Beskućnik umesto traženja milostinje naplaćuje književne prikaze

Ovo je Filani Dladla, poznatiji kao „Knjiški crv sa ulice“. Ima 24 godine i živi u Johanesburgu, a njegova životna priča je neverovatna.

Još kao dete, odrastajući u južnoafričkoj pokrajini Kvazulu-Natal, voleo je knjige. Ali kada se preselio u Johanesburg u potrazi za poslom, počeo je da se drogira, piše One a prenosi Glif.

„Dao sam otkaz i više nisam imao novac za rentu – sve sam izgubio. Dok sam živeo na ulici primetio sam koliko mnogo prosjaka dobija novac nizašta. Pomislio sam da bih mogao da budem drugačiji i pružim ljudima nešto korisno – kao što je knjiga ili književni prikaz – u zamenu za novac.“

I tako je počeo da prodaje knjige na ulici – ali tek pošto bi ih pročitao, kako bi prolaznicima mogao da pruži detaljan uvid u njih.

Čak je počeo da prilagođava cenu u zavisnosti od toga koliko mu se svidela knjiga – od 10 južnoafričkih randa (manje od 1$) za one u kojima nije uživao, do 80 randa (oko 6$) za one koje su mu omiljene. Uskoro je postao poznat pod imenom „Knjiški crv sa ulice“ i njegov mali biznis je počeo da se razvija.

„Uz pomoć malo samomotivacije i podosta self-help knjiga, doneo sam odluku da prekinem da se drogiram. Ali dok sam pomagao samome sebi, želeo sam da istovremeno pomognem i drugim ljudima sa kojima sam živeo na ulici. Tako da sam novac koji sam dobijao od prodaje knjiga počeo da trošim na sapune i hleb koje sam kupovao ostalima, umesto da ga trošim na drogu. Njihovi osmesi su me motivisali da nastavim da koristim to malo što imam na širenje sreće. Od tog trenutka, bilo mi je jasno da ne želim da ikada više budem ovisnik.“

Filani je odlučio da podeli svoju ljubav prema čitanju sa siromašnom decom, tako da je otvorio čitalački klub u lokalnom parku, gde deca mogu da dođu nakon škole, dok čekaju da ih roditelji pokupe posle posla.

„Knjige im dajem pod jednim uslovom – da dođu ponovo i da mi kažu šta su naučili čitajući ih. Neka deca uzmu knjigu i više se nikada ne vrate, ali ne dopuštam da mi to slomi duh, jer znam da postoji mnogo druge dece koja vole da čitaju i koja će knjige koristi kao oružje u borbi protiv siromaštva.

Mnogo dece je zalutalo posle srednje škole – neki su se okrenuli drogama, neki alkoholu, kriminalu. Hoću da promenim to. Mi se ne bavimo samo čitanjem – mi pričamo o našim nadama, snovima i izazovima, i pružamo podršku jedni drugima.“

Filanijeva priča je poslužila kao inspiracijama mnogim ljudima u Južnoj Africi i svetu. Čak se pojavio i na kontinentalnoj TV stanici – CCTV Africa.

Napravio je i sajt gde možete da podržite njegov rad doniranjem knjige, ukoliko živite u Johanesburgu, ili da podržite neko dete iz njegovog čitalačkog kluba. Kakav sjajan tip!

Helen Hektor
(prevod: Danilo Lučić)

http://www.hellycherry.com/2018/01/beskucnik-umesto-trazenja-milostinje-naplacuje-knjizevne-prikaze.html?m=1

Odbrana kiča ili kako smo kolektivno videli pandu

Da mi je neko pre par godina kazao kako ću ja biti ta koja će stati u odbranu kiča kazala bih mu da je lud. Od sebe sam očekivala da ću braniti Crnjanskog, Bergmana ili nekog trećeg umetnika. Ali Crnjanskog i Bergmana niko ne napada, šta više, mnogi ih hvale, a malo njih ih odistinski izučava i razume. Ova dva umetnika su postala deo mentalnog inventara kvaziintelektualaca, baš kao i uzrečica prosto naprosto. Te tako sam primetila da mnogi vole da istaknu svoj dobar ukus i to kako vole određene umetnike, jer tako je poželjno u određenim krugovima.

