Biblioteka Handelingenkammer

Takozvani „Handelingenkamer“ u zgradi parlamenta u Hagu deluje kao biblioteka bivšeg ministarstva pravde

Sagrađen je krajem 19. veka. Кako ne bi ugrozili više od 100.000 knjiga, namerno su želeli da to urade bez električne svetlosti, sveća ili gasnih lampi. Umesto toga, staklena kupola je trebalo da daruje svetlost. Stepenice i balustrade od livenog gvožđa ukrašene su kineskim motivima kao što su zmajeve glave i šape.

Hag, Holandija

Apoteka poezije

U velikoj Britaniji je otvorena prva „Apoteka poezije“ u koju možete doći sa receptom za lek (pesmu!) koji leči dušu.

Debora Alma, osnivač ove jedinstvene lekovite knjižare prepisivala je u poslednjih šest godina pesme kao terapiju. U njenoj apoteci se ne kupuju lekovi protiv nesanice niti multivitamini, već mušterije mogu da dobiju recepte na kojima se nalaze imena čuvenih pesnika.

U engleskoj regiji Šropšajer nalazi se trgovački gradić Bišop kasl koji ima bogatu prošlost. Upravo tu se nalazi ova čarobna knjižara u kojoj Debora Alma, odevena u apotekarski beli mantil, sa stetoskopom oko vrata, dočekuje knjigoljupce. Škole, bolnice i festivali često je pozivaju u goste kao literarnog zdravstvenog radnika. Ali ona se umorila od putovanja, pa je odlučila da se skrasi u nekadašnjoj apoteci čiji joj se izgled veoma dopao.


„Odlučila sam da sačuvam originalne police, fioke, pult za kasu od hrastovog drveta“, objašnjava ona. Podelila je prostor u odeljenja u kojima kupci mogu da se snađu već prema – raspoloženju.

Tu je i odeljak za decu, savetovanje, kafe i poseban kutak za radionice, pisanje i različite događaje.

Alma ne želi da štancuje recepte, smatra da svaki „pacijent“ zaslužuje individualnu konsultaciju pre nego što dobije odgovarajuću pesmu.

„Smatram da poezija može mnogo da doprinese poboljšanju ili promeni stanja duha, da može na mnogo načina da očuva dobro mentalno zdravlje.“ Ova „poetoteka“ističe terapeutski učinak poezije.


Osim poezije, u apoteci se mogu naći i drugi proizvodi koji mogu da leče ili prate različita raspoloženja, pa se tako mogu naći posude, sveće ili posebno dizajnirani predmeti, tvorevine lokalnih umetnika.

Petkom se u apoteci organizuju besplatna savetovališta: polučasovni razgovor sa „apotekarem“ obezbeđuje pravu recepturu – izbor adekvatnih tekstova koji odgovaraju vašem duševnom raspoloženju.

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-kako-apoteka-poezije-leci-dusu-unos-13479.html?utm_source=facebook.com&utm_medium=social&utm_campaign=laguna-bukmarker

Biblioteka u stablu stogodišnjeg drveta

U Srbiji, naročito u velikim gradovima koji i onako nemaju dovoljno zelenila, u poslednjih nekoliko godina ustalio se običaj da se seku stabla drveća. Ovo se radi bez obzira da li je drvo staro i trulo i koje bi i trebalo poseći ili mlado i puno života. Ipak, primer iz američke države Ohajo nam pokazuje kako i trulo stablo drveta može biti iskorišćeno na zanimljiv način.Šarli Hauard je tri metara visok panj drveta starog 110 godina u dvorištu svoje kuće pretvorila u slatku malu besplatnu biblioteku. Do ove biblioteke se dolazi preko niza kamenih stepenika, a zatim otvarate mala vrata načinjena od starog prozora koji se ljulja na svojim šarkama. Ovo stvara osećaj da smo u nekoj knjizi, a ne u realnom svetu.

