Odlomak, Nisam ti sve rekao

-Mislim da je moj najveći problem to što sam pošten. Ali ne pošten u smislu „ne ukradi i ne laži“, više u onom naivnom i idealističkom smislu. Mislim da su svi ljudi takvi, očekujem od njih isuviše.
A ljudi kao ljudi, oduvek isti. Rađaju se, žive i umiru u lažima. Valjda ne može drugačije. Kad kao dete prvi put padneš, pa ti roditelji kažu kako to nije ništa. Da će proći. Pa kad se zaljubiš, a ona te ostavi zbog nekog ko ume bolje da laže. A drugari ti kažu da ima i drugih, proći će i ta bol.
Kad pišeš životopis, ukrasiš ga i nakitiš da bi te primili na posao. Svi su nasmejani i ispeglani na slikama. Ne dao ti Bog da ti se vidi neka bora ili nepravilan zub. Svi se pretvaramo da smo lepi, srećni i zadovoljni, a onda se na kraju dana povlačimo u svoje pećine i ližemo svoje rane.

Nismo se mi mnogo pomakli od kamenog doba. I dalje gledamo ka zvezdama i pitamo se čega tamo ima. Nije nam dovoljno ovo ovde. Koža nam je tesna, drugi su nam prijatelji po potrebi. Plažimo se života dok smo mladi, a onda se plašimo smrti kad smo stariji. I stvarno sve prođe na kraju, barem to nije laž.

-Hvala vam na ovom otvaranju duše, najiskrenije. Ali nisam dobila odgovor na pitanje „Gde sebe vidite sutra, u budućnosti“?

– Zato što nisam siguran šta podrazumevate pod onim „gde“. Ako mislite na geografski pojam, ni sam ne znam šta da vam kažem. Nisam vam ja ni za tamo, ni za ovde. I jedna i druga zemlja su mi sve dale i sve uzele. Nešto poput siromašne majke koja te napusti i bogate maćehe koja te uzme.
Nisam našao svoj mir da bih mogao da kažem gde bih uživao u tom miru. Na kraju krajeva, kad čovek nađe mir sa samim sobom, najmanje je važno koja adresa mu piše pored imena.

Odlomak, „Nisam ti sve rekao“

Advertisements

IZ BG-A S LJUBAVLJU: Kako me je Mario Stanić učio ćirilici (ili zašto u finalu navijam za Hrvatsku)

Bio je neki besmislen kišni dan usred letnjeg raspusta. Dan sasvim nedorastao kalendarskoj poziciji koju je trebalo da zauzme. Umesto da, nevešto ganjajući loptu, padam po betonu i derem kolena, sedeo sam u stanu i crtao. Nisam bio posebno talentovan za to, tek sam onako žvrljao i kratio tu predinternetsku dosadu. U svojim malim, jastučastim rukama stiskao sam olovke i bojice, a na papiru se, ubrzo, stvorio tek malo kompleksniji čiča Gliša koji juri za loptom i trudi se da izgleda kao fudbaler. Potom sam mu kosu obojio u jarko žuto. Pa docrtao crvene kvadratiće na njegov dres. Naposletku, iznad glave sam, krzavim i nesigurnim slovima, napisao ovako “Марио Станић – Нрвацка“, te sav ponosan potrčao ka mami da joj pokažem crtež. Prešla je pogledom preko te moje nenamerno karikaturalne verzije nesretnog Stanića, ali pažnja joj se zadržala na natpisu. Zaustila je da mi staloženo objasni kako se ne kaže Hrvacka nego Hrvatska, međutim kada je uvidela da sam pomešao ćirilicu i latinicu – potpuno nemajući sluha za moje napore u izgradnji dobrosusedskih odnosa time što sam još tada crtao dvojezične fudbalske ploče – iznenađeno je rekla “Pa ti si zaboravio slova, Bojane!” Odmah zatim, posadila me je za stolicu i radni sto, u ruke mi uvalila svesku i olovku, pa sam, frkatajući i kukajući, u sred letnjeg raspusta sedeo i vežbao slova i pisanje. Proklinjao sam i psovao – u sebi, razume se – kišni dan i crtanje, ćirilicu i Hrvatsku, Marija Stanića i nedavno završeno svetsko prvenstvo u fudbalu dok sam u svesku na male i velike linije upisavao slova. Da nije napolju pljuštala kiša, igrao bih se lopte – možda bi baš taj dan bio ključan u mojim naporima da prevaziđem svoju urođenu sportsku netalentovanost, te bih danas bio rezervni centarhalf nekog solidnog srpskog drugoligaša. Umesto toga, vežbao sam čitanje i pisanje, ispostaviće se, jedine dve stvari koje sam ikad naučio da radim.