107689862

Kvaziintelektualac smatra da je ljubav prema Andriću i mržnja prema Ceci i Jeci (kako on sublimira estradu) sigurno polje njegovog ugleda u krugu i zapada u lanac sastavljen od opštih mesta. Lament počne sa pravim vrednostima, nastavi se sa zadnjim vremenima i dobrim ukusom i završi se sa polusvetom. Jer on, kvaziintelektualac, konstatovaće kako se ne poštuju prave vrednosti (a prava vrednost je baš on), kako su došla zadnja vremena (kada je nastao vodvilj?), kako eto baš on ima istančan ukus i voli Crnjanskog i Bergmana (a pri tome je pročitao Dnevnik o Čarnojeviću i to na ljutu muku i odgledao Personu sa sedam pauza) i na kraju će se u kreščendu tugovanke obrušiti na estradu, rijalitije i polusvet, jer, naravno, on, kvaziintelektualac je svet, on neće da nosi silikone i da se prostituiše i on je zato principijelan.

cedomir-jovanovic-jelena-karleusa-tribina-o-toleranciji-1328585176-52941-e1409662539468

Milomir Marić je rekao da je na početku svog urednikovanja na Happy televiziji emitovao Felinijeve i Bergmanove filmove, ali da su piplmetri pokazali gotovo zanemarljivu gledanost pa se opravdano zapitao gde je ta kulturna Srbija željna visoke kulture koja neguje dobar ukus, a prezire rijalitije.

hqdefault

Ono što raduje kvaziintelektualca je što je iako neshvaćen video pandu. Naime, u poslednje vreme na portalima dnevnih novina su učestali testovi-potvrde genijalnosti gde se objavi enigmatski test „Ko otkrije pandu u prvih pet sekundi na slici taj je genijalan“ i onda masa krene ponosno da ističe kako su eto, baš oni videli pandu. Jer, naravno, pored dobrog ukusa, fašisoidne podele ljudi na svet i polusvet, mržnje prema estradi potvrda da ste baš vi genijalni i vredni pažnje je to što ste videli pandu na slici. Nikako vaša dela, trud, duša i duh. Panda je viđena i eto potvrde.

normal_black_sheep

Rasprave o imanju i nemanju ukusa su mi veoma odbojne zato što počivaju na lošim temeljima. Ukus nije nematerijalna imovina pa da ga posedujemo, on je više stanje i reakcija. Pitanje je samo koliko smo iskreni prema sebi i tim stanjima. Baš kao što su (trenutno) stanje bol, svrab, osećaj da nam je toplo… Ti procesi se obavljaju mimo svesti i tu nikako nije mesto kategorijama dobro i loše. Kvaziintelektualac prvo čeka potvrdu da je nešto dobro i vredno pa onda to zavoli. S tim u vezi uvek se setim koliko je Nabokov (priznat i poznat) omalovažavao Dostojevskog (priznat i poznat). Ovakvi kritički promašaji učvršćuju moje uverenje da je vreme jedini odistinski kritičar. Zato ne treba da se opterećujemo sa tim šta je vredno, a šta ne, već da uživamo u različitim aspektima stvarnosti. Jer i mi imamo različite aspekte nas samih.