Lampa u obliku fenjera koja visi iznad vrata samo pojačava romantični utisak. Unutrašnjost biblioteke je osvetljena posebnim svetlima.

Kao i druge besplatne biblioteke i ova radi po principu „uzmi knjigu, daruj knjigu“. Šarli je ovu besplatnu biblioteku napunila svojim knjigama za sve uzraste.


„Neki misli da je ovo samo za klince, ali mislim da su i odrasli uzbuđeni kada zakorače ka maloj biblioteci kako bi pronašli nešto za sebe“, kaže Šarli. „Ova biblioteka nam omogućava da budemo deca.“

Unutrašnjost biblioteke je okrečena po uzoru na Šarlinu kuću, a drveni ukrasi u obliku knjiga iznad vrata nose naslove knjiga za mlade koje su izabrali njen suprug i njihovo četvoro dece.

Fotografije ove biblioteke okačene na Fejsbuku izazvale su niz pozitivnih reakcija širom sveta, čak su i inspirisale nekoliko sličnih akcija, a biblioteci omogućili neprekidni priliv zainteresovanih gostiju.

Biblioteka u Šarlinom zadnjem dvorištu radi bez prestanka, danju ,noću, čak i tokom praznika.

Posetite je ili napravite svoju!

http://www.bookvar.rs/biblioteka-u-stablu-stogodisnjeg-drveta/

Đačka knjižica

Poneo je đačku knjižicu da pokaže Evropi kako je dobar i vredan đak, nije ga htela: Priča o dečaku migrantu koji se udavio

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće.

Dečak koji se 2015. utopio u Mediteranskom moru kada je potonuo brod koji je prevozio migrante u džepu je nosio đačku knjižicu.

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće, piše italijanska Republika.

Priča počinje 18. aprila 2015. godine kada je u Mediteranskom moru potonuo brod i utopilo se više od hiljadu migranata, od kojih većina nije identifikovana. Patolog Kristina Kataneo otad radi na utvrđivanju identiteta žrtava čije su priče u migraciji skupljene u knjigu, a priča o ovom bezimenom dečaku dospela je u javnost kada mu je Makkox, karikaturista italijanskog lista L’Espresso 11. januara posvetio crtež.

U knjizi Kristine Kataneo navodi se da je dečak na sebi imao „jaknu, prsluk, košulju i farmerke“, te da je jedini način na koji je bilo moguće utvrditi njegovu starost bila analiza njegovih posmrtnih ostataka. Kod sebe nije imao nikakvih ličnih dokumenata, ali je u postavi jakne bilo ušiveno nešto još dragocenije: đačka knjižica. U jednom pasusu u svojoj knjizi Kataneo piše o trenutku kada je otkrila knjižicu, odnosno izbledeli, presavijeni tabak papira na kojem su na francuskom bili ispisani školski predmeti.

Nepoznat je razlog iz kojeg je dečak tako pažljivo čuvao papire. Možda ih je smatrao kartom za bolji život, ili ulaznicom u društvo u kojem je želeo da bude prihvaćen, ali oni definitivno i praktično dokazuju da on nije bio „samo“ migrant, već ljudsko biće sa snovima i nadanjima. Ova priča je, piše Republika, simbol svih nadanja i podsetnik da se ovakve tragedije više nikada ne smeju dogoditi. Poslednji podaci UNHCR-a, međutim, pokazuju sasvim drugačiju realnost: u Mediteranu se samo u 2018. godini utopilo više od 1.311 ljudi.

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/poneo-je-dacku-knjizicu-da-pokaze-evropi-kako-je-dobar-i-vredan-dak-nije-ga-htela-prica-o-decaku-migrantu-koji-se-udavio/

Beskućnik umesto traženja milostinje naplaćuje književne prikaze

Ovo je Filani Dladla, poznatiji kao „Knjiški crv sa ulice“. Ima 24 godine i živi u Johanesburgu, a njegova životna priča je neverovatna.

