Pacijent iz sobe 19

Gradski dečko koji je dan ranije u riječkom klubu Palach ispijao pivo i mahao DJ-u da pusti Sisters of Mercy, na svoj devetnaesti rođendan poslan je u rat. Dvadeset pet godina kasnije doveli su ga pred psihijatra kojemu će objasniti zašto je sebi učinio nešto nezamislivo.

Vanja Kovačević, pacijent iz sobe 19, monolog pred psihijatrom započinje svojim devetnaestim rođendanom, danom kad je na dar dobio pušku u ruke, a onda progovara o mnogim ključnim točkama svog djetinjstva, odrastanja, ratovanja, očinstva, preživljavanja i ubijanja. U kontrastu između zastrašujućih ispovijedi Vanje vojnika i nježnih sjećanja Vanje iz vremena prije rata cijeli je svemir oduzetih mogućnosti, cijeli vremeplov potencijalnog života koji se više nikad ne može dogoditi. Ta fantomska bol oduzete mladosti u literarnoj interpretaciji Zorana Žmirića mogla bi se upisati među najpotresnije stranice suvremene hrvatske književnosti.

Jedina veza između prijašnjeg života Vanje Kovačevića, života koji se mogao dogoditi i onoga kojeg upravo živi jest njegov omiljeni bend – Sisters of Mercy – čije mu pjesme služe i kao anestezija i kao dokaz da u njemu još negdje živi onaj mladić kojemu su na devetnaesti rođendan tutnuli pušku u ruke i poslali ga u rat.

Kraj monologa pred psihijatrom – koji možda baš i nije psihijatar nego jedina moguća adresa Vanjine ispovijedi – opet iznova dokazuje da je Zoran Žmirić majstor neočekivanih završnih romanesknih obrata i istančane psihološke karakterizacije, pogotovo kad su u pitanju ratne priče koje u njegovoj interpretaciji uvijek zadiru duboko u istinu koju nije uvijek lako podnijeti, baveći se nuspojavama kolektivnog i onim neizrecivim što dobra književnost ipak zna nepogrešivo formulirati.

Advertisements

Mačke

Čarls Bukovski je obožavao mačke, a zapisane su i njegove reči: „Dobro je imati puno mačaka oko sebe. Ako se loše osećate, samo pogledajte mačke i biće vam bolje, jer one znaju da je sve baš tako kako je. Nema razloga za nerviranje. One jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više mačaka imate, duže ćete živeti. Ako imate sto mačaka, živećete deset puta duže nego ako ih imate deset. Jednog dana to će biti otkriveno, i ljudi će imati po hiljadu mačaka i živeti zauvek.“

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1038932732936791&id=585516521611750

Kako napraviti svoju kolekciju knjiga

Lične biblioteke imaju dugu i bogatu istoriju. Bile su standardna obeležja domova od 17. do 20. veka. Za višu klasu, biblioteka je bila savršeno mesto iz koga se upravljalo imanjem i družilo sa drugom gospodom (obično uz piće i poneku cigaru). A za radničku klasu, lična biblioteka ili bar nekoliko polica sa knjigama, bili su sjajno bekstvo posle teškog rada, kao i moguće sredstvo za napredak na ekonomskoj lestvici.

Bogata gospoda iz prošlosti obično su sakupljala sabrana dela klasičnih pisaca („Sabrana dela Čarlsa Dikensa“ na primer), izuzetne knjige koje su doprinele napretku civilizacije (takozvane „Velike knjige“) i knjige u vezi sa njihovim ličnim interesovanjem i zanimanjem. Isti standardni naslovi se mogu očekivati u biblioteci svakog gospodina, što znači da je, uz neke značajne izuzetke, prosečna kolekcija donekle dosadna. Na svakom bogatom imanju u SAD ili Britaniji, mogu se naći varijacije jedne iste biblioteke.

Biblioteka radnika je zanimljivija. Ograničen budžet znači da su knjige luksuz i da se kupuju samo sa određenom namerom ili iz duboke i neprolazne strasti za nekim delom. Posledica toga je da biblioteka radnika daje fascinantan uvid u njegov život, iako na prvi pogled ne mora izgledati impresivno.

Važne knjige u našim životima uvek treba da nam budu lako pristupačne. Koje biste knjige poneli sa sobom ako bi pošli u kolibu u australijskoj divljini? Te knjige treba da kupujete. Tu vam nije potrebno nikakvo uputstvo; jednostavno kupujte ona dela koja volite. U formatu koji vama najviše odgovara.

Kolekcija knjiga, s druge strane nešto je sasvim drugačije. Tu idete dalje od formiranja osnovne biblioteke da biste napravili svrsishodnu, pažljivo skupljenu kolekciju knjiga objedinjenu jednom središnjom temom. I tu se zapravo kolekcionari knjiga razlikuju od drugih.

Kolekcionari su lovci koji gone svoj plen na prašnjavim policama antikvarnica. (Ili manje poetski, na treptavim ekranima svojih računara.) Oni grade svoje kolekcije sa naročitim ciljem na umu. Estetika, interesovanja, dobit, milosrđe, posao, zadovoljstvo, učenje, čista želja za izuzetnošću ili možda pohlepa, to su sve razlozi zbog kojih ljudi prave kolekcije knjiga. Na primer, na jednoj polici sam napravio jednu malu kolekciju knjiga na osnovu njihovog izgleda, na drugoj iz interesovanja za temu koju obrađuju, i jednu na kojoj ću kasnije da zaradim.

Međutim, bez obzira na motive, svaka kolekcija knjiga vredna svog imena, mora biti objedinjena oko lako prepoznatljive središnje teme.

Vrste kolekcija knjiga

Ali kakve knjige treba da skupljate? Na šta da se usredsredite? Iako postoji mnogo načina da napravite svoju zbirku, ovo je nekoliko oprobanih recepata:

1. Autorska kolekcija: U ovakvoj vrsti kolekcije, pravite čitavu zbirku od knjiga određenog autora. Obično to znači da kupite prva izdanja svih knjiga nekog pisca, a obimnija zbirka bi uključivala i reizdanja, strane prevode, posebna izdanja i članke u časopisima vezane za njih. Pravljenje autorske zbirke je skup poduhvat ako se odlučite za istaknute pisce. Međutim, možete da napravite jeftinu kolekciju usredsređujući se na pisce u usponu, ili omiljene autore iz prošlosti koji su manje poznati. Varijaciju autorske kolekcije predstavlja ilustrovana kolekcija – sve knjige koje je ilustrovao određeni autor.
2. Kolekcija zasnovana na određenoj listi: Ovakvu kolekciju pravite uzevši neku poznatu listu (na primer, dobitnici Pulicerove nagrade ili nagrade Buker) i onda pokupujete sve knjige sa te liste. I ovde važi da treba da se usredsredite na prva izdanja, a u skupljem obliku, kolekcija bi uključivala reizdanja, klasične edicije, itd.
3. Tematska kolekcija: Tematska kolekcija je ograničena jedino vašom kreativnošću. Intervjuisao sam jednog mladića koji je zarad svoje disertacije, sakupljao sve što je mogao naći o Olimpijadi u Minhenu iz 1972. godine. E to je šmekerska i neočekivana zbirka koju bi neko mogao imati na polici. Slično tome, mogli biste skupljati knjige o pecanju pastrmki u Montani, knjige o golfu u Škotskoj, dela koja se bave vrhunskim kvalitetom kubanskog duvana ili avanturističke romane sa radnjom smeštenom u Africi. Izbor je beskonačan. Knjige iz tematske kolekcije su obično izlizane od silne upotrebe.
4. Estetska kolekcija: Ovakva kolekcija nastane kada se knjige posmatraju kao vizuelna umetnička dela. To uključuje izdanja nekog izdavača u posebnom povezu, knjige sa koricama koje je ilustrovao vaš omiljeni umetnik ili muzičke partiture iz 19. veka na čijim je koricama obojena litografija, ili knjige u povezu od štavljene kože. Sastavljanje estetske kolekcije je slično pravljenju male umetničke zbirke. Tragate za knjigama koje sjajno izgledaju.
Značajno je u kakvom se stanju knjige nalaze

Pravilo je da pokušate da nađete najfiniji primerak koji možete priuštiti. Šta to znači? Pronađite knjigu u najboljem stanju koju vam budžet dozvoljava da kupite. Kada razgledate knjige po internetu ili katalozima, primetićete da prodavci raspoređuju knjige po otprilike standardnim ocenama koje počinju sa „odlično“ i završavaju se sa „loše“:

„Odlično“ znači da je primerak u suštini nov, verovatno nekorišćen, bez znakova upotrebe, pogotovo u odnosu na svoju starost.

„Gotovo odlično“ znači da je skoro novo, ali ima par veoma malih oštećenja, koje prodavci opišu u katalogu.

„Veoma dobro“ znači da postoje jedno ili dva primetna oštećenja, takođe opisana.

„Dobro“ obično ima više oštećenja.

„Solidno“ ima značajan broj mana.

„Loše“ je primerak koji se samo može čitati ali ne odgovara pristojnoj kolekciji knjiga (osim ako delo nije izuzetno retko).

Naravno, način na koji prodavci određuju šta je „odlično“ a šta „skoro odlično“ i slično, subjektivan je ali ovakvo ocenjivanje knjiga daje dobre opšte smernice.

Napomena o knjigama sa omotima koji se skidaju: nabavite ih ako možete. Pokušajte da nađete knjige koje imaju originalne omote u najboljem stanju koje možete priuštiti (to naravno ponekad nije izvodljivo). Omoti se takođe rangiraju od „odlično“ do „loše“, i značajno utiču na vrednost knjige. Primer: prvo izdanje romana „Veliki Getsbi“, F. Skota Ficdžeralda, koštaće vas nekoliko hiljada dolara. Ali prvo izdanje sa originalnim omotom? Preko 100.000! Ozbiljan sam. Tako da nabavite te omote. I zaštitite ih celofanom.

Gde nabavljati knjige za svoje kolekcije

Sada da se pozabavimo time gde da tražite svoje knjige. Preturati police sa knjigama u antikvarnim knjižarama je fino i može dovesti do bitnih otkrića ali takođe je korisno istraživati velike mogućnosti interneta da biste pronašli knjige za svoju kolekciju. Kupindo, Abebooks.com i Biblio.com su dva odlična sajta preko kojih možete da nađete retka izdanja kao i knjige koje se više na štampaju, i kupite ih od nezavisnih prodavaca širom sveta. Ibej takođe predstavlja pravo blago u ovom pogledu.

Kako uštedeti prilikom sakupljanja knjiga

Ako ne želite da bankrotirate prilikom sastavljanja svoje kolekcije, evo nekoliko saveta:

Ne gomilajte nepotrebno: Otarasite se knjiga koje više nisu značajne za vašu kolekciju. Kada nađete bolje očuvane primerke za vašu zbirku, prodajte lošija izdanja. Ibej, ili za naše tržište, Kupindo je od velike koristi u ovom.

Na takvim sajtovima se držite zdravog razuma: Naučite kako da uštedite vreme prilikom potrage. Koristite se isteklim oglasima da vidite koliko se sličnih naslova prodalo u prošlosti. Steknite predstavu o vrednosti neke knjige i onda sledeći put na aukciji dajte ponudu u skladu sa tim. Budite otvoreni za dogovore.