Posebna priča su oni koji duhovnu vrednost izjednačavaju sa materijalnom pa nečiji uspeh mere prema zarađenom novcu – knjiga koja se prodaje je vredna, što je apsurdno. Setila sam se poznanika koji mi je pričao o tome kako je bio kod jednog poznatog umetnika u stanu i kako se zapanjio da eto, taj njegov domaćin, umetnik, je zapravo jedan foler jer glumi nekog umetnika sa dobrim ukusom, a na zidovima nema ni trista evra. Mislim da je sa tom konstatacijom kazao više o sebi nego o svom domaćinu.

photo-drustvo-ludaci-cece_04_u_602493668

Godine 2004. TV B92 producirala je emisiju Sav taj folk gde je grupa elitista objašnjavala fenomen turbo folka povezujući ga sa ratovima devedesetih i sankcijama dajući izvođačima veću odgovornost nego što oni zaslužuju. Nije estrada vodila rat i naoružavala usijane glave. Kockice su se poklopile da u datom vremenu oni pevaju i imaju novca, ali to ne znači da je odgovornost na njima zbog ratova i sankcija. Svako se snalazio na svoj način i to što je profesor u školi 1993. imao platu 3 marke nije krivica nekoga ko drži mikrofon u ruci. Nisam sentimentalna prema tim izvođačima ni najmanje, ali me nervira transpozicija odgovornosti gde nas zamena teza dovodi na krivi trag. Nisu estradne zvezde i zvezdice ti koji su rasturili ovu državu,privredu i sve ostalo. Ovu zemlju pod svim njenim imenima sistematski su pljačkali i slabili ljudi koji su prošli besposledično – uvek na funkciji, uvek sa debelim džepom i dobrim ukusom,nekad stranačke, nekad nestranačke ličnosti, ali uvek blizu politike, novca i moći. Jedan nepismeni poslanik opasniji je za ovo društvo nego sto nepismenih estradnih izvođača.

Ne postoji kič samo u Srbiji i Balkanu, kič i estrada su deo svake kulture. To je antikultura. I pogrešno je isključivo ih vezivati uz narodnu muziku. Estrada je površna i kao takva bezazlena. Ne mislim da može pokvariti omladinu, jer neko ko je samosvestan i otvoren istražiće razne emanacije sebe. Ludvig Vitgenštajn je bio veliki poklonik američkih mjuzikla. Dramski pisac Aleksandar Popović bio je fasciniran Nadom Topčagić. Svako ko je intelektualno pošten neće se odreći ni svoje kič strane, jer čovek ima glavu, ali ima i zadnjicu. Tako je i u duhovnom smislu.

t07573_10

Više cenim i najkičastijeg izvođača ukoliko je uverljiv u tome što radi nego mlakog i blaziranog rokera. Konkretno, više cenim Stoju nego Dejana Cukića, jer ona kao turbo folk pevačica ipak donosi nešto autentično i duh ovoga prostora (mi nismo Južni Jorkšir već jugo-zapadni Balkan) za razliku od Dejana Cukića kojeg doživljavam kao mlakog i neautentičnog. Bolja je i autentična ružnoća nego lažna lepota. Ovaj prostor (Srbija) gravitira od ruralnog ka urbanom i nazad, od istoka ka zapadu, od Egzita do Guče preko Nišvila… Prostor koji nema stabilno ime, a kamo li šta drugo. Od Knez Mihailove do Lastine stanice u Beogradu nema ni tri kilometra razdaljine, ali to su dva sveta. A turbo folk kao jedna hibridna tvorevina samo je odraz hibridne politike, istorije oko koje se ne možemo dogovoriti, neuspelih revolucija, Beograđana koji ne vole provincijalce, provincijalaca koji ne vole Beograđane, nogu ličkih i cipela bečkih. A kad smo kod blaziranih rokera da se osvrnem na još jednog poznanika zakletog rokera koji govori o svom dobrom ukusu, a u kompjuteru čuva Cecinu plejlistu. Kaže mi da je on roker, sa dobrim ukusom, razume se, ali da eto ponekad sluša Cecu. Što ne bi bio problem da to ne radi skriveno. Kao i sijaset rokera koji tajno sarađuju sa narodnjacima. To me je podsetilo na ljude koji su po danu fini porodični ljudi, a noću konzumenti usluga prostitutki.

Postoje i oni koji estradu prihvataju u zavisnosti od političkih stavova pa konformistička desnica može da „proguta“ Cecu, a verbalno se obruši na Jecu, a, pak, liberali, obratno, „progutaju“ Jecu, a pljunu Cecu.

warhol

U devetnaestom veku smo mrzeli Turke, Posle Drugog svetskog rata strane plaćenike i domaće izdajnike, devedesetih Hrvate i Bošnjake, na početku dvadeset i prvog veka Miloševića, a nakon 2010. turbo folk, rijalitije i starlete. Da nam naša mržnja i dobar ukuspokažu kako smo superiorni. Još da vidimo pandu i potvrda genijalnosti je zagarantovana.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

Formirali živi lanac kako bi preselili lokalnu knjižaru

Mačke

Čarls Bukovski je obožavao mačke, a zapisane su i njegove reči: “Dobro je imati puno mačaka oko sebe. Ako se loše osećate, samo pogledajte mačke i biće vam bolje, jer one znaju da je sve baš tako kako je. Nema razloga za nerviranje. One jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više mačaka imate, duže ćete živeti. Ako imate sto mačaka, živećete deset puta duže nego ako ih imate deset. Jednog dana to će biti otkriveno, i ljudi će imati po hiljadu mačaka i živeti zauvek.”

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1038932732936791&id=585516521611750

Grad knjiga – Hay on Wye

Gradić Hej na obali reke Vej u Velsu, na samoj granici sa Engleskom, ponosno nosi titulu svetilišta za sve ljubitelje knjiga već 50 godina. On je dom skoro 40 knjižara i bezbroj štandova, ali i sedište Hej festivala književnosti iumetnosti koji u maju svake godine okupi preko 80.000 pisaca, umetnika, izdavača i čitalaca.


U ovom gradiću zamak, vatrogasni dom, bioskop, crkvena kapela i svaka druga kuća pretvoreni su u knjižare polovnih knjiga. Lokalni stolar Frenk Ingliš napravio je toliko polica za knjige da bi one, kada bi se poređale jedna pored druge, bile duge 40 kilometara. Procenjuje se da u Heju ima oko milion knjiga. Ali, možda ih ima i dvostruko više. Niko se nikada nije potrudio da ih prebroji.


U svetsku prestonicu polovnih knjiga stalno stižu na hiljade i hiljade novih primeraka. Hej ima nešto manje od 2.000 stanovnika i skoro 40 knjižara, koje su sve u privatnom vlasništvu. Kad se popune police, knjige se ređaju po podu, na mansardama, u svakom slobodnom kutku i zbog toga je ovo selo prepoznatljivo i po karakterističnom mirisu stare hartije. Knjižare su najčešće specijalizovane, tako da se u nekima prodaju samo krimići, u nekima samo knjige za decu, knjige o pčelama, golfu dok se u drugima prodaje samo poezija ili antikvarni primerci…

Restoran „Traveler“ – „Hrana i knjige“

Ovaj restoran u malom gradu u Konektikatu, svakoj mušteriji daruje knjigu iz svoje obimne biblioteke.

Na ulazu ovog restorana smeštenog na granici saveznih država Masačusets i Konektikat, stoji znak na kojem piše: „Hrana i knjige“. Naravno u svakom restoranu ima hrane ali pripremite se za knjige. Sa svakom porudžbinom, mušterijama se nudi da ponesu kući bilo koju knjigu iz impresivne zbirke restorana. Procenjuje se da svake nedelje daju između 1000 i 2000 knjiga gladnim ljubiteljima književnosti.

Zidovi restorana „Traveler“, u gradu J, prekriveni su knjigama. Na policama kraj stolova nalaze se vesterni, kuvari, petparačko štivo, dečje knjige i ljubavni romani. Atmosfera je nešto između večere i sajma knjiga. Vlasnik Martin Dojl, strastveni čitalac, počeo je donositi knjige u restoran sredinom osamdesetih godina 20. veka, da bi smanjio sopstvenu ogromnu zbirku i našao novi dom za stare knjige. Sada, pošto završe sa jelom, mušterije odvoje vreme da razgledaju gomilu knjiga, tražeći odgovarajuće štivo za sebe.

Tokom godina, Dojl je takođe sakupio brojne potpisane fotografije poznatih pisaca, među kojima su Džon Apdajk i Majkl Kričton, i te slike su takođe izložene u restoranu. Pod novim vlasnikom, koji drži restoran od 1993. godine, knjige u njemu su većinom donacije obližnjih biblioteka i građana, a broj onih koje se mogu poneti kući podignut je na tri komada.

„Puno vremena provedemo u potrazi za knjigama širom Masačusetsa, Konektikata a ponekad i Rod Ajlenda“, kaže vlasnica Karen Murdok u profilu restorana koji je objavljen u najvažnijim novinama Konektikata, „Hartford Courantu“. A ako se ispostavi da vam, pošto ste izabrali neke besplatne knjige treba još, onda siđite niz stepenice u „The Book Cellar“ („Podrum knjiga“), prodavnicu polovnih knjiga koja pripada restoranu.

Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: rickpilot_2000

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-restoran-traveler-hrana-i-knjige-unos-9664.html

Pogled

Dva čoveka, ozbiljno bolesna, zajedno su bila u bolničkoj sobi. Jednom je bilo dozvoljeno da sedi uspravno u krevetu sat vremena u popodnevnim časovima da bi mogao da izbaci vodu iz svojih pluća. Njegov krevet je bio do jedinog prozora u sobi. Drugi čovek je morao da provodi sve vreme ležeći na leđima.
Muškarci su pričali satima. Pričali su o ženama i porodicama, domovima, poslovima, njihovim poduhvatima u vojsci, gde su bili na odmoru.
Svakog popodneva, čovek do prozora je drugom objašnjavao šta vidi kroz prozor.
Muškarac u drugom krevetu je počeo da živi kroz slike sveta koji ne može da vidi kroz prozor.
Prozor je gledao na park sa jezerom. Patke i labudovi su se igrali na vodi, dok su deca puštala makete brodova po vodi. Mladi parovi su se šetali sa rukom u ruci a nebo je bilo nestvarnih boja.
Jednog toplog popodneva, muškarac pored prozora je opisao paradu koja je prošla.
Iako čovek u krevetu nije mogao da čuje zvuk parade, mogao je svojim umom da vidi to što je ovaj do prozora opisivao.

Dani, nedelje i meseci su prolazili. Jednog jutra, sestra je došla da bolesnicima donese vodu za njihove kupke i našla je beživotno telo čoveka pored prozora. On je mirno preminuo u snu.

Bila je tužna i pozvala je ljude da odnesu njegovo telo.
Ubrzo je čovek koji je ležao zamolio sestru da se prebavi u krevet pored prozora. Sestra je rado učinila zamenu mesta i nakon što se postarala da je ovom udobno, otišla je.

Sporo i bolno se čovek uspravio na laktove, da bi pogledao svet izvan sobe. Susreo se sa praznim zidom.
Čovek je pitao sestru šta je nateralo čoveka da opiše divne predele, kada je tu samo zid.
Sestra je rekla da je taj čovek bio slep i da nije mogao da vidi zid.

– Možda je hteo samo da te ohrabri – rekla je medicinska sestra.

Kritičari rastrgli prvi roman Šona Pena: “To je prikaz seronje, glupandera na 160 strana. On ne sme više da piše”

Proslavljeni glumac Šon Pen teško da će se proslaviti kao pisac. Njegov roman “Bob Hani što samo radi stvari” naišao je na salvu loših kritika američke javnosti.

Distopični roman na 160 stranica je priča o Bobu Haniju, plaćenom ubici koji radi na tajnom programu američkih obaveštajnih službi sa zadatkom da eliminiše stare, nepokretne i ljude koji crpe resurse iz društva.

Brojni literarni kritičari se slažu da je se glumac nije snašao u ulozi spisatelja. Knjiga je napisana stilom nerazumljivim i na engleskom jeziku, izrabljujući aliteraciju i koristeći se prizemnim rečnikom.

Novinarka Hafington posta Kler Felon u recenziji pod naslovom “Romanopisac Šon Pen mora biti zaustavljen” nazvala je delo: “prikazom seronje, glupandera na 160 strana ”

Felon je izdvojila i pojedine pasaže iz knjige, ističući da je sela da je pročita kako bi je “zakopala”, ali da se knjiga sama od sebe “zakopava” što je duže čitate.

Evo pokušaja prevoda nekih od pasaža:

“Stoga, njegov život ostaje neprestano infuziran njenim identetskim neiskrenostima i njenim užasnim uživanjima tim konstantnim pohotljivim prilikama polnog pasijansa koje je shvatala kao samopoštovanje.”

“Posprdna pitanja o višnjama sačuvanim služila su seči i poslednjih utisaka koje je Bob mogao da ima o Sparli kao o glasivitoj građanki.”

“Dok privilegovani pljuju po ovoj neprilci kao epitetu epigenetske nejednakosti jednakih, Bob njuši sajber-nahuškani napad ohrabren od strane Holivudskih narcisa desnog mozga.”

Poslednji citat se, možda, odnosi na pokret #MeToo koji Pen kritikuje u pesmi koja na kraju romana stoji kao epilog. U njoj se on pita gde je nestao smeh i gde je komičar Lui Si Kej, nazivajući pripadnike pokreta #MeToo lažnim licemerima koji se šlepaju hrabrim ženama koji se bore za svoja prava.

Penov stil neke kritičare podseća na Tomasa Pinčona, i to lošu kopiju, dok ih opisi seksualnih odnosa u romanu podsećaju na Čarlsa Bukovskog.

Njujork tajms je delo nazvao “mukotrpnim” i “nezabavnim”, Entertejment vikli ističe da je delo “licemerno”.

Pen, koji je za sebe izjavio da više “nije zaljubljen” u glumu, svestan je da njegov umetnički izražaj i pogledi na svet nisu za svakoga.

“Neki ljudi će skapirati ovu knjigu a neki su… neće skapirati knjigu.” rekao je Pen na jutarnjem programu CBS-a nedavno. “Neki ljudi, ja mislim, će stvarno uživati u njoj, neki drugi će je prezirati. I… to je sve što bih hteo da kažem o sebi, razumeš?”

http://www.nedeljnik.rs

Alhemičar- čarobnjak ili naučnik?

Alhemija je uvek bila prekrivena velom tajne i misterije. Za alhemičare se danas misli da su čarobnjaci, zanesenjaci iz srednjeg veka kojima je bio cilj da naprave Veliko delo tj. Magnum opus. Veliko delo podrazumeva da alhemičar stvori kamen mudrosti, čudesan eliksir koji leči sve bolesti i čini vas besmrtnim (da, baš onaj kamen mudrosti iz priče o Hariju Poteru) i kojim se bazični metali mogu pretvoriti u plemenite (najćešće olovo u zlato).

Iako ovakvo shvatanje alhemije, koje je postalo još popularnije posle bestselera Paula Koelja Alhemičar, zvuči izuzetno zanimljivo i privlačno, istina je, kao i uvek, negde između.

Naime, tačno je da su mnogi plemići plaćali alhemičare koji su im obećavali da će im napraviti kamen mudrosti, pretvoriti metale u zlato i učiniti ih bogatim. Nekim alhemičarima je bila namera da samo lako steknu novac pružajući lažna obećanja. Neki drugi su stvarno bili uvereni u to da će uspeti čudnim bajanjem da stvore zlato od olova, ili nekih drugih elemenata.

Međutim, pojedini alhemičari nisu bili pseudonaučnici, nego pravi znalci i istraživači, koji su bitno odredili nauku koju mi danas nazivamo hemijom.

Šta je, zapravo, alhemija?

Kako izvori tvrde, alhemija se izučavala u Kini, Indiji i Egiptu. Struja koja nas zanima i koja je najviše uticala na nastanak savremene hemije je grčka, tačnije Aristotelova filozofija. Naravno, Aristotel nije bio alhemičar, nego je njegovo shvatanje prirode bilo preuzeto od Arapa.

Upravo iz tog razloga imamo taj arapski nastavak AL, pomešan sa grčkim chēmía (χημία). Grci su taj izraz pozajmili od egipatskog kēme, što bi u prevodu značilo „crna zemlja“. Dakle, grčki uticaj, prožet arapskim došao je do srednjovekovnog shvatanja i latinskog izraza alchymia.

Odakle uopšte alhemičarima ideja da mogu pretvarati jedne metale u druge?

Alhemičari su verovali u jednu ideju koja je svoj vrhunac doživela u renesansi. Naime, smatrali su da sve oko nas ima neku dušu, duh. Isto tako se verovalo i za metale. Za njih se nije samo mislilo da su živi, nego i da rastu unutar zemlje. Za običan metal kao što je olovo vladalo je uverenje da ne poseduje duhovnu i materijalnu zrelost kao plemeniti metali. Svaki metal je, dakle, u nekom stadijumu razvoja do plemenitog.

Alhemija, pretvaranje olova u zlato

Ako tako posmatramo prirodu, potrebno je samo promeniti odnose među sastavnim elementima (za alhemičare su to bili sumpor, živa i kuhinjska so) i dobili smo zlato. Prilično, prosto, zar ne?

Prve hemijske laboratorije i eksperimenti

Verovatno su vam iz filmova poznate tamne dvorske prostorije osvetljene svećama sa gomilom kotlića, teglica sa raznim sastojcima poređanim po policama. Tako nekako su izgledale prve laboratorije. Nije ni čudo što je bavljenje alhemijom bilo zabranjeno zakonom, moramo priznati da to prilično podseća na veštičarenje.

Pravi razlog zabrani upražnjavanja alhemije, zapravo, nije bila tvrdnja da su alhemičari magovi i čarobnjaci, nego strah da će oni uspeti u svojoj nameri i napraviti gomile zlata. Ekonomija tog toba to nije mogla dozvoliti. Funta je morala ostati najjača valuta.

Alhemičar Robert Bojl

Kasnije se jedan alhemičar iz XVII veka, Robert Bojl, izborio da taj zakon bude ukinut. Kraljevstvo Velike Britanije je uvelo drugi zakon za alhemičare: ako bi se ikada desilo da alhemičari dobiju zlato od drugih metala ono bi se moralo predati državi. Plemićima na taj način nije više bilo isplativo da plaćaju alhemičare. Taj zakon, za svaki slučaj, nije ukinut ni do današnjeg dana.

Alhemičarske laboratorije su dosta podsećale na kovačnice. Biti alhemičar značilo je da znate osobine metala, na kojoj temperaturi se topi, kada menja boju.Alhemičari su polako počeli praviti instrumente koji bi im olakšali manipulisanje metalima. Vatra je tu bila od centralne važnosti, omogućavala je brzo zagrevanje metala i lakše ispitivanje njihovih svojstava.

Alhemičari su sve više bili zavisni od svojih laboratorija, da bi danas hemija bila potpuno neodvojiva od njih.

Sa alhemičarima su počeli i prvi hemijski eksperimenti.Polako su nastajale i bivale unapređivane epruvete, laboratorijske čaše, razne teglice, pincete, stakleni štapići i drugi alhemičarski instrumenti koji su im omogućavali da rastapaju, sjedinjuju elemente i analiziraju pojave koje su se dešavale tokom njihovih ogleda.

Alhemičar u laboratoriji

Polako su alhemičari uvideli važnost preciznosti u eksperimentima. Robert Bojl je na njoj insistirao. Nema bajanja i čaranja, simbolisanja i dodavanja sastojaka bez mere. On je tražio da se uvek u bilo kom eksperimentu, uspelom ili neuspelom, zapiše tačna gramaža, litraža i redosled kojim se eksperiment odigrao. Opažanje, zapisivanje, analiziranje postale su glavne radnje alhemičara.

(Ne)dostižan cilj alhemije

Naravno, alhemičari nikad nisu uspeli da ostvare gore pomenuto Veliko delo. Kamen mudrosti kojim se dobija zlato ostao je nedostižan cilj i ono po čemu su alhemičari ostali zapamćeni. Istorija se fokusira na fantazije i prazna verovanja alhemičara, a ne na njihov značaj u oblikovanju savremenog pojma hemije. Veliki broj neuspelih eksperimenata alhemičara kao i onih uspelih, njihovo sve veće insistiranje na preciznosti i velika promena u shvatanju pojma elementa, doprineli su hemiji koju danas imamo.

Najpoznatiji alhemičari su Nikolas Flamel (da, onaj iz Harija Potera), ParacelzusIsak NjutnRobert Bojl… Paracelzus, kao doktor, bavio se alhemijom da bi pronašao lekove, tako da se kod njega može videti začetak farmacije. Jednom prilikom je rekao:

Mnogi su o alhemiji govorili da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.

Njutn se takođe bavio alhemijom, ta činjenica je manje poznata i ostala je u senci njegovih doprinosa u fizici. Naime, Njutn je bio opsednut time da napravi kamen mudrosti i veliki broj „bačenih sati“ je tome posvetio.

Robert Bojl je živeo i stvarao kada je alhemija bila na svom vrhuncu, tome je i on bio dosta zaslužan. Sebe je smatrao alhemičarem, a mnogi ga smatraju i prvim hemičarem. On je, zapravo, baš i omogućio taj prelaz alhemije u hemiju. Njegova namera je bila da se hemija shvati kao ozbiljna nauka, vredna izučavanja. Svoje tvrdnje je napisao u deluSkeptični hemičar.

Sumpor, živa, so - alhemijski elementi

Napokon, ne može se reći da alhemičari nisu bili u pravu. Glen Siborg je uspeo 1980. godine da pretvori bizmut u zlato. Međutim, novac koji je uložen da bi ovaj eksperiment uspeo bio je mnogo veći od količine zlata koja je dobijena.

Kamen mudrosti za sad nije napravljen, to se ostavlja narednim generacijama.

https://kultivisise.rs/alhemija-carobnjastvo-ili-nauka/

Author anagalicblog

You know what? I like pop music.

PRODUKTIVNOST

Prevaziđite odugovlačenje u dva jednostavna koraka ( 1 deo )

Color Of Lifestyle

Srpski Lifestyle Portal

Media Blog 5+

Mišljenja, stavovi i činjenice o raznim temama

Zagrebački likovni umjetnici

Promocija profesionalnih likovnih umjetnika koji žive i djeluju na području Zagreba i Hrvatske

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

Niksa Novakovic - Bigboymachine a chaturbate scammer

Sending money to chat hosts - Don't make my mistakes

Magic & Beyond

Copyright © 2017 by Jelena Stefanovich

HoloNet Serbia

Najnovije Star Wars vesti, recenzije i zanimljivosti na jednom mestu!

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Aleksandra M. Lalić

KNJIŽEVNOST, FILOZOFIJA, FILM, KULTURA I UMETNOST

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

DOLI STYLE

DOLI LIFESTYLE-- PRIČE SAVRŠENO NESAVRŠENE ŽENE

%d bloggers like this: