Nova Moskva

Rusija se kasno uključila u trku za podelu Afrike koja se odvijala osamdesetih godina 19. veka. Ipak, jedan je kozak dobio naređenje da stvori rusku koloniju. Ovo je neverovatna priča o jedinom (i kratkovečnom) ruskom naselju na Crnom kontinentu.

Na Berlinskom kongresu (1884–1885) Velika Britanija, Francuska, Holandija, Belgija, Španija i Portugalija podelile su afrički kontinent, ostavivši bez ičega Austrougarsku, Švedsku, Dansku, Italiju, Tursku i Rusko carstvo.

Pobunila se mlada država Italija i dobila nekoliko područja. Sjedinjene Države su bile zainteresovane samo za Liberiju, zbog projekta povratka afričkih robova u mesto odakle potiču, osmišljenog 1822. godine.Rusija nije dobila teritorije na velikom kontinentu. „Već je dovoljno velika“, pomislile su evropske sile, koje su sa nepoverenjem gledale na ruskog diva, pobeđenog u Krimskom ratu (1853–1854). Ali nisu svi bili spremni da se pomire sa tom odlukom.

Rusi preuzimaju inicijativu

Ruski carski ministar Konstantin Pobedonoscev je 1888. godine isplanirao posebnu misiju na obale Crvenog mora sa idejom uspostavljanja kolonijalne baze. Abisinija će kao hrišćanska zemlja dočekati širom otvorenih ruku grupu ruskih pravoslavnih doseljenika, mislio je on.

Bio je potreban čovek sa jakim karakterom koji bi na Crnom kontinentu preuzeo zadatak osnivanja ruske carske kolonije, pa je nakon kratke potrage izbor pao na avanturistu Nikolaja Ašinova, kozaka iz Tereka. On je 10. decembra 1888. isplovio iz Odese na brodu „Kornilov“, na kojem je bilo 165 muškaraca, žena i dece: 30 kozaka, 12 Čerkeza, i drugih stanovnika iz okoline Odese. Na brodu je bilo i četvoro sveštenika, uključujući arhimandrita po imenu Pajsij.

Ašinov je svima ispričao da mu je sultan Tađure, Muhamed Loitah, poklonio zemlju na kojoj će živeti.

Afrika, nova ruska kolonija

Putnici koji su nameravali da prošire teritoriju Ruskog carstva, koje se u to vreme protezalo od Poljske do Aljaske, stigli su do egipatske luke Aleksandrija, a zatim se ukrcali na ruski brod „Lazarev“ koji ih je doveo do Port Saida. Odatle su do obećane zemlje nastavili put na austrijskom trgovačkom brodu „Anfitrit“.

Čim su se iskrcali na kopno, Rusi su održali prvu versku službu. Međutim, još prvih dana na afričkom tlu došlo je do sukoba sa lokalnim stanovništvom. Neki su kozaci ukrali stoku od susednog plemena Danakil i pucali u meštane koji su pokušali da vrate svoju stoku. Sultan Tađure je naredio da Ašinov plati plemenu Danakil 60 srebrnih franaka zbog tog incidenta. Ašinov je, međutim, uskoro poslao Muhamedu Loitahu vest da mu ruski car nudi zaštitu, koja je stigla i do Francuza i uznemirila ih.Rusi su odlučili da promene položaj i 28. januara 1889. stigli su do stare egipatske napuštene tvrđave Sagalo u blizini Adenskog zaliva. Abisinci su ih srdačno primili i pristali da pošalju rusku poštu u glavni grad. Etiopskog cara Johanesa IV obradovala je vest o dolasku Rusa i tražio je osnivanje vojne baze, očekujući da će mu Sloveni pomoći u ratu protiv Italijana.

Problemi sa Francuzima

Ruska kolonija bila je prilično skromnog izgleda, ali su, uprkos toj jednostavnosti, Ašinov i njegovi ljudi naselje nazvali Nova Moskva i izmislili zastavu za novu teritoriju. Kombinovali su rusku trobojku i krst Andrejevske zastave. Prema „The World at War“, nemirni kozaci su zahtevali da im se da dozvola da napadaju rute karavana koji su prelazili njihovu teritoriju, a Ašinov im je platio zlatom i srebrom da bi ublažio njihove ratničke instinkte i izbegao veća zla.

Francuzi, koji su se pre Rusa nastanili u Oboku i 1883. godine uspostavili protektorat, uključujući područje koje su Rusi okupirali, brzo su pokazali šta misle o Novoj Moskvi.

Ašinov je pokušao da ih smiri, nudeći im da podigne zastavu kolonije uz francusku zastavu. Međutim, kada su vesti o prisustvu Rusije na tom području došle do Pariza, francuska vlada je naredila da se doseljenici smesta razoružaju i deportuju. Istovremeno je Pariz tražio od vlasti Ruskog carstva da objasne prisustvo kozaka na teritoriji pod francuskom kontrolom.Ruski ambasador u Parizu je odgovorio da Ašinov nije ruski diplomatski predstavnik i ostavio ga na milost i nemilost Francuzima.

Kapitulacija Nove Moskve

Šesnaestog februara ispred tvrđave Sagalo su se zaustavila četiri francuska vojna broda. Ašinovu i njegovim saputnicima je naređeno da ostave oružje i odmah se ukrcaju na brodove koji će ih odvesti u Obok, a zatim će biti vraćeni u Rusiju.

Ašinov je odbio naređenje (ili ga, prema nekim izvorima, nije razumeo) i Francuzi su ispalili 16 topovskih đuladi na rusko naselje. Poginulo je osmoro ljudi, 22 osobe su bile ranjene. Ašinov je podigao belu košulju u znak kapitulacije. Do sredine dana svi su Rusi bili na brodovima. Na plaži je ostalo oko 50 pušaka koje nisu mogle da odbrane Novu Moskvu.

Povratak u Rusiju

Rusi su vraćeni u Obok, a kasnije deportovani u Odesu. Kada se otkrilo što se dogodilo u Sagalu, ruska vlada je odbila da prizna bilo kakvu povezanost sa Ašinovom i njegovim ljudima. Car Aleksandar III nije želeo sukob sa Francuskom, koja je kroz svoje banke trebalo da dâ važan zajam ruskoj vladi. Car je zabranio novinama da pišu o celoj priči i da se povratnici intervjuišu. Svi su prinudno poslati na svoja mesta stanovanja. Arhimandrit Pajsij u manastir u Gruziju, Ašinov u udaljeni kraj Saratovske gubernije bez prava preseljenja od tri godine.

Šta bi bilo, kad bi…

Zamislite da je Nova Moskva ipak osnovana na obali uprkos Francuzima, da nije stekla nezavisnost prema Brest-litovskom sporazumu zbog kojeg je Rusko carstvo izgubilo teritorije kao što su Finska i baltičke zemlje, ili da su sovjetske trupe odbile Musolinijeve trupe za vreme Drugog Svetskog rata.

Kako bi Sagalo izgledao danas? To bi sigurno bila neka vrsta ruskog Gibraltara, jedna od najvažnijih luka za rusku mornaricu, koja bi se aktivno borila protiv somalijskih pirata u Indijskom okeanu. U isto vreme, to bi bio veliki turistički centar. Na glavnom trgu grada turisti bi se slikali pored spomenika Nikolaju Ašinovu, kozaku koji je osvojio deo Afrike za Rusiju.

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/neverovatna-prica-o-novoj-moskvi-propaloj-ruskoj-koloniji-u-africi/

Advertisements

Odbrana kiča ili kako smo kolektivno videli pandu

Da mi je neko pre par godina kazao kako ću ja biti ta koja će stati u odbranu kiča kazala bih mu da je lud. Od sebe sam očekivala da ću braniti Crnjanskog, Bergmana ili nekog trećeg umetnika. Ali Crnjanskog i Bergmana niko ne napada, šta više, mnogi ih hvale, a malo njih ih odistinski izučava i razume. Ova dva umetnika su postala deo mentalnog inventara kvaziintelektualaca, baš kao i uzrečica prosto naprosto. Te tako sam primetila da mnogi vole da istaknu svoj dobar ukus i to kako vole određene umetnike, jer tako je poželjno u određenim krugovima.

107689862

Kvaziintelektualac smatra da je ljubav prema Andriću i mržnja prema Ceci i Jeci (kako on sublimira estradu) sigurno polje njegovog ugleda u krugu i zapada u lanac sastavljen od opštih mesta. Lament počne sa pravim vrednostima, nastavi se sa zadnjim vremenima i dobrim ukusom i završi se sa polusvetom. Jer on, kvaziintelektualac, konstatovaće kako se ne poštuju prave vrednosti (a prava vrednost je baš on), kako su došla zadnja vremena (kada je nastao vodvilj?), kako eto baš on ima istančan ukus i voli Crnjanskog i Bergmana (a pri tome je pročitao Dnevnik o Čarnojeviću i to na ljutu muku i odgledao Personu sa sedam pauza) i na kraju će se u kreščendu tugovanke obrušiti na estradu, rijalitije i polusvet, jer, naravno, on, kvaziintelektualac je svet, on neće da nosi silikone i da se prostituiše i on je zato principijelan.

cedomir-jovanovic-jelena-karleusa-tribina-o-toleranciji-1328585176-52941-e1409662539468

Milomir Marić je rekao da je na početku svog urednikovanja na Happy televiziji emitovao Felinijeve i Bergmanove filmove, ali da su piplmetri pokazali gotovo zanemarljivu gledanost pa se opravdano zapitao gde je ta kulturna Srbija željna visoke kulture koja neguje dobar ukus, a prezire rijalitije.

hqdefault

Ono što raduje kvaziintelektualca je što je iako neshvaćen video pandu. Naime, u poslednje vreme na portalima dnevnih novina su učestali testovi-potvrde genijalnosti gde se objavi enigmatski test „Ko otkrije pandu u prvih pet sekundi na slici taj je genijalan“ i onda masa krene ponosno da ističe kako su eto, baš oni videli pandu. Jer, naravno, pored dobrog ukusa, fašisoidne podele ljudi na svet i polusvet, mržnje prema estradi potvrda da ste baš vi genijalni i vredni pažnje je to što ste videli pandu na slici. Nikako vaša dela, trud, duša i duh. Panda je viđena i eto potvrde.

normal_black_sheep

Rasprave o imanju i nemanju ukusa su mi veoma odbojne zato što počivaju na lošim temeljima. Ukus nije nematerijalna imovina pa da ga posedujemo, on je više stanje i reakcija. Pitanje je samo koliko smo iskreni prema sebi i tim stanjima. Baš kao što su (trenutno) stanje bol, svrab, osećaj da nam je toplo… Ti procesi se obavljaju mimo svesti i tu nikako nije mesto kategorijama dobro i loše. Kvaziintelektualac prvo čeka potvrdu da je nešto dobro i vredno pa onda to zavoli. S tim u vezi uvek se setim koliko je Nabokov (priznat i poznat) omalovažavao Dostojevskog (priznat i poznat). Ovakvi kritički promašaji učvršćuju moje uverenje da je vreme jedini odistinski kritičar. Zato ne treba da se opterećujemo sa tim šta je vredno, a šta ne, već da uživamo u različitim aspektima stvarnosti. Jer i mi imamo različite aspekte nas samih.

Posebna priča su oni koji duhovnu vrednost izjednačavaju sa materijalnom pa nečiji uspeh mere prema zarađenom novcu – knjiga koja se prodaje je vredna, što je apsurdno. Setila sam se poznanika koji mi je pričao o tome kako je bio kod jednog poznatog umetnika u stanu i kako se zapanjio da eto, taj njegov domaćin, umetnik, je zapravo jedan foler jer glumi nekog umetnika sa dobrim ukusom, a na zidovima nema ni trista evra. Mislim da je sa tom konstatacijom kazao više o sebi nego o svom domaćinu.

photo-drustvo-ludaci-cece_04_u_602493668

Godine 2004. TV B92 producirala je emisiju Sav taj folk gde je grupa elitista objašnjavala fenomen turbo folka povezujući ga sa ratovima devedesetih i sankcijama dajući izvođačima veću odgovornost nego što oni zaslužuju. Nije estrada vodila rat i naoružavala usijane glave. Kockice su se poklopile da u datom vremenu oni pevaju i imaju novca, ali to ne znači da je odgovornost na njima zbog ratova i sankcija. Svako se snalazio na svoj način i to što je profesor u školi 1993. imao platu 3 marke nije krivica nekoga ko drži mikrofon u ruci. Nisam sentimentalna prema tim izvođačima ni najmanje, ali me nervira transpozicija odgovornosti gde nas zamena teza dovodi na krivi trag. Nisu estradne zvezde i zvezdice ti koji su rasturili ovu državu,privredu i sve ostalo. Ovu zemlju pod svim njenim imenima sistematski su pljačkali i slabili ljudi koji su prošli besposledično – uvek na funkciji, uvek sa debelim džepom i dobrim ukusom,nekad stranačke, nekad nestranačke ličnosti, ali uvek blizu politike, novca i moći. Jedan nepismeni poslanik opasniji je za ovo društvo nego sto nepismenih estradnih izvođača.

Ne postoji kič samo u Srbiji i Balkanu, kič i estrada su deo svake kulture. To je antikultura. I pogrešno je isključivo ih vezivati uz narodnu muziku. Estrada je površna i kao takva bezazlena. Ne mislim da može pokvariti omladinu, jer neko ko je samosvestan i otvoren istražiće razne emanacije sebe. Ludvig Vitgenštajn je bio veliki poklonik američkih mjuzikla. Dramski pisac Aleksandar Popović bio je fasciniran Nadom Topčagić. Svako ko je intelektualno pošten neće se odreći ni svoje kič strane, jer čovek ima glavu, ali ima i zadnjicu. Tako je i u duhovnom smislu.

t07573_10

Više cenim i najkičastijeg izvođača ukoliko je uverljiv u tome što radi nego mlakog i blaziranog rokera. Konkretno, više cenim Stoju nego Dejana Cukića, jer ona kao turbo folk pevačica ipak donosi nešto autentično i duh ovoga prostora (mi nismo Južni Jorkšir već jugo-zapadni Balkan) za razliku od Dejana Cukića kojeg doživljavam kao mlakog i neautentičnog. Bolja je i autentična ružnoća nego lažna lepota. Ovaj prostor (Srbija) gravitira od ruralnog ka urbanom i nazad, od istoka ka zapadu, od Egzita do Guče preko Nišvila… Prostor koji nema stabilno ime, a kamo li šta drugo. Od Knez Mihailove do Lastine stanice u Beogradu nema ni tri kilometra razdaljine, ali to su dva sveta. A turbo folk kao jedna hibridna tvorevina samo je odraz hibridne politike, istorije oko koje se ne možemo dogovoriti, neuspelih revolucija, Beograđana koji ne vole provincijalce, provincijalaca koji ne vole Beograđane, nogu ličkih i cipela bečkih. A kad smo kod blaziranih rokera da se osvrnem na još jednog poznanika zakletog rokera koji govori o svom dobrom ukusu, a u kompjuteru čuva Cecinu plejlistu. Kaže mi da je on roker, sa dobrim ukusom, razume se, ali da eto ponekad sluša Cecu. Što ne bi bio problem da to ne radi skriveno. Kao i sijaset rokera koji tajno sarađuju sa narodnjacima. To me je podsetilo na ljude koji su po danu fini porodični ljudi, a noću konzumenti usluga prostitutki.

Postoje i oni koji estradu prihvataju u zavisnosti od političkih stavova pa konformistička desnica može da „proguta“ Cecu, a verbalno se obruši na Jecu, a, pak, liberali, obratno, „progutaju“ Jecu, a pljunu Cecu.

warhol

U devetnaestom veku smo mrzeli Turke, Posle Drugog svetskog rata strane plaćenike i domaće izdajnike, devedesetih Hrvate i Bošnjake, na početku dvadeset i prvog veka Miloševića, a nakon 2010. turbo folk, rijalitije i starlete. Da nam naša mržnja i dobar ukuspokažu kako smo superiorni. Još da vidimo pandu i potvrda genijalnosti je zagarantovana.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

Odlomak, Nisam ti sve rekao

-Mislim da je moj najveći problem to što sam pošten. Ali ne pošten u smislu „ne ukradi i ne laži“, više u onom naivnom i idealističkom smislu. Mislim da su svi ljudi takvi, očekujem od njih isuviše.
A ljudi kao ljudi, oduvek isti. Rađaju se, žive i umiru u lažima. Valjda ne može drugačije. Kad kao dete prvi put padneš, pa ti roditelji kažu kako to nije ništa. Da će proći. Pa kad se zaljubiš, a ona te ostavi zbog nekog ko ume bolje da laže. A drugari ti kažu da ima i drugih, proći će i ta bol.
Kad pišeš životopis, ukrasiš ga i nakitiš da bi te primili na posao. Svi su nasmejani i ispeglani na slikama. Ne dao ti Bog da ti se vidi neka bora ili nepravilan zub. Svi se pretvaramo da smo lepi, srećni i zadovoljni, a onda se na kraju dana povlačimo u svoje pećine i ližemo svoje rane.

Nismo se mi mnogo pomakli od kamenog doba. I dalje gledamo ka zvezdama i pitamo se čega tamo ima. Nije nam dovoljno ovo ovde. Koža nam je tesna, drugi su nam prijatelji po potrebi. Plažimo se života dok smo mladi, a onda se plašimo smrti kad smo stariji. I stvarno sve prođe na kraju, barem to nije laž.

-Hvala vam na ovom otvaranju duše, najiskrenije. Ali nisam dobila odgovor na pitanje „Gde sebe vidite sutra, u budućnosti“?

– Zato što nisam siguran šta podrazumevate pod onim „gde“. Ako mislite na geografski pojam, ni sam ne znam šta da vam kažem. Nisam vam ja ni za tamo, ni za ovde. I jedna i druga zemlja su mi sve dale i sve uzele. Nešto poput siromašne majke koja te napusti i bogate maćehe koja te uzme.
Nisam našao svoj mir da bih mogao da kažem gde bih uživao u tom miru. Na kraju krajeva, kad čovek nađe mir sa samim sobom, najmanje je važno koja adresa mu piše pored imena.

Odlomak, „Nisam ti sve rekao“

IZ BG-A S LJUBAVLJU: Kako me je Mario Stanić učio ćirilici (ili zašto u finalu navijam za Hrvatsku)

Bio je neki besmislen kišni dan usred letnjeg raspusta. Dan sasvim nedorastao kalendarskoj poziciji koju je trebalo da zauzme. Umesto da, nevešto ganjajući loptu, padam po betonu i derem kolena, sedeo sam u stanu i crtao. Nisam bio posebno talentovan za to, tek sam onako žvrljao i kratio tu predinternetsku dosadu. U svojim malim, jastučastim rukama stiskao sam olovke i bojice, a na papiru se, ubrzo, stvorio tek malo kompleksniji čiča Gliša koji juri za loptom i trudi se da izgleda kao fudbaler. Potom sam mu kosu obojio u jarko žuto. Pa docrtao crvene kvadratiće na njegov dres. Naposletku, iznad glave sam, krzavim i nesigurnim slovima, napisao ovako “Марио Станић – Нрвацка“, te sav ponosan potrčao ka mami da joj pokažem crtež. Prešla je pogledom preko te moje nenamerno karikaturalne verzije nesretnog Stanića, ali pažnja joj se zadržala na natpisu. Zaustila je da mi staloženo objasni kako se ne kaže Hrvacka nego Hrvatska, međutim kada je uvidela da sam pomešao ćirilicu i latinicu – potpuno nemajući sluha za moje napore u izgradnji dobrosusedskih odnosa time što sam još tada crtao dvojezične fudbalske ploče – iznenađeno je rekla “Pa ti si zaboravio slova, Bojane!” Odmah zatim, posadila me je za stolicu i radni sto, u ruke mi uvalila svesku i olovku, pa sam, frkatajući i kukajući, u sred letnjeg raspusta sedeo i vežbao slova i pisanje. Proklinjao sam i psovao – u sebi, razume se – kišni dan i crtanje, ćirilicu i Hrvatsku, Marija Stanića i nedavno završeno svetsko prvenstvo u fudbalu dok sam u svesku na male i velike linije upisavao slova. Da nije napolju pljuštala kiša, igrao bih se lopte – možda bi baš taj dan bio ključan u mojim naporima da prevaziđem svoju urođenu sportsku netalentovanost, te bih danas bio rezervni centarhalf nekog solidnog srpskog drugoligaša. Umesto toga, vežbao sam čitanje i pisanje, ispostaviće se, jedine dve stvari koje sam ikad naučio da radim.

Nikada nisam gledao SFR Jugoslaviju na svetskim prvenstvima u fudbalu. Rođen sam u godini kada je Piksi izbacio Španiju i kada je promašio penal protiv Argentine. Prvi mundijal koji sam zaista pratio – od skupljanja sličica do gledanja svake utakmice – bio je onaj 1998. u Francuskoj na kojem su igrali i tadašnja SR Jugoslavija i Hrvatska. Bili su to timovi koji su reprezentovali dva državolika pakla – onaj Miloševićev koji je, uveliko, po nekadašnjoj Jugoslaviji sejao agresorsku, velikosrpsku smrt i nesreću i onaj Tuđmanov koji je, gradeći državu sanjanu od stoljeća sedmog, takođe radio malo šta drugo osim sejanja smrti i nesreće. Međutim, kad imate osam godina i besmisleno proizvoljnu sreću da vaše malo Užice nije sravljeni Vukovar ili okupirano Sarajevo, ne mislite puno o političkim okvirima države u kojoj provodite detinjstvo. Da budem iskren, pred početak svetskog prvenstva imao sam samo dve brige – da li će se Dejo Savićević dovoljno oporaviti od povrede da bude u startnih jedanaest i kako da od svoje dečačke, tršave kose napravim nešto što makar malo liči na zalizanu frizuru Peđe Mijatovića. Sve drugo mi je bilo nebitno.

Samo par godina posle Vukovara, Dubrovnika, Ovčare, Gospića, Lore i Oluje

A onda je počeo mundijal. Preko njega sam, zapravo, otkrivao šta je to svet i šta sve postoji u tom velikom, šarenom svetu u kom je gradić u kom živim samo jedno zrno peska. Otkrivao sam gde je Maroko, a gde Jamajka. Kako izgleda zastava Kameruna, a kako Belgije. Kako izgledaju ljudi u Norveškoj, a kako u Kolumbiji. Tada sam otkrio, takođe, da je sasvim normalna i uobičajena stvar da na jednom turniru navijaš za dve reprezentacije. Naime, u mojoj porodici se navijalo i za SR Jugoslaviju i za Hrvatsku.“Nećemo valjda navijati za Argentinu protiv Hrvatske”, govorili su moji, a ja sam to prihvatao kao neku samorazumljivu činjenicu, nešto što nema previše smisla čak ni objašnavati bilo kome. A Hrvatska (ћир. Нрвацка) je igrala tako da si se morao zaljubiti u njihovu igru. Naprosto, kada si dete čiji je mozak zaštićen od društvene patriotske groznice, male su šanse da ne navijaš za Šukera i Bobana, Bokšića i Prosinečkog, Stanića i Vlaovića. Za celu tu neverovatnu generaciju. SR Jugoslavija je ispala u osmini finala – a ja i dalje, kroz oči pune suze zbog promašenog penala, vidim mog ćala kako sa troseda maše rukom i viče “jebem ti prečku!” – te sam, do kraja prvenstva, navijao samo za Hrvatsku. Na istom tom trosedu sam, nekoliko dana kasnije, sedeo i čekao da počne polufinale sa Francuskom, a kada je bilo intoniranje himne – verovali ili ne, čak i u Miloševićevoj Srbiji se na TV-u moglo čuti intoniranje hrvatske himne, za razliku od današnje Vučićeve kada nekako uvek blok reklama prekrije taj sami početak meča – ustao sam i stavio desnu ruku preko srca dok je išla “Lijepa naša”. Moji su se smejali, a ja tad nisam sasvim razumeo zašto je tako histerično smešno bilo videti osmogodišnjeg klinca u Užicu kako – samo par godina posle Vukovara, Dubrovnika, Ovčare, Gospića, Lore i Oluje – ustaje na hrvatsku himnu. Naravno, da se razumemo, jebalo se meni čak i tada živo za himne i države, grbove i simbole – bio sam samo, naprosto, spreman, da uradim sve što treba da stanem u isti red sa tim čarobnjacima koji tako lepo igraju fudbal. Ništa više od toga.

Dvadeset godina kasnije, naravno, jasno mi je zašto je bilo 1998. neobično u Srbiji navijati za Hrvatsku. Danas, jebiga, znam da je fudbal možda najvažnija sporedna stvar na svetu, ali je, u isto vreme, i najnevažnija sporedna stvar u samom fudbalu. Stvarno, čitajući novine i portale, stekao bi čovek utisak da fudbal postoji samo zato da bude poligon za postizanje nacionalno-ratničke erekcije i da bude dimna zavesa iza koje se obavljaju kriminalni poslovi, a da je čarobna igra tu tek tako, eto, da bude izgovor za postojanje sveopšteg nitkovluka. Svetsko prvenstvo u Rusiji se bliži samom kraju, a mene, na putu ka finalu, spotiču nekakva sasvim suprotstavljena osećanja. Sa jedne strane, tužan sam jer ću morati da čekam još četiri godine na karneval na kom svaki dan gledaš utakmice i uživaš u igri, a sa druge strane, imam osećaj da ću malo ipak odahnuti kad utihnu sveopšte nacionalne fudbalske histerije, Kad se, je li, kao normalni postjugoslovenski ljudi vratimo “rešavanju” pitanja Kosova, proslavi Oluje i grcanju u pokušaju da se preživi život na kapitalističkoj periferiji.

Svašta sam hteo da ispričam tom klincu, ali nisam

Ipak, onih večeri kada je Subašić branio, a Rakitić zabijao penale Dancima i Rusima, te one večeri kada je Mandžukić dao gol u produžetku protiv Engleza za 2:1, kraj mene se u sobi, niotkuda, stvorio onaj dečak od pre dvadeset godina i bojažljivo me pitao “Hoćemo li to, izgleda, biti prvaci sveta?”. Gledao sam u njega i hteo da mu kažem kako moji prijatelji i prijateljice iz Hrvatske ne navijaju za reprezentaciju jer ne mogu da podnose domoljubnu histeriju koju njene pobede izazivaju. Hteo sam da mu ispričam kako postoje neki zlikovci koji se, preko saveza i reprezentacije, godinama bave teškim kriminalom. Kako Davor Šuker više nije samo onaj tip koji daje treći gol Nemcima, već upravo predsednik tog kriminalnog saveza. Kako Siniša Mihajlović više nije samo onaj koji zabija golove iz slobodnjaka, već biši selektor koji tera igrače da pevaju himnu o Bogu koji spasava srpske zemlje i srpski rod. Hteo sam da mu ispričam ko je taj Thompson čije pesme pevaju hrvatski igrači, kao i ko je taj Baja Mali Knindža sa kojim se grlio i delio mikrofon selektor srpske reprezentacije. Hteo sam da mu ponešto kažem o Vladimiru Đukanoviću, poslaniku Srpske napredne stranke i idiotu i psihopati koji izjavljuje da je “svaki Srbin koji navija za Hrvatsku idiot i psihopata”. Hteo sam da ga upoznam i sa Kolindom Grabar Kitarović i Aleksandrom Vučićem. Sa Draganom J. Vučićevićem i Velimirom Bujanecom. Hteo sam da mu ispričam kako u Beogradu žive kreteni koji će da fizički napadnu ljude koji u kafiću aplaudiraju pobedi hrvatske reprezentacije u polufinalu. Hteo sam da mu kažem da negde u Hercegovini postoji i jedan dečak čiji mozak niko ne čuva od naleta patriotskog zla – jedan dečak, tek par godina stariji od njega, koji postaje viralan na Internetu tako što ga snimaju kako, proslavljajući ulazak Hrvatske u finale, viče “Nož, žica, Srebrenica”. Hteo sam da mu kažem i šta se desilo u tom gradiću, tek nekih pedesetak kilometara udaljenom od Užica. Hteo sam mu reći da su zaroboljeni ljudi u Srebrenici prevoženi, između ostalog, autobusima firme u kojoj je njegov deda dočekao penziju. Hteo sam da mu ispričam ponešto o Užicu. O tome šta je Užička republika, ali i šta je užički korpus. Da mu kažem ponešto i o ratovima u koje su išli neki ljudi koje zna iz familije ili komšiluka. O privatizovanim firmama u kojima su poslove gubili neki ljudi koje zna iz familije ili komšiluka. Da mu kažem nešto i gradovima i ljudima koje će tek upoznati. O nekim dragim ljudima iz Beograda i Šapca, Novog Sada i Niša, Zagreba i Rijeke, Sarajeva i Skoplja, Nikšića i Mostara. O tome kako se, dok je on bio dete, menjao grad u kome je devojčica bila osoba koju danas najviše voli na svetu. Kako su iz njenog odeljenja i komšiluka odlazila deca “nepoželjenih” imena, mnogi od njih da se nikad ne vrate u grad u kome su rođeni. Svašta sam hteo da ispričam tom klincu kad se iznenada pojavio preda mnom dok je Hrvatska privodila kraju polufinale protiv Engleske, ali nisam, naravno, odćutao sam mu čitav ovaj pasus. Samo sam mu namignuo i rekao “Ma otkinućemo Francuze sada, uzimamo svetsko sto posto. Ovaj put nemaju Tirama da nam da dva gola, jebao ih on da ih jebao!” Klinac se nasmejao i ozareno nastavio da bulji u ekran.

Što se mene tiče, navikao sam se već da plivam u ovoj govnavoj reci naše postjugoslovenske svakodnevice. Navikao sam se na sve te protivrečnosti i paradokse, na histerije i na laži, na trgovinu kostima i životima. Ali klinca koji je od Marija Stanića učio ćirilicu, njega ću bogami da sačuvam od svega toga. Njega ću da pustim da, očiju zagledanih u lepotu igre, punim srcem navija za Hrvatsku u finalu u nedelju.

I da konačno pokuša da bude prvak sveta.

https://lupiga.com/vijesti/iz-bg-a-s-ljubavlju-kako-me-je-mario-stanic-ucio-cirilici-ili-zasto-u-finalu-navijam-za-hrvatsku

Kritičari rastrgli prvi roman Šona Pena: „To je prikaz seronje, glupandera na 160 strana. On ne sme više da piše“

Proslavljeni glumac Šon Pen teško da će se proslaviti kao pisac. Njegov roman „Bob Hani što samo radi stvari“ naišao je na salvu loših kritika američke javnosti.

Distopični roman na 160 stranica je priča o Bobu Haniju, plaćenom ubici koji radi na tajnom programu američkih obaveštajnih službi sa zadatkom da eliminiše stare, nepokretne i ljude koji crpe resurse iz društva.

Brojni literarni kritičari se slažu da je se glumac nije snašao u ulozi spisatelja. Knjiga je napisana stilom nerazumljivim i na engleskom jeziku, izrabljujući aliteraciju i koristeći se prizemnim rečnikom.

Novinarka Hafington posta Kler Felon u recenziji pod naslovom „Romanopisac Šon Pen mora biti zaustavljen“ nazvala je delo: „prikazom seronje, glupandera na 160 strana “

Felon je izdvojila i pojedine pasaže iz knjige, ističući da je sela da je pročita kako bi je „zakopala“, ali da se knjiga sama od sebe „zakopava“ što je duže čitate.

Evo pokušaja prevoda nekih od pasaža:

„Stoga, njegov život ostaje neprestano infuziran njenim identetskim neiskrenostima i njenim užasnim uživanjima tim konstantnim pohotljivim prilikama polnog pasijansa koje je shvatala kao samopoštovanje.“

„Posprdna pitanja o višnjama sačuvanim služila su seči i poslednjih utisaka koje je Bob mogao da ima o Sparli kao o glasivitoj građanki.“

„Dok privilegovani pljuju po ovoj neprilci kao epitetu epigenetske nejednakosti jednakih, Bob njuši sajber-nahuškani napad ohrabren od strane Holivudskih narcisa desnog mozga.“

Poslednji citat se, možda, odnosi na pokret #MeToo koji Pen kritikuje u pesmi koja na kraju romana stoji kao epilog. U njoj se on pita gde je nestao smeh i gde je komičar Lui Si Kej, nazivajući pripadnike pokreta #MeToo lažnim licemerima koji se šlepaju hrabrim ženama koji se bore za svoja prava.

Penov stil neke kritičare podseća na Tomasa Pinčona, i to lošu kopiju, dok ih opisi seksualnih odnosa u romanu podsećaju na Čarlsa Bukovskog.

Njujork tajms je delo nazvao „mukotrpnim“ i „nezabavnim“, Entertejment vikli ističe da je delo „licemerno“.

Pen, koji je za sebe izjavio da više „nije zaljubljen“ u glumu, svestan je da njegov umetnički izražaj i pogledi na svet nisu za svakoga.

„Neki ljudi će skapirati ovu knjigu a neki su… neće skapirati knjigu.“ rekao je Pen na jutarnjem programu CBS-a nedavno. „Neki ljudi, ja mislim, će stvarno uživati u njoj, neki drugi će je prezirati. I… to je sve što bih hteo da kažem o sebi, razumeš?“

http://www.nedeljnik.rs

NISAM KARLEUŠA, VEĆ „SAMO“ DOKTOR: „Vaš sin je mrtav. Umro je od bolesti koja je iskorenjena pre 100 godina“

Zbog komplikacija malih boginja u Srbiji je umrlo 12 osoba, među njima je bilo i dece i odraslih, medicinskih radnika, potpuno zdravih osoba pre nego što su se zarazile… Kolektivni imunitet je opao, jer roditelji, vođeni pogunim stavovima antivakcinalista – da MMR vakcina izaziva autizam, ne žele da vakcinišu svoju decu.

Među javnim ličnostim koje šire takvu suludu i opasnu propagandu je i Jelena Karleuša i ovaj blog upravo je „prst u oko“ svima onima koji i dalje tvrde da decu ne treba vakcinisati, dok se zaraza širi, a ljudi oko nas umiru… U tekstu, objavljenom na portalu „Buka“, jedan bloger (pišući iz perspektive doktorke) odgovara na tvrdnje Karleuše i njenih istomišljenika. Tekst prenosimo u celosti:

Vaš sin je mrtav. Žao nam je. Umro je od bolesti koju je medicina iskorenila pre 100 godina. Niste vakcinisali svoje dete i veoma nam je žao zbog Vašeg gubitka. Jelena Karleuša je bila protiv vakcinacije na fejsu i vi ste odabrali da svoje dete ne vakcinišete da ne bi dobilo autizam. Poslušali ste šta kaže pevačica o vakcinama i sad je vaše dete mrtvo. Uspeli ste u tome i Vaše dete nije umrlo kao autistično i poremećeno, nego je umrlo zbog banalnih ospica koje smo iskorenili pre mnogo godina upravo vakcinama, ali eto, Vaše dete nije primilo odgovarajuće vakcine, napala ga je ta vrsta ospica koja se vraća na velika vrata i uskoro će biti proglašena epidemija u celoj zemlji.

Žao nam je. Trebali ste kao roditelji da preispitate kompetentnost Jelene Karleuše i sličnih osoba koje pričaju o vakcinama i autizmu, o medicini i doktorima i teoriji zavere. Mi nismo Jelena Karleuša i razumemo da nam ne verujete, jer nemamo milion pratioca na Instagramu i Fejsu, ali vidite, mi smo samo doktori. Mi smo obični ljudi koji čitav život rade na tome da produže životni vek Vama i Vašoj deci, ali nismo pevači i poznate ličnosti, pa razumemo kad roditelji poput vas ne vakcinišu decu i onda Vaša deca umru od bolesti koje smo nekad davno iskorenili…

Znate niste Vi krivi. Nije kriva ni Jelena Karleuša. Budale imaju pravo na glas, na izražavanje i na mišljenje. Budale poput ljudi koji nisu završili srednju školu. Znate, gospođo, da Jelena Karleuša nije završila srednju školu? Znate li da ona nema diplomu iz zdravstva i da nije kompetentna da priča o vakcinama? Niste znali? Pa dobro sad je kasno. Vaš sin od šest godina je jutros umro. Temperatura je dovela do kolapsa pluća i nakon što smo pokušali da izvedemo traheotomiju na njegovom tankom i osutom vratu od čireva i osipa, on je nažalost umro na lekarskim rukama…

Jelena Karleuša nije bila tu da uslika i stavi na Fejs posledicu nevakcinacije, jer to ne bi skupilo milion lajkova, ali sada Vi imate priliku da objavite sliku svog sina koji je podlegao zbog toga što nije primio vakcinu. Kao što rekoh možete biti sretni jer nije umro od autizma. Autizam se dobija od vakcina, jel tako? To tvrdi Jelena Karleuša sa svojom školom, znanjem i sa dugogodišnjim iskustvom u vakcinaciji. Znamo da nismo ona i da nema smisla da Vam sad nešto govorimo, ali ako će Vam biti lakše, možete biti srećni, jer ste imali savršeno zdravog dečaka kojeg je ubila bolest iz prošlog veka.

Jelena Karleuša Vas je nažalost vratila u srednji vek. Ta žena i njoj slične vraćaju Vas u srednji vek i, sa svojim mišljenjima i snažnim dokazima koje su skinule sa interneta, odlučuju o sudbini Vašeg deteta. Nastavite sad sa svojim akcijama i glasovima protiv vakcina. Kad sahranite svog dečaka, objavite još nekoliko statusa o zlokobnom delovanju vakcina na ljudsko telo. Vi ste zdravi jel tako? Primili ste vakcine? Jeste naravno i nemate autizam, niste retardirani i nemate posledice na mozgu?
Jelena Karleuša Foto: Dejan Briza / RAS Srbija
Jelena Karleuša

Zanimljivo je da Vi tako zdravi i normalni imate zaostalost koja je tipična za autizam. Jelena Karleuša isto ima zaostalost tipičnu za autizam. Ako pogledate bolje u rečnik, ponašanje i stav gospođe Karleuše, videćete, uz manjak obrazovanja, stručnosti i kompetentnosti na polju vakcinacije dece, takođe i zaostalost u svim ostalim područjima života.

Naravno znamo, razumemo Vas – ona je diva, uspešna, zgodna, moćna i atraktivna žena, ostvarena na svim životnim poljima, a među njima je i polje vakcinacija. Naravno. Imate divan primer i nit vodilju uz jedan problem – Vaše dete je mrtvo.

Kako rekoh, ja nisam Jelena Karleuša. Ja sam obična doktorka, infektolog u Kliničkom centru za infektivne bolesti i viruse. Nemam Fejs i nisam na Instagramu, pa moj rad o bolestima koje iskorenjuje vakcinacija nije nikad podeljen i lajkovan na mrežama gde Vi i Jelena Karleuša provodite vreme sa svojim vestima iz sveta vakcina. Nažalost, nisam imala priliku poput Jelene Karleuša da objavim svoj rad i da podelim milionima ljudi informaciju kako će deca poput Vašeg sina uskoro umirati od niza bolesti koje je medicina jednom davno iskorenila…

Nisam Jelena Karleuša. Obična sam doktorica koja je upravo završila smenu, ide na večeru i posle toga u kino. Nemam potrebu da se nadmećem sa slavnim ličnostima i njihovim stavovima o vakcinama. Ja sam učila 10 godina medicinu, a potom tri godine specijalizirala svoj posao da bih mogla sutra da spasem dete poput Vašeg sina, ali vidite nisam uspela. Na mom fakultetu nisu me upozorili na Jelenu Karleušu i na njen uticaj u svetu vakcinacije i lekova.

Ona se razumije bolje od mene. Infektolog i imunolog, a pritom i diva. Jelena Karleuša Vam je pomogla da Vaše dete ne dobije smrtonosne bolesti, poremećaje i autizme, ali vidite nije bila tu dok se Vaš sin gušio od otečenog vrata i unutarnjih osipa u grlu i nije mogla da spasi Vašeg sina, jer ona nije doktor. Žao mi je, ali ta žena nema diplomu iz medicine, ali to svakako niko nije ni tražio, zar ne?

Jeste li ikad preispitali Jelenu Karleušu i njeno znanje iz medicine? Jeste li seli s njom i pitali je odakle joj ideja da vakcine uzrokuju autizam? Jeste li je pitali gde je radila praksu i kod kojeg doktora je stekla osnovno znanje o sastojku svake od pojedinih vakcina za svaku bolest i za šta je jedna vakcina zapravo zadužena?

Znate li da vakcina ne može uzrokovati autizam? Ne znate? Evo ja Vam moram reći da medicina još uvek nije razvila tako moćnu vakcinu koja u svom sastavu može da uzrokuje autizam, zaostalost, retardaciju i dugoročne posljedice…Nije moguće. Nisam videla u svom radnom stažu tako moćnu vakcinu, ali čula sam da je videla Jelena Karleuša te opasne vakcine koje imaju smrt u svom sastavu. Ne znam gdje ih je ona videla, jer ja nisam radila sa takvim vakcinama. Dala sam stotine vakcina i niko nije postao autističan, retardiran i mrtav od vakcine. Jelena Karleuša očito radi sa tim nekim opasnim vakcinama pa neće da vakciniše svoju decu.

Možda je videla vackine od Ace Lukasa u njegovoj torbi koje on sebi daje, pa je pobrkala da su to one iste koje dajemo Vašoj deci? Oh žao nam je, ne dajemo takve vakcine Vašoj deci. Vakcine u sebi imaju tragove originalne bolesti koja potom unesena u organizam, pa šalje informacije telu da ono može da stvori antitela i izgradi imuni sistem na taj način da, drugi put kad Vaše telo dođe u kontakt sa tom vrstom bolesti, ono jednostavno pojede i uništi tu vrstu bakterije ili virusa. Tako je prosto. Vakcina su oslabljene bakterije i kad se one u maloj količini daju, teraju organizam da proizvede antitela, da se sledeći put telo može jednostavno i bez problema obraniti.

Jelena Karleuša tvrdi da u vakcinama ima autizma, šizofrenije, ludila i bolesti za celu civilizaciju. Nažalost nema, a svi dokazi za njenu tvrdnju leže na internetu, nikako u službenim enciklopedijama zdravlja i nege bolesnika. Nisam nikad videla te vakcine o kojima priča ta žena. Da bi čovek postao lud potrebno je više od vakcine i manje od vakcine. Ludilo, autizam, retardacija, zakržljalost mišića, atrofija i deformacija ne dolaze u vakcinama i ne leče se vakcinama. Nemaju toliku moć te vakcine i njihova svrha je veoma prosta – da izgradite imuni sistem kod svoje dece, da ne umiru u ovom modernom vremenu od srednjovekovnih bolesti.

Žao nam je. Vaše dete i stotine drugih polako, ali sigurno umiru od srednjeg veka koji ste dopustili onog momenta kad ste odlučili svoj život poveriti Jeleni Karleuši i njenom stručnom mišljenju…

Mi smo kao doktori nemoćni. Nemamo pravo da Vas nateramo na vakcine. Nema potrebe. Vi imate Jelenu Karleušu i naš predlog je da sačekate njeno stručno mišljenje o ovoj temi. Mi smo neznalice, žao nam je. Vaše dete je samo jedno od niza dece žrtvi koje je vakcina mogla sprečiti i tek će epidemija narasti, jer vakcinacija je postala neobavezna i sad ste otvorili vrata srednjem veku u svoj život…

Nadam se da ćete vakcinisati ostalu decu, ali ne morate. Jednom sam pročitala divan status jednog uglednog doktora koji je završio medicinu i posvetio svoj život lečenju ljudi i dece: „Ne morate vakcinisati svu decu, samo onu koju želite da zadržite“. Jelena Karleuša je vakcinisana, znate li to? Niste znali? Jeste, vakcinisana je kao i sva ostala deca protiv bolesti iz srednjeg veka. Kad bolje razmislim, ona je zaista upravu. Vakcina zaista ostavlja trajne posljedice na čoveka i nažalost s tim se moram kao doktorka na kraju složiti, jer imam dokaz ispred sebe – Jelenu Karleušu, Vaše mrtvo dete i Vama slične…

Zavirite u indijsko knjiško selo

Smešteno u oblasti Satare, u državi Maharaštra, selo Bilar je prvo svoje vrste, selo napravljeno od knjiga. Ovo mesto je pravi raj za ljubitelje knjiga, budući da se ovde nalazi skoro 15.000 naslova ‒ biblioteka koja će svakako zadovoljiti potrebe knjiškog moljca koji čuči u vama. Evo nekoliko bitnih činjenica o Knjiškom selu:

Projekat je bio zamisao državnog ministra prosvete i kulture, a sproveden je uz pomoć državne i lokalne podrške. Prema rečima ljudi koji su radili na projektu, inspiracija za projekat je bilo švedsko selo poznato po književnim festivalima i prelepim knižarama koje se nalaze na svakom ćošku.

Cilj je bio stvoriti kod ljudi kulturu čitanja, ali i povećati lokalni turizam. Knjige u selu su pisane na marati jeziku, ali bi vremenom trebalo da budu dostupne i knjige na hindu i engleskom jeziku.

Kao deo ovog projekta, 25 lokacija širom sela je preuređeno u čitaonice sa udobnim mestima za sedenje i adekvatnim osvetljenjem. Neke od tih lokacija uključuju škole, javna mesta ili hramove. Izgled svake od čitaonica je inspirisan različitim književnim žanrom.

U svakoj čitaonici ima oko 450 knjiga koje pripadaju različitim žanrovima, pa ima religijskih knjiga, knjiga poezije, ekoloških studija, biografija, autobiografija, knjiga za decu i mnogo toga još. Među tolikim naslovima bi trebalo da se nađe za svakog po nešto.

Cilj ovog mesta je da bude jedna od glavnih destinacija na proputovanjima ljubitelja knjiga, mesto gde se satima mogu pregledati naslove, pre nego što se udobno ušuškaju u vreću za spavanje.

Imajući u vidu da se selo nalazi u blizini svih velikih zimskih odmarališta, primamljivost knjiškog sela može biti samo veća. Jedan od planova vlade je da tokom leta u selu organizuje literarni festival na kome će čitaoci moći da upoznaju neke od svojih omiljenih autora, a u planu su i večeri čitanja poezije, promocije povodom objavljivanja nekoliko naslova, radionica kreativnog pisanja i nadmetanja.

Mesto se nalazi na oko 250 km prateći autoput koji vodi od Bangalora do Mumbaja.

Izvor: theculturetrip.com

http://www.laguna.rs

Izbori

Predsednički izbori u Francuskoj. Le Figaro, nešto poput Politike u Srbiji, donosi profile predsedničkih kandidata, kao i njihove odgovore na glavna pitanja: stanje u društvu, imigracija, ekonomija. Na naslovnoj strani svi predsednički kandidati, iznad njih piše: porez, funkcioneri, familija, integracija…
 
Kako se vodi kampanja u Srbiji? Šta vam je ljudi važno kod izbora kandidata? Vi ne birate ime, već čoveka koji će odlučivati o vašim životima. 
Meni kažu da ne smem da komentarišem situaciju u Srbiji pošto ne živim u istoj. A ja sam proživeo sve vlasti od Zlobe pa do danas. I jedino vreme kada se narod u Srbiji smejao, gledao u budućnost i nadao nečemu je bilo doba 2000.-2004. Sve posle toga je čemer i jad. A najgore je poslednjih godina.
Tako depresivnu atmosferu možete naći jedino u nekoj klinici za psihički obolele. Da li ljudi toga nisu svesni, da li vam stavljaju nešto u vodu i hranu da vas otupe, ne znam. 

Pa za vreme Miloševića je postojala veća nada u bolje sutra. Postojali su nezavisni mediji, koji su kritikovali predsednika i njegove poteze. Ovo danas- mrtvo more. 
Ko i kako vas je ubio u pojam, ne znam. Šta je vlast u posednjih pet godina dobro učinila, ne znam. Zašto nešto ne menjate, ne znam. 
Kako će se sve ovo završiti, čini mi se da znam. Na žalost.
#Izbori2017 #Srbija