Steknite potrebno poznavanje tematike: Naučite sve moguće o žanru/temi/piscu/ilustratoru. Tako ćete biti sposobni da primetite interesantna izdanja povoljne cene koja će se temom uklopiti u vašu zbirku.

Negujte poznanstva sa prodavcima retkih knjiga: On ili ona će vam ponuditi zanimljiva izdanja vezana za vašu kolekciju pre nego što izađu sa njima u javnost (gde će možda biti izložena po većoj ceni).

Kupujte direktno od prodavca: Sajtovi kao Abebooks.com ili Biblio.com odlični su za kolekcionare ali za svaku prodaju uzimaju proviziju. Posledica toga je da neki prodavci nude knjige jeftinije ako ih kupujete direktno od njih ili sa njihovog vebsajta. Uzmite u obzir ovu opciju naročito kada tragate za nekim skupim izdanjima.

Bez obzira da li želite da budete ozbiljan kolekcionar knjiga ili samo težite tome da nabavite značajne knjige u svom životu, zapamtite ovaj Ciceronov citat o samodovoljnosti: „Onome ko ima biblioteku i baštu, ne treba ništa više“. Neka nam ništa više ne treba.

Da li vi imate kolekciju knjiga? Pošaljite nam vaš komentar o tome.

Izvor: artofmanliness.com
Prevod: Vladimir Martinović

Kritičari rastrgli prvi roman Šona Pena: „To je prikaz seronje, glupandera na 160 strana. On ne sme više da piše“

Proslavljeni glumac Šon Pen teško da će se proslaviti kao pisac. Njegov roman „Bob Hani što samo radi stvari“ naišao je na salvu loših kritika američke javnosti.

Distopični roman na 160 stranica je priča o Bobu Haniju, plaćenom ubici koji radi na tajnom programu američkih obaveštajnih službi sa zadatkom da eliminiše stare, nepokretne i ljude koji crpe resurse iz društva.

Brojni literarni kritičari se slažu da je se glumac nije snašao u ulozi spisatelja. Knjiga je napisana stilom nerazumljivim i na engleskom jeziku, izrabljujući aliteraciju i koristeći se prizemnim rečnikom.

Novinarka Hafington posta Kler Felon u recenziji pod naslovom „Romanopisac Šon Pen mora biti zaustavljen“ nazvala je delo: „prikazom seronje, glupandera na 160 strana “

Felon je izdvojila i pojedine pasaže iz knjige, ističući da je sela da je pročita kako bi je „zakopala“, ali da se knjiga sama od sebe „zakopava“ što je duže čitate.

Evo pokušaja prevoda nekih od pasaža:

„Stoga, njegov život ostaje neprestano infuziran njenim identetskim neiskrenostima i njenim užasnim uživanjima tim konstantnim pohotljivim prilikama polnog pasijansa koje je shvatala kao samopoštovanje.“

„Posprdna pitanja o višnjama sačuvanim služila su seči i poslednjih utisaka koje je Bob mogao da ima o Sparli kao o glasivitoj građanki.“

„Dok privilegovani pljuju po ovoj neprilci kao epitetu epigenetske nejednakosti jednakih, Bob njuši sajber-nahuškani napad ohrabren od strane Holivudskih narcisa desnog mozga.“

Poslednji citat se, možda, odnosi na pokret #MeToo koji Pen kritikuje u pesmi koja na kraju romana stoji kao epilog. U njoj se on pita gde je nestao smeh i gde je komičar Lui Si Kej, nazivajući pripadnike pokreta #MeToo lažnim licemerima koji se šlepaju hrabrim ženama koji se bore za svoja prava.

Penov stil neke kritičare podseća na Tomasa Pinčona, i to lošu kopiju, dok ih opisi seksualnih odnosa u romanu podsećaju na Čarlsa Bukovskog.

Njujork tajms je delo nazvao „mukotrpnim“ i „nezabavnim“, Entertejment vikli ističe da je delo „licemerno“.

Pen, koji je za sebe izjavio da više „nije zaljubljen“ u glumu, svestan je da njegov umetnički izražaj i pogledi na svet nisu za svakoga.

„Neki ljudi će skapirati ovu knjigu a neki su… neće skapirati knjigu.“ rekao je Pen na jutarnjem programu CBS-a nedavno. „Neki ljudi, ja mislim, će stvarno uživati u njoj, neki drugi će je prezirati. I… to je sve što bih hteo da kažem o sebi, razumeš?“

http://www.nedeljnik.rs

Vavilon, kapija bogova

Majka bluda i gnusnih dela na zemlji…“

Grad, čije ime znači „vrata bogova“ (babili, na akadskom), osnovao je u XXIV veku pre n.e. akadski vladar Sargon na obalama reke Eufrat, podigavši po jednu polovinu na obe obale. Oko 1700. godine pre n.e. bio je verovatno najveći grad tadašnjeg sveta. Čuvene Viseće vrtove Vavilona Grci su uvrstili u sedam svetskih čuda Starog veka, a u Knjizi postanja pominje se i toranj, visine 90 m kao Vavilonska kula. U Starom zavetu ova težnja da se dosegne nebo smatrana je vrhuncem ljudske taštine. Ali ta težnja ima svoje opravdanje, jer je Vavilon bio samo pulsirajuće srce carstva koje se prostiralo od Egipta, na zapadu, do Elamskog starog kraljevstva na istoku (jugozapadni Iran). Danas, na oko 137 km od Bagdada u Iraku, polje ruševina, takozvani tel, pokriven izlomljenim opekama, zauzima prostor od tridesetak kvadratnih kilometara i to je sve što je ostalo od nekada velelepnog grada.

Do XX veka, sva saznanja o ovom gradu, dao nam je Herodot (484. – 425.g. pre n.e.) i biblijski prekori. Naime, vavilonska misterijska religija prikazana je simbolički u Novom zavetu kao:

“žena obučena u purpur i skarlet i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserima. U ruci je imala zlatnu čašu punu gadosti i prljavštine svoga bluda, a na čelu joj je napisano ime: Tajna, Veliki Vavilon, majka bluda i gnusnih dela…”

Herodot, međutim, daje drugu sliku. Ovaj veliki putnik, pošao je iz Grčke, preko sirijskih planina i pustinja, sve do reke Eufrat. Tamo je ostao zadivljen prestonicom na obali. Džinovski bedemi bili su dovoljno široki za konjsku zapregu od čak četiri konja. Zapanjeni Herodot pričao je o kružnim zidinama od 83 kilometara, koje behu prošarane sa 100 bronzanih kapija. Pisao je:

Vavilon, svojom veličanstvenošću nadmašuje svaki poznati grad na svetu.

Pisao je i o gradskim običajima, pa tako saznajemo kako je svaka žena u Vavilonu dužna, jednom u svom životu

Da prebiva u Afroditinom svetilištu i ima snošaj sa strancem…

kako su svake godine bile održavane licitacije žena, gde bi najbogatiji kupovali najlepše, a siromasi su odvodili one skromnijeg izgleda.

Ali Herodot je zapravo imao vrlo oskudno znanje o istoriji Vavilona, čak nije ni čuo za ime Nabukodonosora II, njegovog cara od 605. do 562. godine pre n.e. Do XX veka u svetu istoričara bilo je teško razdvojiti činjenice od maštarija.

Iskopavanje

Prvo arheološko istraživanje Vavilona otpočeli su 1899. godine nemački arheolozi pod vođstvom arhitekte Roberta Koldeveja i iskopavanja su trajala sve do 1917. godine. Bio je to vrlo težak posao, jer su kuće, palate i hramovi u dolini Tigra i Eufrata građeni od cigala sušenih na suncu, koje su se lako mrvile i teško je bilo razlikovati ih od okolnog zemljišta. Uprkos poteškoćama, oni su uspeli da otkopaju visoke vavilonske zidove. Neki od njih bili su obloženi glaziranim ciglama. Vaskrsnuo je duh grada i polako se odmotalo klupko njegove istorije pred očima arheologa. Tokom iskopavanja, stručnjaci za asirsku istoriju dešifrovali su hiljade otkrivenih tekstova. Iz njih su saznali da je Vavilon bio grad mnogo mlađi od poznatih sumerskih gradova – Ura, Uruka i Nipura, koji su osnovani stotinama godina ranije. 2000. godine pre.n.e. Amiti, nomadski narod iz Sirijske pustinje, osvojili su najveći deo Mesopotamije i osnovali čitav niz kraljevstava u Ašuru, Mari, a dalje ka jugu su potčinili stare sumerske gradove, zajedno sa Vavilonom. Ovde su, početkom XIX veka pre n.e. osnovali prvu carsku dinastiju. Čuveni Hamurabi je bio peti car ove vavilonske dinastije, a njegova vladavina od 1792. do 1750. godine pre n.e. bila je zaista veličanstvena. Lomio je sve neprijatelje pred sobom, od kojih su većina bili Amoriti, kao i on sam, da bi konačno oformio snažno carstvo koje je obuhvatalo čitavu južnu Mesopotamiju, na severu do Asirije, na jugu do Persijskog zaliva, na zapadu do Sredozemnog mora. Taj njegov dar za objedinjavanje iskazan je i u njegovom zborniku zakona, što je prikazano i na steli koja je otkrivena u Suzi 1901. godine.

Hamurabijev zakonik, Stela iz Suze, Hamurabi dobija zakonik od boga Šamaša

Haos posle poretka. Novi početak.

U samom Vavilonu, iz vremena Hamurabija, nije sačuvano nikakvo blago. Sve njegove dragocenosti razbacane su u haosu koji su napravili ratnički narodi koji su se borili za Mesopotamiju, a pominju se i u Starom zavetu. Kasiti, sa Zagorskih planina zapadnog Irana, osvojili su i držali pod svojom vlašću Vavilon čitava četiri i po veka. Nakon toga su Elamci, upadajući u Vavilon, sve gradske dragocenosti bahato i besramno krali i odnosili u svoju prestonicu, Suzu. Takva sudbina je zadesila i čuvenu stelu sa Hamurabijem i bogom pravde, Šamašem, koji vladaru predaje zakonik. Vavilonija je u XIII veku pre n.e. stradala pod snagom Asiraca po prvi put, da bi od IX veka pre n.e. pa nadalje bila vazalna država Asirije. Vavilonci su jako teško podnosili podjarmljenost. Dizali su nekoliko pobuna, a Asirci su tokom VII veka pre n.e. čak dva puta razorili grad. Konačno, namesnik Nabopalasar je 625. g. pre n.e. proglasio Vavilon nezavisnim, sebe carem, pa sklopivši savez sa Međanima iz Irana, 612. g. pre n.e. porazio Asirce i razorio njihovu tadašnju prestonicu Ninivu. Kada je 605. g. pre n.e. na presto seo njegov sin, Nabukodonosor II, čitava oblast nazvana- Plodonosan polumesec , a koja se prostirala od Jerusalima do Persijskog zaliva, bila je pod njegovom vlašću. Trebalo je još očistiti poslednje džepove asirskog otpora, pa prionuti na obnovu Vavilona, kao prestonice dostojne novog cara i njegovog slavoljublja.

Pod Nabukodonosorom, Vavilon je izgrađen na obe strane Eufrata i ponovo je postao centar civilizovanog sveta. Glavne građevine bile su na istočnoj obali. Spoljni zid bio je dvostruk, dug 18 km i okruživo je oblast koja je bila retko naseljena i verovatno je tokom rata služila kao sklonište za seljane i njihova stada. Ova spoljašnja linija odbrane na severu je bila ojačana utvrđenjem Babil , koje se još uzdiže na visini od 22 m, a u kojem se nekada nalazila letnja careva palata. Unutrašnji zid bio je četvorougaonog oblika, okružen jarkom i štitio je glavni deo grada. Ovaj bedem od cigle bio je trostruk i sastojao se od prednjeg zida, širokog 6,5 m, zadnjeg zida, širokog 3 m, a između njih je bio i srednji zid. Vavilon je imao 8 gradskih kapija i svaka je bila pod zaštitom drugog boga. Glavna palata i glavna kapija-posvećena boginji Ištar,boginji ljubavi i rata, bile su zaštićene utvrđenjem. Duž utvrđenja pružala se Ulica procesija i prolazila kroz Kapiju boginje Ištar ispred ulaza u grad. Tu je išla duž dvostrukog zida koji je štitio carsku palatu, koja je bila neosvojiva tvrđava u samom centru grada.

Kapija boginje Ištar

Carska palata i Mardukov hram

Izgradnju carske palate započeo je još Nabopalasar. Njegove carske odaje sastojale su se od dve velike dvorane i tri privatne sobe, koje su se otvarale ka dvorištu. Nabukodonosor je zadržao palatu svoga oca, ali znatno je proširio, dodajući četiri istovetna „elementa palate“, koji su stajali jedan do drugog i bili povezani prolazom. U jednom od njih nalazila se ogromna sala, Prestona dvorana.

Izvan palate, Ulica procesija se nastavljala do Hrama boga Marduka, zaštitnika Vavilona. Sam hram je bio četvrtasto utvrđenje sa unutrašnjim dvorištem, a jedna vrata naspram njegovog ulaza vodila su u Mardukovo svetilište. Mardukova zlatna statua je bila mala i laka pa je nošena u povorci tokom svečanosti, kao na primer za Novu godinu. Druga prostorija u hramu bila je namenjena za Mardukov presto, a u sledećoj se nalazio krevet predviđen za simboličko venčanje bogova. Neke od odaja su bile posvećene manjim bogovima. Marduk je, kao i svaki zemaljski kralj, imao i svoj dvor.

Kula koja dodiruje nebo

Piter Brojgel, Vavilonska kula

Pored hrama, izdvojena unutar visokog zida, nalazila se ogromna kula, odnosno zigurat. Bio je uzgrađen više stotina godina pre vladavine Nabukodonosora, ali je prilično oronuo. Car je naredio da se on ponovo izgradi tako da njegov vrh „dosegne nebo“. Nabukodonosorova kula od cigle osušene na suncu ležala je na četvrtastom temelju i poput piramide se visinom od 90 m uzdizala nad gradom. Na vrhu, iznad njenih sedam spratova, kao kruna, nalazio se hram. Prema istoričaru Diodoru sa Sicilije, u I veku pre n.e. kula je služila kao opservatorija haldejskim astrolozima iz južne Mesopotamije. Herodot je pisao da je bila korišćena za svete obrede plodnosti. On kaže da su se na tom krajnjem spratu kule nalazili krevet i zlatan sto, bez ikakve statue boga, pa to liči na opis nekog kraljevskog apartmana starog sveta,

Samo je žena, koju je odabrao bog, sama onde provodila noć,

pisao je, dodajući da

ponekad bog dolazi u hram i spava na krevetu.

Francuski arheolog Andre Pero, pak, povezao je ime Vavilon – doslovno „božja kapija“- sa Jakovljevim priviđenjem u Knjizi postanja. Jakov je, naime, u snu video merdevine koje su sa zemlje vodile do nebeske kapije. Po mišljenju Peroa, za Vavilonce je kula, sa njenim veličanstvenim stepeništem, bila „kapija nebesa“ i odmaralište između božje nebeske kuće i njegovog zemaljskog doma u hramu.

Flamanski majstor, Vavilonska kula

Ravnoteža vaseljenskih sila i tračak nauke

Vavilonska verovanja imaju svoje korene u tradiciji koja doseže preko 2 500 godina u prošlost, sve do samog postanka sumerske civilizacije. Svakim sumerskim gradom upravljao je monarh , predstavnik gradskog boga, pa je tako, okružen svojim dvorom, bio gospodar određene oblasti sveta. Svaki grad imao je svog boga zaštitnika, koji mu je osiguravao napredak i održavao u ravnoteži sile vaseljene, od kojih je zavisila plodnost tla i plodnost samih stanovnika grada. Nije poznat način održavanja ove ravnoteže, ali neki naučnici smatraju da bog deli svoju moć sa boginjom- majkom, sa kojom se svake godine nanovo venčava. Smrt boga, iako oplakivana, predstavlja ključni deo prirodnog ciklusa. Postojao je panteon, u koji su bogovi organizovani, a svrha mu je bila održavanje poretka vaseljene. Najviši bogovi bili su: Anu- bog neba, Enlil-bog vetra i atmosfere i Ea-bog vode i mudrosti, a za njima: Sin-Mesec, Šamaš- Sunce, Ištar- planeta Venera. Marduk je bio jedan od mlađih ratničkih bogova. Uzdignut je u Panteonu nakon što je Hamurabi, kada je Vavilon postao središte sveta Srednjeg istoka, objavio da zaštitnik ovog grada zauzima suviše skromno mesto u panteonu. Da bi to ispravio, on je objavio da su tri vrhovna božanstva odabrala Marduka za svoga vođu. Ovu objavu trebalo je da opravdaju bogoslovi, pa su prionuli na posao sakupljanja najstarijih tradicija o stvaranju sveta. Sastavljen je dugačak ep, u kome su prikazane borbe između elementarnih bića – Timata, slanog mora i Apsu- sveže vode i bogova koji su iz njih postali. Timat je stvorio vojsku čudovišta da bi pobio bogove i bacio svet u iskonski haos. Uplašeni bogovi su odbijali borbu, sve dok mladi Marduk nije istupio kao njihov zaštitnik, pristavši da ih brani. Jedini uslov mu je bio –da mu dodele vrhovnu vlat. Posle herojske borbe, on postaje prvi među bogovima. Ostali bogovi preživeli su samo kao personifikacije Mardukovih mnogobrojnih moći.

Osim bavljenja duhovnim aspektima nebesa, Vavilonci su napravili mape zvezdanog neba, dali imena planetama, proučili njihovo kretanje i pokušali da predvide pomračenja Sunca i Meseca. Verovali su, takođe, da svaki događaj na Zemlji ima odgovarajući, paralelni događaj na nebu. Tokom godina su beležili „znamenja“, naročito ona koja će se verovatno ponoviti, da bi utvrdili koja nebeska pojava „prouzrokuje“ određene događaje. Većina zapisa odnosi se na Mesec i Sunce, planete, zvezdana jata i meteorološke prilike –a sve to beše u nadležnosti različitih bogova. Nakon tog osmatranja, sveštenici su svom caru slali izveštaj uz savet kako da izbegne moguću nesreću.

Vavilonska karta sveta, sa zapadom na vrhu, Vavilon u gornjem pravougaoniku, Asirija desno, Suza na dnu. Izvan okeanskog kruga su neobične zemlje koje su opisane u propratnom tekstu

Čuveni Viseći vrtovi

Vavilonci su bili i baštovani. Naučili su kako da savladaju plavljenje moćnih reka na čijim obalama im se prostirao grad i vešto ih koristili za navodnjavanje. Iako nijedan onovremeni Vavilonski tekst ne pominje postojanje visećih vrtova, istoričari, kao što je i Diodor iz Sicilije, svrstavali su ih u jedno od svetskih čuda. Asirski car Senaherib izgradio je u Ninivi složene bašte sa veštačkim brdima, na koje je voda dovođena akvaduktom i podizana pomoću bronzane Arhimedove sprave sa žlebovima. Mnogi arheolozi veruju da su ti viseći vrtovi iz Ninive greškom pripisani Vavilonu. Drugi se slažu da je i Vavilon imao veličanstvene bašte, ali njihov položaj nije utvrđen. Tragovi bašta su pripisivani građevini iza odaja za sluge. Nizovi zasvođenih hodnika mogli su da podupiru zasađene terase, ali takvi hodnici su na Istoku obično bili skladišta za ćupove nalik bačvama. Ugaoni bedem palate na ivici Eufrata takođe je mogao biti potporni zid bašte. Gde god da su se nalazili, ako su zaista postojali, njihova izgradnja je pripisana vladavini Nabukodonosora II, oko 600. godine pre n.e. i to po želji njegove voljene supruge Semiramide, koja je čeznula za zelenilom svoje zemlje, jer je bila “dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejsaž“. Prema grčkom istoričaru Strabonu, čija je Geografija ugledala svetlost dana 7. godine pre n.e., vrtovi su bili četvorougaonog oblika, a sastojali su se od lučnih svodova postavljenih jedan iznad drugog i pokrivenih ružičastim i belim pločicama. Od jednog do drugog bi se uspinjalo stepenicama, a uz stepenice su se nalazili žlebovi koji su ( pomoću sistema poluga i pumpi ) dovodili vodu direktno iz Eufrata. Vrtovi su bili ispunjeni raznovrsnim biljkama, veštačkim potocima i vodopadima.

Pomračenje sjaja prestonice

Posle Nabukodonosora na presto je 559. godine pre.n.e. seo Nabonid, sin sveštenice boga Sina. Vrlo brzo, on je razočarao Mardukovo sveštenstvo, jer je dao povlašćen položaj hramovima Sina u Uru i Haranu u severnoj Siriji. A ni život pod Valtasarom ( biblijsko ime Nabonida) nije bio bolji. Mrzeo je Jevreje koje je Nabukodonosor kao zarobljenike doveo nakon pljačke Jerusalima 587. godine pre n.e. u takozvano vavilonsko ropstvo. Godine 539. pre n.e u Vavilon je ušao i osvojio ga persijski car Kir Veliki. U gradu je bilo mnogo onih koji su Kira, cara Međana i Persijanaca, dočekali zapravo kao oslobodioca. Kir je sa svojom vojskom, koja je prethodno skrenula tok Eufrata, umarširao kroz kapije gde je inače reka uticala u grad i isticala iz njega. Za to vreme Valtasar je uživao na nekoj velikoj proslavi. Po Herodotovom zamišljenom izveštaju, grad je bio toliko velik, da je predgrađe bilo zauzeto, a da se u centru o tome nije ni slutilo. U isto vreme, prema jevrejskom proroku Danilu, tu

izidoše prsti ruke čovečje… i pisahu po okrečenom zidu od carskog dvora… a ovo je pismo napisano… Mene, mene, tekel, ufarsin… izmeren si na merilima i našao si se lak. Razdvojeno je carstvo tvoje i dano Međanima i Persijancima.

Kir se predstavio kao obožavalac boga Marduka, a jedna od njegovih prvih odluka je bila da oslobodi zatočene Jevreje u gradu. Iako Kir nije razorio grad, ipak je zauvek izgubio svoju nezavisnost. Dva veka kasnije, 331. godine pre n.e. osvaja ga Aleksandar Veliki koji je je osnovao svoje carstvo na Srednjem istoku. On je imao želju da mu vrati stari sjaj. To nije stigao da ostvari. Umro je u samom Vavilonu, u junu 323. godine. Njegova zamisao je zaboravljena, a stanovnici Vavilona su prepustili svoje domove pljačkanju i zaboravu koji je trajao čak 2000 godina. Kada je 141. godine pre n.e. Vavilon postao provincija Parćanskog carstva (da bi pod persijskom vlašću ostao do 650. godine n.e.) nekada veličanstven grad u kome se nalazilo i jedno od sedam čuda starog sveta, pretvorio se u opustele i napuštene ruševine.

za P.U.L.S.E: Katarina Ćuk

pomogli Leon i Lav Ćuk

http://www.pulse.rs

Alhemičar- čarobnjak ili naučnik?

Alhemija je uvek bila prekrivena velom tajne i misterije. Za alhemičare se danas misli da su čarobnjaci, zanesenjaci iz srednjeg veka kojima je bio cilj da naprave Veliko delo tj. Magnum opus. Veliko delo podrazumeva da alhemičar stvori kamen mudrosti, čudesan eliksir koji leči sve bolesti i čini vas besmrtnim (da, baš onaj kamen mudrosti iz priče o Hariju Poteru) i kojim se bazični metali mogu pretvoriti u plemenite (najćešće olovo u zlato).

Iako ovakvo shvatanje alhemije, koje je postalo još popularnije posle bestselera Paula Koelja Alhemičar, zvuči izuzetno zanimljivo i privlačno, istina je, kao i uvek, negde između.

Naime, tačno je da su mnogi plemići plaćali alhemičare koji su im obećavali da će im napraviti kamen mudrosti, pretvoriti metale u zlato i učiniti ih bogatim. Nekim alhemičarima je bila namera da samo lako steknu novac pružajući lažna obećanja. Neki drugi su stvarno bili uvereni u to da će uspeti čudnim bajanjem da stvore zlato od olova, ili nekih drugih elemenata.

Međutim, pojedini alhemičari nisu bili pseudonaučnici, nego pravi znalci i istraživači, koji su bitno odredili nauku koju mi danas nazivamo hemijom.

Šta je, zapravo, alhemija?

Kako izvori tvrde, alhemija se izučavala u Kini, Indiji i Egiptu. Struja koja nas zanima i koja je najviše uticala na nastanak savremene hemije je grčka, tačnije Aristotelova filozofija. Naravno, Aristotel nije bio alhemičar, nego je njegovo shvatanje prirode bilo preuzeto od Arapa.

Upravo iz tog razloga imamo taj arapski nastavak AL, pomešan sa grčkim chēmía (χημία). Grci su taj izraz pozajmili od egipatskog kēme, što bi u prevodu značilo „crna zemlja“. Dakle, grčki uticaj, prožet arapskim došao je do srednjovekovnog shvatanja i latinskog izraza alchymia.

Odakle uopšte alhemičarima ideja da mogu pretvarati jedne metale u druge?

Alhemičari su verovali u jednu ideju koja je svoj vrhunac doživela u renesansi. Naime, smatrali su da sve oko nas ima neku dušu, duh. Isto tako se verovalo i za metale. Za njih se nije samo mislilo da su živi, nego i da rastu unutar zemlje. Za običan metal kao što je olovo vladalo je uverenje da ne poseduje duhovnu i materijalnu zrelost kao plemeniti metali. Svaki metal je, dakle, u nekom stadijumu razvoja do plemenitog.

Alhemija, pretvaranje olova u zlato

Ako tako posmatramo prirodu, potrebno je samo promeniti odnose među sastavnim elementima (za alhemičare su to bili sumpor, živa i kuhinjska so) i dobili smo zlato. Prilično, prosto, zar ne?

Prve hemijske laboratorije i eksperimenti

Verovatno su vam iz filmova poznate tamne dvorske prostorije osvetljene svećama sa gomilom kotlića, teglica sa raznim sastojcima poređanim po policama. Tako nekako su izgledale prve laboratorije. Nije ni čudo što je bavljenje alhemijom bilo zabranjeno zakonom, moramo priznati da to prilično podseća na veštičarenje.

Pravi razlog zabrani upražnjavanja alhemije, zapravo, nije bila tvrdnja da su alhemičari magovi i čarobnjaci, nego strah da će oni uspeti u svojoj nameri i napraviti gomile zlata. Ekonomija tog toba to nije mogla dozvoliti. Funta je morala ostati najjača valuta.

Alhemičar Robert Bojl

Kasnije se jedan alhemičar iz XVII veka, Robert Bojl, izborio da taj zakon bude ukinut. Kraljevstvo Velike Britanije je uvelo drugi zakon za alhemičare: ako bi se ikada desilo da alhemičari dobiju zlato od drugih metala ono bi se moralo predati državi. Plemićima na taj način nije više bilo isplativo da plaćaju alhemičare. Taj zakon, za svaki slučaj, nije ukinut ni do današnjeg dana.

Alhemičarske laboratorije su dosta podsećale na kovačnice. Biti alhemičar značilo je da znate osobine metala, na kojoj temperaturi se topi, kada menja boju.Alhemičari su polako počeli praviti instrumente koji bi im olakšali manipulisanje metalima. Vatra je tu bila od centralne važnosti, omogućavala je brzo zagrevanje metala i lakše ispitivanje njihovih svojstava.

Alhemičari su sve više bili zavisni od svojih laboratorija, da bi danas hemija bila potpuno neodvojiva od njih.

Sa alhemičarima su počeli i prvi hemijski eksperimenti.Polako su nastajale i bivale unapređivane epruvete, laboratorijske čaše, razne teglice, pincete, stakleni štapići i drugi alhemičarski instrumenti koji su im omogućavali da rastapaju, sjedinjuju elemente i analiziraju pojave koje su se dešavale tokom njihovih ogleda.

Alhemičar u laboratoriji

Polako su alhemičari uvideli važnost preciznosti u eksperimentima. Robert Bojl je na njoj insistirao. Nema bajanja i čaranja, simbolisanja i dodavanja sastojaka bez mere. On je tražio da se uvek u bilo kom eksperimentu, uspelom ili neuspelom, zapiše tačna gramaža, litraža i redosled kojim se eksperiment odigrao. Opažanje, zapisivanje, analiziranje postale su glavne radnje alhemičara.

(Ne)dostižan cilj alhemije

Naravno, alhemičari nikad nisu uspeli da ostvare gore pomenuto Veliko delo. Kamen mudrosti kojim se dobija zlato ostao je nedostižan cilj i ono po čemu su alhemičari ostali zapamćeni. Istorija se fokusira na fantazije i prazna verovanja alhemičara, a ne na njihov značaj u oblikovanju savremenog pojma hemije. Veliki broj neuspelih eksperimenata alhemičara kao i onih uspelih, njihovo sve veće insistiranje na preciznosti i velika promena u shvatanju pojma elementa, doprineli su hemiji koju danas imamo.

Najpoznatiji alhemičari su Nikolas Flamel (da, onaj iz Harija Potera), ParacelzusIsak NjutnRobert Bojl… Paracelzus, kao doktor, bavio se alhemijom da bi pronašao lekove, tako da se kod njega može videti začetak farmacije. Jednom prilikom je rekao:

Mnogi su o alhemiji govorili da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.

Njutn se takođe bavio alhemijom, ta činjenica je manje poznata i ostala je u senci njegovih doprinosa u fizici. Naime, Njutn je bio opsednut time da napravi kamen mudrosti i veliki broj „bačenih sati“ je tome posvetio.

Robert Bojl je živeo i stvarao kada je alhemija bila na svom vrhuncu, tome je i on bio dosta zaslužan. Sebe je smatrao alhemičarem, a mnogi ga smatraju i prvim hemičarem. On je, zapravo, baš i omogućio taj prelaz alhemije u hemiju. Njegova namera je bila da se hemija shvati kao ozbiljna nauka, vredna izučavanja. Svoje tvrdnje je napisao u deluSkeptični hemičar.

Sumpor, živa, so - alhemijski elementi

Napokon, ne može se reći da alhemičari nisu bili u pravu. Glen Siborg je uspeo 1980. godine da pretvori bizmut u zlato. Međutim, novac koji je uložen da bi ovaj eksperiment uspeo bio je mnogo veći od količine zlata koja je dobijena.

Kamen mudrosti za sad nije napravljen, to se ostavlja narednim generacijama.

https://kultivisise.rs/alhemija-carobnjastvo-ili-nauka/

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

Kada bi Bog na trenutak zaboravio da sam svojim izborom odabrao biti marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Cijenio bih stvari prema njihovom značenju, a ne prema njihovoj vrijednosti. Spavao bih malo, više bih sanjao, jer znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.

Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju. Kada bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, već i svoju dušu….
Uvjeravao bih ljude kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti. Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!
Djeci bih napravio krila i poklonio ih za uspješno letenje, ali tek kada nauče letjeti..

Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću nego s osjećajem napuštenosti. Toliko stvari bih se naučio od vas, Ljudi…

Naučio sam da bi svi željeli živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh.

Naučio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek i držat će ga zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgora samo kada mu hoće pomoći da bi se podigao. Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, i zato govorite uvijek što osjećate, a činite što mislite, ali u stvarnosti od svega naučenog nemam baš puno, jer kad me polegnu u grob, to ću sve zaboraviti.

Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom. Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti ‘volim te’ i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, i zato bih ti hito reći da te veoma volim.

Sutra nema nitko zagarantirano – niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, za jedan… obzirom da si bio prezauzet da bi im prenio svoje osjećaje, emocije i posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nađi vremena i reci im ‘žao mi je’, ‘oprosti’, ‘molim te’, ‘hvala’ i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ. Upamti, nitko ne zna i neće pamtiti tvoje skrivene misli, osjećaje, emocije.

Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.

Pokaži svojim prijateljima i bližnjima koliko ih voliš – kako su ti veoma potrebni.

Herr Momo

Da mi je znati u koju tačku graniče svetlost i tama.

Slađana Varićak

Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi.

Mali Kutak Sreće

• LifeLiving & SoulHacking •

Svet kratke priče

Čitav svet staje u dobru ispričanu priču.

Dabetićevo

Sav moj monolog o tebi bih menjao za jedan minut tišine pored tebe.

Kratke priče

Sajt posvećen kratkim pričama i novelama

Gunđam po kućama!

Jedan pomalo neprofitabilni blog

Lovac na jednoroge

Borbe sa vetrenjačama, lajanje na zvezde i pišanje uz vetar

POETIKONS

Pesme,pisanje,tekst

stakleneperlice

Pisanje je đavolska rabota.

Književno stvaralaštvo

Književna dela ( analiza, diskusije, i kreativno pisanje )

Knjige i pesme

Početnici u pisanju

Via positiva

Pisanje s namerom...

wildsides

inner emigration

Dejanina svaštara

Ovo je mesto gde ću pisati o događajima iz svog života, izmišljenim događajima, zanimljivim pričama koje sam čula i svemu što mi se učini da je vredno pomena.

Tragom Riječi

Istina, kreativnost, sloboda i pisana riječ su naše oruđe.

moje knjige

“So many books, so little time.” - Frank Zappa

%d bloggers like this: