.

Zanimljivo je da to nije jedini Tompsonov roman koji se suočio sa odbijanjem. Njegov naredni roman Dnevnik opijanja takođe je dugo bio neobjavljen. Tompson ga je napisao 60-ih inspirisan vremenom koje je kao novinar proveo u Portoriku, međutim, na objavljivanje se čekalo sve do 1998. kada ga je Tompsonov prijatelj pronašao u njegovom stanu i nagovorio ga da pokuša ponovo da ga objavi.

Igrom sudbine, taj Tompsonov prijatelj bio je Džoni Dep koji će kasnije tumačiti glavnu ulogu u filmskoj adaptaciji ovog romana (nakon uspešne ekranizacije i prethodnog Tompsonovog romana Paranoja u Las Vegasu).

7. Mesec škrabala (Scribbler Moon), Margaret Atvud

Evo jednog romana koji je doslovno završio zaključan u fioci. Preciznije, u sefu.

Naime, Margaret Atvud je 2014. napisala roman za projekat Biblioteka budućnosti koji je sprovela norveška Narodna biblioteka. Projekat je osmišljen tako da čuva rukopise raznih pisaca sve do 2114. kada će biti objavljeni u jednoj antologiji. Projekat je zasadio 1000 stabala u Norveškoj od kojih će za nešto manje od sto godina nastati papir za štampanje 1000 primeraka ove jedinstvene antologije.

Margaret Atvud je prva koja je predala svoj rukopis na čuvanje ovom projektu, a ideja je da svake godine novi pisac doda jedno svoje neobjavljeno delo ovoj kolekciji. Njenim stopama krenuli su 2015. i Dejvid Mičel sa svojim romanom Od mene teče ono što se zove vremenom (From Me Flows What You Call Time) i 2016. Sigurjon B. Sigurdson (islandski pisac poznatiji kao Sjon) sa romanom VII: Dok moja četkica dodiruje tunike anđela (VII: As My Brush Brushes on the Tunics of Angels).

Detalji o ovom romanu koji je napisala autorka Sluškinjine priče (The Handmaid’s Tale) nepoznati su javnosti. Naime, svi rukopisi koji pripadaju ovom projektu su izloženi u Narodnoj biblioteci u Oslu, međutim, nisu dostupni za čitanje. Iako većina nas gotovo sigurno neće dočekati da pročita ova dela, svoj primerak možete rezervisati ukoliko uplatite 1000 dolara projektu Biblioteka budućnosti.

https://kultivisise.rs/neobjavljeni-rukopisi-poznatih-pisaca/