Nikada nisam gledao SFR Jugoslaviju na svetskim prvenstvima u fudbalu. Rođen sam u godini kada je Piksi izbacio Španiju i kada je promašio penal protiv Argentine. Prvi mundijal koji sam zaista pratio – od skupljanja sličica do gledanja svake utakmice – bio je onaj 1998. u Francuskoj na kojem su igrali i tadašnja SR Jugoslavija i Hrvatska. Bili su to timovi koji su reprezentovali dva državolika pakla – onaj Miloševićev koji je, uveliko, po nekadašnjoj Jugoslaviji sejao agresorsku, velikosrpsku smrt i nesreću i onaj Tuđmanov koji je, gradeći državu sanjanu od stoljeća sedmog, takođe radio malo šta drugo osim sejanja smrti i nesreće. Međutim, kad imate osam godina i besmisleno proizvoljnu sreću da vaše malo Užice nije sravljeni Vukovar ili okupirano Sarajevo, ne mislite puno o političkim okvirima države u kojoj provodite detinjstvo. Da budem iskren, pred početak svetskog prvenstva imao sam samo dve brige – da li će se Dejo Savićević dovoljno oporaviti od povrede da bude u startnih jedanaest i kako da od svoje dečačke, tršave kose napravim nešto što makar malo liči na zalizanu frizuru Peđe Mijatovića. Sve drugo mi je bilo nebitno.

Samo par godina posle Vukovara, Dubrovnika, Ovčare, Gospića, Lore i Oluje

A onda je počeo mundijal. Preko njega sam, zapravo, otkrivao šta je to svet i šta sve postoji u tom velikom, šarenom svetu u kom je gradić u kom živim samo jedno zrno peska. Otkrivao sam gde je Maroko, a gde Jamajka. Kako izgleda zastava Kameruna, a kako Belgije. Kako izgledaju ljudi u Norveškoj, a kako u Kolumbiji. Tada sam otkrio, takođe, da je sasvim normalna i uobičajena stvar da na jednom turniru navijaš za dve reprezentacije. Naime, u mojoj porodici se navijalo i za SR Jugoslaviju i za Hrvatsku.“Nećemo valjda navijati za Argentinu protiv Hrvatske”, govorili su moji, a ja sam to prihvatao kao neku samorazumljivu činjenicu, nešto što nema previše smisla čak ni objašnavati bilo kome. A Hrvatska (ћир. Нрвацка) je igrala tako da si se morao zaljubiti u njihovu igru. Naprosto, kada si dete čiji je mozak zaštićen od društvene patriotske groznice, male su šanse da ne navijaš za Šukera i Bobana, Bokšića i Prosinečkog, Stanića i Vlaovića. Za celu tu neverovatnu generaciju. SR Jugoslavija je ispala u osmini finala – a ja i dalje, kroz oči pune suze zbog promašenog penala, vidim mog ćala kako sa troseda maše rukom i viče “jebem ti prečku!” – te sam, do kraja prvenstva, navijao samo za Hrvatsku. Na istom tom trosedu sam, nekoliko dana kasnije, sedeo i čekao da počne polufinale sa Francuskom, a kada je bilo intoniranje himne – verovali ili ne, čak i u Miloševićevoj Srbiji se na TV-u moglo čuti intoniranje hrvatske himne, za razliku od današnje Vučićeve kada nekako uvek blok reklama prekrije taj sami početak meča – ustao sam i stavio desnu ruku preko srca dok je išla “Lijepa naša”. Moji su se smejali, a ja tad nisam sasvim razumeo zašto je tako histerično smešno bilo videti osmogodišnjeg klinca u Užicu kako – samo par godina posle Vukovara, Dubrovnika, Ovčare, Gospića, Lore i Oluje – ustaje na hrvatsku himnu. Naravno, da se razumemo, jebalo se meni čak i tada živo za himne i države, grbove i simbole – bio sam samo, naprosto, spreman, da uradim sve što treba da stanem u isti red sa tim čarobnjacima koji tako lepo igraju fudbal. Ništa više od toga.

Dvadeset godina kasnije, naravno, jasno mi je zašto je bilo 1998. neobično u Srbiji navijati za Hrvatsku. Danas, jebiga, znam da je fudbal možda najvažnija sporedna stvar na svetu, ali je, u isto vreme, i najnevažnija sporedna stvar u samom fudbalu. Stvarno, čitajući novine i portale, stekao bi čovek utisak da fudbal postoji samo zato da bude poligon za postizanje nacionalno-ratničke erekcije i da bude dimna zavesa iza koje se obavljaju kriminalni poslovi, a da je čarobna igra tu tek tako, eto, da bude izgovor za postojanje sveopšteg nitkovluka. Svetsko prvenstvo u Rusiji se bliži samom kraju, a mene, na putu ka finalu, spotiču nekakva sasvim suprotstavljena osećanja. Sa jedne strane, tužan sam jer ću morati da čekam još četiri godine na karneval na kom svaki dan gledaš utakmice i uživaš u igri, a sa druge strane, imam osećaj da ću malo ipak odahnuti kad utihnu sveopšte nacionalne fudbalske histerije, Kad se, je li, kao normalni postjugoslovenski ljudi vratimo “rešavanju” pitanja Kosova, proslavi Oluje i grcanju u pokušaju da se preživi život na kapitalističkoj periferiji.

Svašta sam hteo da ispričam tom klincu, ali nisam

Ipak, onih večeri kada je Subašić branio, a Rakitić zabijao penale Dancima i Rusima, te one večeri kada je Mandžukić dao gol u produžetku protiv Engleza za 2:1, kraj mene se u sobi, niotkuda, stvorio onaj dečak od pre dvadeset godina i bojažljivo me pitao “Hoćemo li to, izgleda, biti prvaci sveta?”. Gledao sam u njega i hteo da mu kažem kako moji prijatelji i prijateljice iz Hrvatske ne navijaju za reprezentaciju jer ne mogu da podnose domoljubnu histeriju koju njene pobede izazivaju. Hteo sam da mu ispričam kako postoje neki zlikovci koji se, preko saveza i reprezentacije, godinama bave teškim kriminalom. Kako Davor Šuker više nije samo onaj tip koji daje treći gol Nemcima, već upravo predsednik tog kriminalnog saveza. Kako Siniša Mihajlović više nije samo onaj koji zabija golove iz slobodnjaka, već biši selektor koji tera igrače da pevaju himnu o Bogu koji spasava srpske zemlje i srpski rod. Hteo sam da mu ispričam ko je taj Thompson čije pesme pevaju hrvatski igrači, kao i ko je taj Baja Mali Knindža sa kojim se grlio i delio mikrofon selektor srpske reprezentacije. Hteo sam da mu ponešto kažem o Vladimiru Đukanoviću, poslaniku Srpske napredne stranke i idiotu i psihopati koji izjavljuje da je “svaki Srbin koji navija za Hrvatsku idiot i psihopata”. Hteo sam da ga upoznam i sa Kolindom Grabar Kitarović i Aleksandrom Vučićem. Sa Draganom J. Vučićevićem i Velimirom Bujanecom. Hteo sam da mu ispričam kako u Beogradu žive kreteni koji će da fizički napadnu ljude koji u kafiću aplaudiraju pobedi hrvatske reprezentacije u polufinalu. Hteo sam da mu kažem da negde u Hercegovini postoji i jedan dečak čiji mozak niko ne čuva od naleta patriotskog zla – jedan dečak, tek par godina stariji od njega, koji postaje viralan na Internetu tako što ga snimaju kako, proslavljajući ulazak Hrvatske u finale, viče “Nož, žica, Srebrenica”. Hteo sam da mu kažem i šta se desilo u tom gradiću, tek nekih pedesetak kilometara udaljenom od Užica. Hteo sam mu reći da su zaroboljeni ljudi u Srebrenici prevoženi, između ostalog, autobusima firme u kojoj je njegov deda dočekao penziju. Hteo sam da mu ispričam ponešto o Užicu. O tome šta je Užička republika, ali i šta je užički korpus. Da mu kažem ponešto i o ratovima u koje su išli neki ljudi koje zna iz familije ili komšiluka. O privatizovanim firmama u kojima su poslove gubili neki ljudi koje zna iz familije ili komšiluka. Da mu kažem nešto i gradovima i ljudima koje će tek upoznati. O nekim dragim ljudima iz Beograda i Šapca, Novog Sada i Niša, Zagreba i Rijeke, Sarajeva i Skoplja, Nikšića i Mostara. O tome kako se, dok je on bio dete, menjao grad u kome je devojčica bila osoba koju danas najviše voli na svetu. Kako su iz njenog odeljenja i komšiluka odlazila deca “nepoželjenih” imena, mnogi od njih da se nikad ne vrate u grad u kome su rođeni. Svašta sam hteo da ispričam tom klincu kad se iznenada pojavio preda mnom dok je Hrvatska privodila kraju polufinale protiv Engleske, ali nisam, naravno, odćutao sam mu čitav ovaj pasus. Samo sam mu namignuo i rekao “Ma otkinućemo Francuze sada, uzimamo svetsko sto posto. Ovaj put nemaju Tirama da nam da dva gola, jebao ih on da ih jebao!” Klinac se nasmejao i ozareno nastavio da bulji u ekran.

Što se mene tiče, navikao sam se već da plivam u ovoj govnavoj reci naše postjugoslovenske svakodnevice. Navikao sam se na sve te protivrečnosti i paradokse, na histerije i na laži, na trgovinu kostima i životima. Ali klinca koji je od Marija Stanića učio ćirilicu, njega ću bogami da sačuvam od svega toga. Njega ću da pustim da, očiju zagledanih u lepotu igre, punim srcem navija za Hrvatsku u finalu u nedelju.

I da konačno pokuša da bude prvak sveta.

https://lupiga.com/vijesti/iz-bg-a-s-ljubavlju-kako-me-je-mario-stanic-ucio-cirilici-ili-zasto-u-finalu-navijam-za-hrvatsku

Pogled

Dva čoveka, ozbiljno bolesna, zajedno su bila u bolničkoj sobi. Jednom je bilo dozvoljeno da sedi uspravno u krevetu sat vremena u popodnevnim časovima da bi mogao da izbaci vodu iz svojih pluća. Njegov krevet je bio do jedinog prozora u sobi. Drugi čovek je morao da provodi sve vreme ležeći na leđima.
Muškarci su pričali satima. Pričali su o ženama i porodicama, domovima, poslovima, njihovim poduhvatima u vojsci, gde su bili na odmoru.
Svakog popodneva, čovek do prozora je drugom objašnjavao šta vidi kroz prozor.
Muškarac u drugom krevetu je počeo da živi kroz slike sveta koji ne može da vidi kroz prozor.
Prozor je gledao na park sa jezerom. Patke i labudovi su se igrali na vodi, dok su deca puštala makete brodova po vodi. Mladi parovi su se šetali sa rukom u ruci a nebo je bilo nestvarnih boja.
Jednog toplog popodneva, muškarac pored prozora je opisao paradu koja je prošla.
Iako čovek u krevetu nije mogao da čuje zvuk parade, mogao je svojim umom da vidi to što je ovaj do prozora opisivao.

Dani, nedelje i meseci su prolazili. Jednog jutra, sestra je došla da bolesnicima donese vodu za njihove kupke i našla je beživotno telo čoveka pored prozora. On je mirno preminuo u snu.

Bila je tužna i pozvala je ljude da odnesu njegovo telo.
Ubrzo je čovek koji je ležao zamolio sestru da se prebavi u krevet pored prozora. Sestra je rado učinila zamenu mesta i nakon što se postarala da je ovom udobno, otišla je.

Sporo i bolno se čovek uspravio na laktove, da bi pogledao svet izvan sobe. Susreo se sa praznim zidom.
Čovek je pitao sestru šta je nateralo čoveka da opiše divne predele, kada je tu samo zid.
Sestra je rekla da je taj čovek bio slep i da nije mogao da vidi zid.

– Možda je hteo samo da te ohrabri – rekla je medicinska sestra.

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

Kada bi Bog na trenutak zaboravio da sam svojim izborom odabrao biti marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Cijenio bih stvari prema njihovom značenju, a ne prema njihovoj vrijednosti. Spavao bih malo, više bih sanjao, jer znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.

Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju. Kada bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, već i svoju dušu….
Uvjeravao bih ljude kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti. Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!
Djeci bih napravio krila i poklonio ih za uspješno letenje, ali tek kada nauče letjeti..

Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću nego s osjećajem napuštenosti. Toliko stvari bih se naučio od vas, Ljudi…

Naučio sam da bi svi željeli živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh.

Naučio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek i držat će ga zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgora samo kada mu hoće pomoći da bi se podigao. Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, i zato govorite uvijek što osjećate, a činite što mislite, ali u stvarnosti od svega naučenog nemam baš puno, jer kad me polegnu u grob, to ću sve zaboraviti.

Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom. Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti ‘volim te’ i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, i zato bih ti hito reći da te veoma volim.

Sutra nema nitko zagarantirano – niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, za jedan… obzirom da si bio prezauzet da bi im prenio svoje osjećaje, emocije i posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nađi vremena i reci im ‘žao mi je’, ‘oprosti’, ‘molim te’, ‘hvala’ i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ. Upamti, nitko ne zna i neće pamtiti tvoje skrivene misli, osjećaje, emocije.

Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.

Pokaži svojim prijateljima i bližnjima koliko ih voliš – kako su ti veoma potrebni.

Izbori

Predsednički izbori u Francuskoj. Le Figaro, nešto poput Politike u Srbiji, donosi profile predsedničkih kandidata, kao i njihove odgovore na glavna pitanja: stanje u društvu, imigracija, ekonomija. Na naslovnoj strani svi predsednički kandidati, iznad njih piše: porez, funkcioneri, familija, integracija…
 
Kako se vodi kampanja u Srbiji? Šta vam je ljudi važno kod izbora kandidata? Vi ne birate ime, već čoveka koji će odlučivati o vašim životima. 
Meni kažu da ne smem da komentarišem situaciju u Srbiji pošto ne živim u istoj. A ja sam proživeo sve vlasti od Zlobe pa do danas. I jedino vreme kada se narod u Srbiji smejao, gledao u budućnost i nadao nečemu je bilo doba 2000.-2004. Sve posle toga je čemer i jad. A najgore je poslednjih godina.
Tako depresivnu atmosferu možete naći jedino u nekoj klinici za psihički obolele. Da li ljudi toga nisu svesni, da li vam stavljaju nešto u vodu i hranu da vas otupe, ne znam. 

Pa za vreme Miloševića je postojala veća nada u bolje sutra. Postojali su nezavisni mediji, koji su kritikovali predsednika i njegove poteze. Ovo danas- mrtvo more. 
Ko i kako vas je ubio u pojam, ne znam. Šta je vlast u posednjih pet godina dobro učinila, ne znam. Zašto nešto ne menjate, ne znam. 
Kako će se sve ovo završiti, čini mi se da znam. Na žalost.
#Izbori2017 #Srbija

Diznijevi citati koji nas mogu voditi kroz život

dambo

PinterestFacebookTwitter

Mnogi od nas odrasli su uz Diznijeve crtane filmove. Oni zauzimaju posebno mesto u našim srcima ne samo zato što imaju dirljive priče i teme, već i zato što nas uče najvažnijim životnim lekcijama: Da pratimo naše snove, da se suočimo sa strahovima, zapamtimo odakle potičemo, volimo svoju porodicu i da verujemo u sebe.

Sajt Bright Side sakupio je neke od najboljih citata iz crtaća našeg detinjstva, Diznijevih filmova za najmlađe koji su sada već postali klasici. Sada možemo da vidimo koliko su u stvari imali ozbiljnu poruku.

Pepeljuga
Bez obzira koliko ti srce tuguje, ako veruješ, želja o kojoj sanjaš ispuniće se.

San je želja tvog srca.

Čak je i za čuda potrebno malo vremena.

Kralj lavova
Pogledaj u zvezde. Veliki kraljevi prošlosti gledaju na nas sa zvezda. Kad god se osetiš usamljen, samo zapamti da će ovi kraljevi biti tu da te vode.

Uvek znaj ko si.

Svi smo povezani u veći Krug života.

Sve što vidiš živi zajedno u delikatnoj ravnoteži.

Prošlost može da boli. Ali kako ja to vidim, možeš ili da bežiš, ili da učiš.

Pokahontas
Sve oko tebe su duhovi, dete. Žive na zemlji, u vodi, na nebu. Ako slušaš, vodiće te.

Pre bih umro sutra nego da živim 100 godina a da te ne znam.

Ono što najviše volim u vezi sa rekama, jeste što ne možeš da uđeš u istu reku dvaput.

Ako kreneš stopama stranca, naučićeš stvari koje nikada nisi znao.

Slušaj svojim srcem i razumećeš.

Ponekad pravi put nije i najlakši.

Dambo
Prihvati ono što te čini drugačijim.

One stvari koje te sada vuku na dole, jednom će te podići.

Nemoj samo mahati krilima, leti!

Bambi
Ako ne možeš da kažeš ništa lepo, nemoj onda ništa ni reći.

Gde nešto otpadne, nešto drugo izraste. Možda ne ono što je bilo pre, ali nešto novo i divno u isto vreme.

Ako si uplašen, samo budi još strašniji od toga što te je prestravilo.

Ljubav je pesma koja se nikad ne završava.

Pinokio
Uvek pusti svoju savest da bude vodič.

Izvor: BIZLife

Spavaj i sanjaj

Spavaj i sanjaj

maziću ti kosu i bdiću nad tobom

kažeš mi tiho

 

Tu sam da te čuvam

tu sam da te čujem

čitam ti sa usana

 

Spavaj i sanjaj

kako letiš

kako si opet jak

ja sam tu da te čuvam

 

Lezi i odmori

kažeš mi blago

ja sam tu

pored tebe

 

Sklapam oči lagano

tonem u san

dok si tu pored mene

i sanjam

kako sam jak

i kako sam tvoj

kako se budim

i kako ti kažem

spavaj i sanjaj

ja sam tu da te čuvam

i da budem kraj tebe