Još kao dete, odrastajući u južnoafričkoj pokrajini Kvazulu-Natal, voleo je knjige. Ali kada se preselio u Johanesburg u potrazi za poslom, počeo je da se drogira, piše One a prenosi Glif.

„Dao sam otkaz i više nisam imao novac za rentu – sve sam izgubio. Dok sam živeo na ulici primetio sam koliko mnogo prosjaka dobija novac nizašta. Pomislio sam da bih mogao da budem drugačiji i pružim ljudima nešto korisno – kao što je knjiga ili književni prikaz – u zamenu za novac.“

I tako je počeo da prodaje knjige na ulici – ali tek pošto bi ih pročitao, kako bi prolaznicima mogao da pruži detaljan uvid u njih.

Čak je počeo da prilagođava cenu u zavisnosti od toga koliko mu se svidela knjiga – od 10 južnoafričkih randa (manje od 1$) za one u kojima nije uživao, do 80 randa (oko 6$) za one koje su mu omiljene. Uskoro je postao poznat pod imenom „Knjiški crv sa ulice“ i njegov mali biznis je počeo da se razvija.

„Uz pomoć malo samomotivacije i podosta self-help knjiga, doneo sam odluku da prekinem da se drogiram. Ali dok sam pomagao samome sebi, želeo sam da istovremeno pomognem i drugim ljudima sa kojima sam živeo na ulici. Tako da sam novac koji sam dobijao od prodaje knjiga počeo da trošim na sapune i hleb koje sam kupovao ostalima, umesto da ga trošim na drogu. Njihovi osmesi su me motivisali da nastavim da koristim to malo što imam na širenje sreće. Od tog trenutka, bilo mi je jasno da ne želim da ikada više budem ovisnik.“

Filani je odlučio da podeli svoju ljubav prema čitanju sa siromašnom decom, tako da je otvorio čitalački klub u lokalnom parku, gde deca mogu da dođu nakon škole, dok čekaju da ih roditelji pokupe posle posla.

„Knjige im dajem pod jednim uslovom – da dođu ponovo i da mi kažu šta su naučili čitajući ih. Neka deca uzmu knjigu i više se nikada ne vrate, ali ne dopuštam da mi to slomi duh, jer znam da postoji mnogo druge dece koja vole da čitaju i koja će knjige koristi kao oružje u borbi protiv siromaštva.

Mnogo dece je zalutalo posle srednje škole – neki su se okrenuli drogama, neki alkoholu, kriminalu. Hoću da promenim to. Mi se ne bavimo samo čitanjem – mi pričamo o našim nadama, snovima i izazovima, i pružamo podršku jedni drugima.“

Filanijeva priča je poslužila kao inspiracijama mnogim ljudima u Južnoj Africi i svetu. Čak se pojavio i na kontinentalnoj TV stanici – CCTV Africa.

Napravio je i sajt gde možete da podržite njegov rad doniranjem knjige, ukoliko živite u Johanesburgu, ili da podržite neko dete iz njegovog čitalačkog kluba. Kakav sjajan tip!

Helen Hektor
(prevod: Danilo Lučić)

http://www.hellycherry.com/2018/01/beskucnik-umesto-trazenja-milostinje-naplacuje-knjizevne-prikaze.html?m=1

Odbrana kiča ili kako smo kolektivno videli pandu

Da mi je neko pre par godina kazao kako ću ja biti ta koja će stati u odbranu kiča kazala bih mu da je lud. Od sebe sam očekivala da ću braniti Crnjanskog, Bergmana ili nekog trećeg umetnika. Ali Crnjanskog i Bergmana niko ne napada, šta više, mnogi ih hvale, a malo njih ih odistinski izučava i razume. Ova dva umetnika su postala deo mentalnog inventara kvaziintelektualaca, baš kao i uzrečica prosto naprosto. Te tako sam primetila da mnogi vole da istaknu svoj dobar ukus i to kako vole određene umetnike, jer tako je poželjno u određenim krugovima.

107689862

Kvaziintelektualac smatra da je ljubav prema Andriću i mržnja prema Ceci i Jeci (kako on sublimira estradu) sigurno polje njegovog ugleda u krugu i zapada u lanac sastavljen od opštih mesta. Lament počne sa pravim vrednostima, nastavi se sa zadnjim vremenima i dobrim ukusom i završi se sa polusvetom. Jer on, kvaziintelektualac, konstatovaće kako se ne poštuju prave vrednosti (a prava vrednost je baš on), kako su došla zadnja vremena (kada je nastao vodvilj?), kako eto baš on ima istančan ukus i voli Crnjanskog i Bergmana (a pri tome je pročitao Dnevnik o Čarnojeviću i to na ljutu muku i odgledao Personu sa sedam pauza) i na kraju će se u kreščendu tugovanke obrušiti na estradu, rijalitije i polusvet, jer, naravno, on, kvaziintelektualac je svet, on neće da nosi silikone i da se prostituiše i on je zato principijelan.

cedomir-jovanovic-jelena-karleusa-tribina-o-toleranciji-1328585176-52941-e1409662539468

Milomir Marić je rekao da je na početku svog urednikovanja na Happy televiziji emitovao Felinijeve i Bergmanove filmove, ali da su piplmetri pokazali gotovo zanemarljivu gledanost pa se opravdano zapitao gde je ta kulturna Srbija željna visoke kulture koja neguje dobar ukus, a prezire rijalitije.

hqdefault

Ono što raduje kvaziintelektualca je što je iako neshvaćen video pandu. Naime, u poslednje vreme na portalima dnevnih novina su učestali testovi-potvrde genijalnosti gde se objavi enigmatski test „Ko otkrije pandu u prvih pet sekundi na slici taj je genijalan“ i onda masa krene ponosno da ističe kako su eto, baš oni videli pandu. Jer, naravno, pored dobrog ukusa, fašisoidne podele ljudi na svet i polusvet, mržnje prema estradi potvrda da ste baš vi genijalni i vredni pažnje je to što ste videli pandu na slici. Nikako vaša dela, trud, duša i duh. Panda je viđena i eto potvrde.

normal_black_sheep

Rasprave o imanju i nemanju ukusa su mi veoma odbojne zato što počivaju na lošim temeljima. Ukus nije nematerijalna imovina pa da ga posedujemo, on je više stanje i reakcija. Pitanje je samo koliko smo iskreni prema sebi i tim stanjima. Baš kao što su (trenutno) stanje bol, svrab, osećaj da nam je toplo… Ti procesi se obavljaju mimo svesti i tu nikako nije mesto kategorijama dobro i loše. Kvaziintelektualac prvo čeka potvrdu da je nešto dobro i vredno pa onda to zavoli. S tim u vezi uvek se setim koliko je Nabokov (priznat i poznat) omalovažavao Dostojevskog (priznat i poznat). Ovakvi kritički promašaji učvršćuju moje uverenje da je vreme jedini odistinski kritičar. Zato ne treba da se opterećujemo sa tim šta je vredno, a šta ne, već da uživamo u različitim aspektima stvarnosti. Jer i mi imamo različite aspekte nas samih.

Posebna priča su oni koji duhovnu vrednost izjednačavaju sa materijalnom pa nečiji uspeh mere prema zarađenom novcu – knjiga koja se prodaje je vredna, što je apsurdno. Setila sam se poznanika koji mi je pričao o tome kako je bio kod jednog poznatog umetnika u stanu i kako se zapanjio da eto, taj njegov domaćin, umetnik, je zapravo jedan foler jer glumi nekog umetnika sa dobrim ukusom, a na zidovima nema ni trista evra. Mislim da je sa tom konstatacijom kazao više o sebi nego o svom domaćinu.

photo-drustvo-ludaci-cece_04_u_602493668

Godine 2004. TV B92 producirala je emisiju Sav taj folk gde je grupa elitista objašnjavala fenomen turbo folka povezujući ga sa ratovima devedesetih i sankcijama dajući izvođačima veću odgovornost nego što oni zaslužuju. Nije estrada vodila rat i naoružavala usijane glave. Kockice su se poklopile da u datom vremenu oni pevaju i imaju novca, ali to ne znači da je odgovornost na njima zbog ratova i sankcija. Svako se snalazio na svoj način i to što je profesor u školi 1993. imao platu 3 marke nije krivica nekoga ko drži mikrofon u ruci. Nisam sentimentalna prema tim izvođačima ni najmanje, ali me nervira transpozicija odgovornosti gde nas zamena teza dovodi na krivi trag. Nisu estradne zvezde i zvezdice ti koji su rasturili ovu državu,privredu i sve ostalo. Ovu zemlju pod svim njenim imenima sistematski su pljačkali i slabili ljudi koji su prošli besposledično – uvek na funkciji, uvek sa debelim džepom i dobrim ukusom,nekad stranačke, nekad nestranačke ličnosti, ali uvek blizu politike, novca i moći. Jedan nepismeni poslanik opasniji je za ovo društvo nego sto nepismenih estradnih izvođača.

Ne postoji kič samo u Srbiji i Balkanu, kič i estrada su deo svake kulture. To je antikultura. I pogrešno je isključivo ih vezivati uz narodnu muziku. Estrada je površna i kao takva bezazlena. Ne mislim da može pokvariti omladinu, jer neko ko je samosvestan i otvoren istražiće razne emanacije sebe. Ludvig Vitgenštajn je bio veliki poklonik američkih mjuzikla. Dramski pisac Aleksandar Popović bio je fasciniran Nadom Topčagić. Svako ko je intelektualno pošten neće se odreći ni svoje kič strane, jer čovek ima glavu, ali ima i zadnjicu. Tako je i u duhovnom smislu.

t07573_10

Više cenim i najkičastijeg izvođača ukoliko je uverljiv u tome što radi nego mlakog i blaziranog rokera. Konkretno, više cenim Stoju nego Dejana Cukića, jer ona kao turbo folk pevačica ipak donosi nešto autentično i duh ovoga prostora (mi nismo Južni Jorkšir već jugo-zapadni Balkan) za razliku od Dejana Cukića kojeg doživljavam kao mlakog i neautentičnog. Bolja je i autentična ružnoća nego lažna lepota. Ovaj prostor (Srbija) gravitira od ruralnog ka urbanom i nazad, od istoka ka zapadu, od Egzita do Guče preko Nišvila… Prostor koji nema stabilno ime, a kamo li šta drugo. Od Knez Mihailove do Lastine stanice u Beogradu nema ni tri kilometra razdaljine, ali to su dva sveta. A turbo folk kao jedna hibridna tvorevina samo je odraz hibridne politike, istorije oko koje se ne možemo dogovoriti, neuspelih revolucija, Beograđana koji ne vole provincijalce, provincijalaca koji ne vole Beograđane, nogu ličkih i cipela bečkih. A kad smo kod blaziranih rokera da se osvrnem na još jednog poznanika zakletog rokera koji govori o svom dobrom ukusu, a u kompjuteru čuva Cecinu plejlistu. Kaže mi da je on roker, sa dobrim ukusom, razume se, ali da eto ponekad sluša Cecu. Što ne bi bio problem da to ne radi skriveno. Kao i sijaset rokera koji tajno sarađuju sa narodnjacima. To me je podsetilo na ljude koji su po danu fini porodični ljudi, a noću konzumenti usluga prostitutki.

Postoje i oni koji estradu prihvataju u zavisnosti od političkih stavova pa konformistička desnica može da „proguta“ Cecu, a verbalno se obruši na Jecu, a, pak, liberali, obratno, „progutaju“ Jecu, a pljunu Cecu.

warhol

U devetnaestom veku smo mrzeli Turke, Posle Drugog svetskog rata strane plaćenike i domaće izdajnike, devedesetih Hrvate i Bošnjake, na početku dvadeset i prvog veka Miloševića, a nakon 2010. turbo folk, rijalitije i starlete. Da nam naša mržnja i dobar ukuspokažu kako smo superiorni. Još da vidimo pandu i potvrda genijalnosti je zagarantovana.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

Formirali živi lanac kako bi preselili lokalnu knjižaru

Mačke

Čarls Bukovski je obožavao mačke, a zapisane su i njegove reči: „Dobro je imati puno mačaka oko sebe. Ako se loše osećate, samo pogledajte mačke i biće vam bolje, jer one znaju da je sve baš tako kako je. Nema razloga za nerviranje. One jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više mačaka imate, duže ćete živeti. Ako imate sto mačaka, živećete deset puta duže nego ako ih imate deset. Jednog dana to će biti otkriveno, i ljudi će imati po hiljadu mačaka i živeti zauvek.“

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1038932732936791&id=585516521611750

Grad knjiga – Hay on Wye

Gradić Hej na obali reke Vej u Velsu, na samoj granici sa Engleskom, ponosno nosi titulu svetilišta za sve ljubitelje knjiga već 50 godina. On je dom skoro 40 knjižara i bezbroj štandova, ali i sedište Hej festivala književnosti iumetnosti koji u maju svake godine okupi preko 80.000 pisaca, umetnika, izdavača i čitalaca.


U ovom gradiću zamak, vatrogasni dom, bioskop, crkvena kapela i svaka druga kuća pretvoreni su u knjižare polovnih knjiga. Lokalni stolar Frenk Ingliš napravio je toliko polica za knjige da bi one, kada bi se poređale jedna pored druge, bile duge 40 kilometara. Procenjuje se da u Heju ima oko milion knjiga. Ali, možda ih ima i dvostruko više. Niko se nikada nije potrudio da ih prebroji.


U svetsku prestonicu polovnih knjiga stalno stižu na hiljade i hiljade novih primeraka. Hej ima nešto manje od 2.000 stanovnika i skoro 40 knjižara, koje su sve u privatnom vlasništvu. Kad se popune police, knjige se ređaju po podu, na mansardama, u svakom slobodnom kutku i zbog toga je ovo selo prepoznatljivo i po karakterističnom mirisu stare hartije. Knjižare su najčešće specijalizovane, tako da se u nekima prodaju samo krimići, u nekima samo knjige za decu, knjige o pčelama, golfu dok se u drugima prodaje samo poezija ili antikvarni primerci…

Grobovi Pod Kamenim Nebom

About book's ,Poetry and Art

Dijana's quotes

Pišem iz dubine duše, iako sam sebe davno uverila da duše više nemam.

Herr Momo

Da mi je znati u koju tačku graniče svetlost i tama.

Slađana Varićak

Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi.

Mali Kutak Sreće

• LifeLiving & SoulHacking •

Svet kratke priče

Čitav svet staje u dobru ispričanu priču.

Dabetićevo

Sav moj monolog o tebi bih menjao za jedan minut tišine pored tebe.

Kratke priče

Sajt posvećen kratkim pričama i novelama

Gunđam po kućama!

Jedan pomalo neprofitabilni blog

Lovac na jednoroge

Borbe sa vetrenjačama, lajanje na zvezde i pišanje uz vetar

POETIKONS

Pesme,pisanje,tekst

stakleneperlice

Pisanje je đavolska rabota.

Književno stvaralaštvo

Književna dela ( analiza, diskusije, i kreativno pisanje )

Knjige i pesme

Početnici u pisanju

Via positiva

Pisanje s namerom...

wildsides

inner emigration

Dejanina svaštara

Ovo je mesto gde ću pisati o događajima iz svog života, izmišljenim događajima, zanimljivim pričama koje sam čula i svemu što mi se učini da je vredno pomena.

%d bloggers like this: