Apoteka poezije

U velikoj Britaniji je otvorena prva „Apoteka poezije“ u koju možete doći sa receptom za lek (pesmu!) koji leči dušu.

Debora Alma, osnivač ove jedinstvene lekovite knjižare prepisivala je u poslednjih šest godina pesme kao terapiju. U njenoj apoteci se ne kupuju lekovi protiv nesanice niti multivitamini, već mušterije mogu da dobiju recepte na kojima se nalaze imena čuvenih pesnika.

U engleskoj regiji Šropšajer nalazi se trgovački gradić Bišop kasl koji ima bogatu prošlost. Upravo tu se nalazi ova čarobna knjižara u kojoj Debora Alma, odevena u apotekarski beli mantil, sa stetoskopom oko vrata, dočekuje knjigoljupce. Škole, bolnice i festivali često je pozivaju u goste kao literarnog zdravstvenog radnika. Ali ona se umorila od putovanja, pa je odlučila da se skrasi u nekadašnjoj apoteci čiji joj se izgled veoma dopao.


„Odlučila sam da sačuvam originalne police, fioke, pult za kasu od hrastovog drveta“, objašnjava ona. Podelila je prostor u odeljenja u kojima kupci mogu da se snađu već prema – raspoloženju.

Tu je i odeljak za decu, savetovanje, kafe i poseban kutak za radionice, pisanje i različite događaje.

Alma ne želi da štancuje recepte, smatra da svaki „pacijent“ zaslužuje individualnu konsultaciju pre nego što dobije odgovarajuću pesmu.

„Smatram da poezija može mnogo da doprinese poboljšanju ili promeni stanja duha, da može na mnogo načina da očuva dobro mentalno zdravlje.“ Ova „poetoteka“ističe terapeutski učinak poezije.


Osim poezije, u apoteci se mogu naći i drugi proizvodi koji mogu da leče ili prate različita raspoloženja, pa se tako mogu naći posude, sveće ili posebno dizajnirani predmeti, tvorevine lokalnih umetnika.

Petkom se u apoteci organizuju besplatna savetovališta: polučasovni razgovor sa „apotekarem“ obezbeđuje pravu recepturu – izbor adekvatnih tekstova koji odgovaraju vašem duševnom raspoloženju.

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-kako-apoteka-poezije-leci-dusu-unos-13479.html?utm_source=facebook.com&utm_medium=social&utm_campaign=laguna-bukmarker

Pogled

Dva čoveka, ozbiljno bolesna, zajedno su bila u bolničkoj sobi. Jednom je bilo dozvoljeno da sedi uspravno u krevetu sat vremena u popodnevnim časovima da bi mogao da izbaci vodu iz svojih pluća. Njegov krevet je bio do jedinog prozora u sobi. Drugi čovek je morao da provodi sve vreme ležeći na leđima.
Muškarci su pričali satima. Pričali su o ženama i porodicama, domovima, poslovima, njihovim poduhvatima u vojsci, gde su bili na odmoru.
Svakog popodneva, čovek do prozora je drugom objašnjavao šta vidi kroz prozor.
Muškarac u drugom krevetu je počeo da živi kroz slike sveta koji ne može da vidi kroz prozor.
Prozor je gledao na park sa jezerom. Patke i labudovi su se igrali na vodi, dok su deca puštala makete brodova po vodi. Mladi parovi su se šetali sa rukom u ruci a nebo je bilo nestvarnih boja.
Jednog toplog popodneva, muškarac pored prozora je opisao paradu koja je prošla.
Iako čovek u krevetu nije mogao da čuje zvuk parade, mogao je svojim umom da vidi to što je ovaj do prozora opisivao.

Dani, nedelje i meseci su prolazili. Jednog jutra, sestra je došla da bolesnicima donese vodu za njihove kupke i našla je beživotno telo čoveka pored prozora. On je mirno preminuo u snu.

Bila je tužna i pozvala je ljude da odnesu njegovo telo.
Ubrzo je čovek koji je ležao zamolio sestru da se prebavi u krevet pored prozora. Sestra je rado učinila zamenu mesta i nakon što se postarala da je ovom udobno, otišla je.

Sporo i bolno se čovek uspravio na laktove, da bi pogledao svet izvan sobe. Susreo se sa praznim zidom.
Čovek je pitao sestru šta je nateralo čoveka da opiše divne predele, kada je tu samo zid.
Sestra je rekla da je taj čovek bio slep i da nije mogao da vidi zid.

– Možda je hteo samo da te ohrabri – rekla je medicinska sestra.

NISAM KARLEUŠA, VEĆ „SAMO“ DOKTOR: „Vaš sin je mrtav. Umro je od bolesti koja je iskorenjena pre 100 godina“

Zbog komplikacija malih boginja u Srbiji je umrlo 12 osoba, među njima je bilo i dece i odraslih, medicinskih radnika, potpuno zdravih osoba pre nego što su se zarazile… Kolektivni imunitet je opao, jer roditelji, vođeni pogunim stavovima antivakcinalista – da MMR vakcina izaziva autizam, ne žele da vakcinišu svoju decu.

Među javnim ličnostim koje šire takvu suludu i opasnu propagandu je i Jelena Karleuša i ovaj blog upravo je „prst u oko“ svima onima koji i dalje tvrde da decu ne treba vakcinisati, dok se zaraza širi, a ljudi oko nas umiru… U tekstu, objavljenom na portalu „Buka“, jedan bloger (pišući iz perspektive doktorke) odgovara na tvrdnje Karleuše i njenih istomišljenika. Tekst prenosimo u celosti:

Vaš sin je mrtav. Žao nam je. Umro je od bolesti koju je medicina iskorenila pre 100 godina. Niste vakcinisali svoje dete i veoma nam je žao zbog Vašeg gubitka. Jelena Karleuša je bila protiv vakcinacije na fejsu i vi ste odabrali da svoje dete ne vakcinišete da ne bi dobilo autizam. Poslušali ste šta kaže pevačica o vakcinama i sad je vaše dete mrtvo. Uspeli ste u tome i Vaše dete nije umrlo kao autistično i poremećeno, nego je umrlo zbog banalnih ospica koje smo iskorenili pre mnogo godina upravo vakcinama, ali eto, Vaše dete nije primilo odgovarajuće vakcine, napala ga je ta vrsta ospica koja se vraća na velika vrata i uskoro će biti proglašena epidemija u celoj zemlji.

Žao nam je. Trebali ste kao roditelji da preispitate kompetentnost Jelene Karleuše i sličnih osoba koje pričaju o vakcinama i autizmu, o medicini i doktorima i teoriji zavere. Mi nismo Jelena Karleuša i razumemo da nam ne verujete, jer nemamo milion pratioca na Instagramu i Fejsu, ali vidite, mi smo samo doktori. Mi smo obični ljudi koji čitav život rade na tome da produže životni vek Vama i Vašoj deci, ali nismo pevači i poznate ličnosti, pa razumemo kad roditelji poput vas ne vakcinišu decu i onda Vaša deca umru od bolesti koje smo nekad davno iskorenili…

Znate niste Vi krivi. Nije kriva ni Jelena Karleuša. Budale imaju pravo na glas, na izražavanje i na mišljenje. Budale poput ljudi koji nisu završili srednju školu. Znate, gospođo, da Jelena Karleuša nije završila srednju školu? Znate li da ona nema diplomu iz zdravstva i da nije kompetentna da priča o vakcinama? Niste znali? Pa dobro sad je kasno. Vaš sin od šest godina je jutros umro. Temperatura je dovela do kolapsa pluća i nakon što smo pokušali da izvedemo traheotomiju na njegovom tankom i osutom vratu od čireva i osipa, on je nažalost umro na lekarskim rukama…

Jelena Karleuša nije bila tu da uslika i stavi na Fejs posledicu nevakcinacije, jer to ne bi skupilo milion lajkova, ali sada Vi imate priliku da objavite sliku svog sina koji je podlegao zbog toga što nije primio vakcinu. Kao što rekoh možete biti sretni jer nije umro od autizma. Autizam se dobija od vakcina, jel tako? To tvrdi Jelena Karleuša sa svojom školom, znanjem i sa dugogodišnjim iskustvom u vakcinaciji. Znamo da nismo ona i da nema smisla da Vam sad nešto govorimo, ali ako će Vam biti lakše, možete biti srećni, jer ste imali savršeno zdravog dečaka kojeg je ubila bolest iz prošlog veka.

Jelena Karleuša Vas je nažalost vratila u srednji vek. Ta žena i njoj slične vraćaju Vas u srednji vek i, sa svojim mišljenjima i snažnim dokazima koje su skinule sa interneta, odlučuju o sudbini Vašeg deteta. Nastavite sad sa svojim akcijama i glasovima protiv vakcina. Kad sahranite svog dečaka, objavite još nekoliko statusa o zlokobnom delovanju vakcina na ljudsko telo. Vi ste zdravi jel tako? Primili ste vakcine? Jeste naravno i nemate autizam, niste retardirani i nemate posledice na mozgu?
Jelena Karleuša Foto: Dejan Briza / RAS Srbija
Jelena Karleuša

Zanimljivo je da Vi tako zdravi i normalni imate zaostalost koja je tipična za autizam. Jelena Karleuša isto ima zaostalost tipičnu za autizam. Ako pogledate bolje u rečnik, ponašanje i stav gospođe Karleuše, videćete, uz manjak obrazovanja, stručnosti i kompetentnosti na polju vakcinacije dece, takođe i zaostalost u svim ostalim područjima života.

Naravno znamo, razumemo Vas – ona je diva, uspešna, zgodna, moćna i atraktivna žena, ostvarena na svim životnim poljima, a među njima je i polje vakcinacija. Naravno. Imate divan primer i nit vodilju uz jedan problem – Vaše dete je mrtvo.

Kako rekoh, ja nisam Jelena Karleuša. Ja sam obična doktorka, infektolog u Kliničkom centru za infektivne bolesti i viruse. Nemam Fejs i nisam na Instagramu, pa moj rad o bolestima koje iskorenjuje vakcinacija nije nikad podeljen i lajkovan na mrežama gde Vi i Jelena Karleuša provodite vreme sa svojim vestima iz sveta vakcina. Nažalost, nisam imala priliku poput Jelene Karleuša da objavim svoj rad i da podelim milionima ljudi informaciju kako će deca poput Vašeg sina uskoro umirati od niza bolesti koje je medicina jednom davno iskorenila…

Nisam Jelena Karleuša. Obična sam doktorica koja je upravo završila smenu, ide na večeru i posle toga u kino. Nemam potrebu da se nadmećem sa slavnim ličnostima i njihovim stavovima o vakcinama. Ja sam učila 10 godina medicinu, a potom tri godine specijalizirala svoj posao da bih mogla sutra da spasem dete poput Vašeg sina, ali vidite nisam uspela. Na mom fakultetu nisu me upozorili na Jelenu Karleušu i na njen uticaj u svetu vakcinacije i lekova.

Ona se razumije bolje od mene. Infektolog i imunolog, a pritom i diva. Jelena Karleuša Vam je pomogla da Vaše dete ne dobije smrtonosne bolesti, poremećaje i autizme, ali vidite nije bila tu dok se Vaš sin gušio od otečenog vrata i unutarnjih osipa u grlu i nije mogla da spasi Vašeg sina, jer ona nije doktor. Žao mi je, ali ta žena nema diplomu iz medicine, ali to svakako niko nije ni tražio, zar ne?

Jeste li ikad preispitali Jelenu Karleušu i njeno znanje iz medicine? Jeste li seli s njom i pitali je odakle joj ideja da vakcine uzrokuju autizam? Jeste li je pitali gde je radila praksu i kod kojeg doktora je stekla osnovno znanje o sastojku svake od pojedinih vakcina za svaku bolest i za šta je jedna vakcina zapravo zadužena?

Znate li da vakcina ne može uzrokovati autizam? Ne znate? Evo ja Vam moram reći da medicina još uvek nije razvila tako moćnu vakcinu koja u svom sastavu može da uzrokuje autizam, zaostalost, retardaciju i dugoročne posljedice…Nije moguće. Nisam videla u svom radnom stažu tako moćnu vakcinu, ali čula sam da je videla Jelena Karleuša te opasne vakcine koje imaju smrt u svom sastavu. Ne znam gdje ih je ona videla, jer ja nisam radila sa takvim vakcinama. Dala sam stotine vakcina i niko nije postao autističan, retardiran i mrtav od vakcine. Jelena Karleuša očito radi sa tim nekim opasnim vakcinama pa neće da vakciniše svoju decu.

Možda je videla vackine od Ace Lukasa u njegovoj torbi koje on sebi daje, pa je pobrkala da su to one iste koje dajemo Vašoj deci? Oh žao nam je, ne dajemo takve vakcine Vašoj deci. Vakcine u sebi imaju tragove originalne bolesti koja potom unesena u organizam, pa šalje informacije telu da ono može da stvori antitela i izgradi imuni sistem na taj način da, drugi put kad Vaše telo dođe u kontakt sa tom vrstom bolesti, ono jednostavno pojede i uništi tu vrstu bakterije ili virusa. Tako je prosto. Vakcina su oslabljene bakterije i kad se one u maloj količini daju, teraju organizam da proizvede antitela, da se sledeći put telo može jednostavno i bez problema obraniti.

Jelena Karleuša tvrdi da u vakcinama ima autizma, šizofrenije, ludila i bolesti za celu civilizaciju. Nažalost nema, a svi dokazi za njenu tvrdnju leže na internetu, nikako u službenim enciklopedijama zdravlja i nege bolesnika. Nisam nikad videla te vakcine o kojima priča ta žena. Da bi čovek postao lud potrebno je više od vakcine i manje od vakcine. Ludilo, autizam, retardacija, zakržljalost mišića, atrofija i deformacija ne dolaze u vakcinama i ne leče se vakcinama. Nemaju toliku moć te vakcine i njihova svrha je veoma prosta – da izgradite imuni sistem kod svoje dece, da ne umiru u ovom modernom vremenu od srednjovekovnih bolesti.

Žao nam je. Vaše dete i stotine drugih polako, ali sigurno umiru od srednjeg veka koji ste dopustili onog momenta kad ste odlučili svoj život poveriti Jeleni Karleuši i njenom stručnom mišljenju…

Mi smo kao doktori nemoćni. Nemamo pravo da Vas nateramo na vakcine. Nema potrebe. Vi imate Jelenu Karleušu i naš predlog je da sačekate njeno stručno mišljenje o ovoj temi. Mi smo neznalice, žao nam je. Vaše dete je samo jedno od niza dece žrtvi koje je vakcina mogla sprečiti i tek će epidemija narasti, jer vakcinacija je postala neobavezna i sad ste otvorili vrata srednjem veku u svoj život…

Nadam se da ćete vakcinisati ostalu decu, ali ne morate. Jednom sam pročitala divan status jednog uglednog doktora koji je završio medicinu i posvetio svoj život lečenju ljudi i dece: „Ne morate vakcinisati svu decu, samo onu koju želite da zadržite“. Jelena Karleuša je vakcinisana, znate li to? Niste znali? Jeste, vakcinisana je kao i sva ostala deca protiv bolesti iz srednjeg veka. Kad bolje razmislim, ona je zaista upravu. Vakcina zaista ostavlja trajne posljedice na čoveka i nažalost s tim se moram kao doktorka na kraju složiti, jer imam dokaz ispred sebe – Jelenu Karleušu, Vaše mrtvo dete i Vama slične…

Kako sam (pre)živeo depresiju

Interesantan tekst, pogotovo što sam i ja prošao kroz sličan period. Kod mene nije trajalo 14 godina, već unazad deset. Ide na bolje.

Prva neobična stvar koju sam primetila bio je čudan osećaj u glavi – nešto kao treperenje, kao da je unutra zarobljen neki leptir.

depressed-person-slider

Tako svoju priču započinje britanski pisac Met Hejg, koji se s depresijom i anksioznošću borio duže od 14 godina. Mi vam je u celosti prenosimo.

Nisam znao da depresija i anksioznost mogu imati i fizičke simptome. Samo sam mislio da umirem.A onda sam brzo počeo da tonem u novu klaustrofobičnu realnost. Trebalo mi je više od godinu dana da počnem da živim život koji uopšte podseća na normalan.

Bila je to 1999. godina i imao sam 24 godine. Živeo sam u Španiji sa devojkom Andreom i trebalo je da okončam šestogodišnji period studentskog života i letnjih poslova. Najčudnija stvar vezana za ljudski um je da može da proizvede najživopisnije stvari koje niko drugi sem vas ne vidi. Tako niko nije video da je vila na Ibici za mene postala živi pakao.

Tri dana sam proveo u krevetu bez sna i uz svega poneki zalogaj hrane. Sećam se da mi je bilo čudno što sam uopšte živ. Trećeg dana sam izašao iz vile i krenuo da se ubijem. Sunce je bilo jako, a vazduh mirisao na borovinu i more. Išao sam ka litici i želeo sam da skočim. Ispred mene je bio najlepši pogled koji sam ikada video: svetlucavo Sredozemno more koje je izgledalo kao tirkizni stolnjak okićen sićušnim dijamantima i prošaran krečnjačkim stenama.

Sad and lonely man

Ipak, to nije moglo da zaustavi moju želju da se ubijem. Nisam više mogao da izdržim ni sekund duže. Želeo sam da okončam svoj život.

Možda sam u nekom drugom univerzumu to i učinio, ali ne i u ovom. Imao sam majku, oca, sestru i devojku. To je četvoro ljudi koji su me voleli. Ludo sam želeo u tom trenutku da nemam nikog od njih. Nijednu živu dušu. Ljubav me je zadržavala.

Osim toga, bio sam uplašen. Šta ako ne poginem? Šta ako samo ostanem paralizovan?

Mislim da život uvek pruži razloge za odustajanje od smrti, ako smo spremni da slušamo. Zato sam nastavio da živim. Kad sam se okrenuo ka vili, povratio sam od stresa koji sam doživeo. Andrea me je kasnije odvela u medicinski centar, gde mi je lekar dao lek za smirenje. Nije delovao. Ništa nije umanjilo neizdrživi bol.

A young man sitting alone by the water

Kad sam se vratio u Britaniju, mama i tata su me čekali na aerodromu. “Bili smo tako zabrinuti”, rekla je mama i dodala još 87 varijacija na tu temu. Njen osmeh nije bio iskren; oči su joj bile ispunjene suzama.

Osetio sam se kao sin koji je učinio nešto loše. Osetio sam težinu toga kad si voljen. Težinu toga da si razočaranje.

Tokom narednih nekoliko meseci bio sam nešto usporeniji nego što je to uobičajeno, ali mi se u glavi dešavao ciklon.

U ogledalu sam video drugu osobu; uplašenu da će biti smeštena u tapaciranu sobu; stalni osećaj jeze; mentalna i fizička iscrpljenost; kao da sam propadao kad mirno stojim; beskonačna tuga; gubitak apetita. I stalno sam osećao želju da na trenutak izađem iz svoje kože. Na nedelju, dan, sat, sekund.

o-DEPRESSION-facebook

Pored depresije, anksioznost vas drži u takvom grču da imate osećaj da ćete kolabirati u svakom trenutku. To nije preterivanje. Čeznete za jednim trenutkom u kom niste prestravljeni, ali on ne dolazi. Plakao sam. To nisu bile normalne suze. Dolazile su iz dubine, a kada jednom dođu, nisu mogle da se zaustave, čak ni kad je moj otac ušao u kupatilo. Gledao me je kao da me ne razume. Te suze su bile zarazne. I njegove oči su zasuzile.

Zagrlio me je. “Hajde”, rekao je mekano. “Možeš ti to. Hajde. Sastavi se, Meti. Moraćeš.”

Moj tata nije bio surov. Bio je nežan, brižan, inteligentan čovek, ali nije mogao da vidi šta se dešava u mojoj glavi.

“Pokušaću, tata. Pokušaću.”

Silhoutte of desperate teenager praying on abstract background

Tokom narednih nekoliko meseci, moji roditelji su odlazili na posao, a tada bismo Andrea i ja provodili duge dane u kući. To je bio život u najnižem tonalitetu koji dva 24-godišnjaka mogu da žive. Ljudi kažu: “Živi dan po dan”. Ali dani su bili kao planine, nedelja kao Himalaji. Želeo sam da vreme brže protiče. Bio sam opsednut vremenom onako kako su ljudi obično opsednuti novcem.

Gomilao sam dane, misleći da napredujem, a onda mi se dogodio slom, zajedno sa petočasovnim napadom panike.

Ipak, moram vam reći nešto. Nešto što zvuči glupo i patetično, ali u to verujem svim srcem. Ljubav me je spasla. Andrea me je spasla. Njena ljubav prema meni i moja prema njoj. Ne samo jednom, nego iznova i iznova.

Bili smo zajedno pet godina u vreme kad sam se razboleo. Nije to bila savršena veza. Nije. I dalje nije. Meseci koje smo proveli na Ibici delovali su kao jedna duga neprekidna svađa. Ali, ako uđete dovoljno duboko u talas, voda postane mirna. Takvi smo bili i mi. Na neki način, svađali smo se jer smo znali da to neće imati neki veliki uticaj na nas. Kada mi se desila depresija, Andrea je bila dobra prema meni i delovala na mene na pravi način.

Išla je sa mnom kod lekara. Iznajmila nam je stan u Jorkširu. Ona je zaradila novac. Sve je organizovala. Popunjavala je praznine koje je ostavljao moj mrak.

Bila je doslovno moja druga polovina, kada je pola mene umrlo. Strpljivo je čekala da dođem sebi.

Onda, jednog dana, četiri godine nakon što sam prvi put pao u depresiju, Andrea je objavila rođendansko iznenađenje: “Idemo u Pariz!”

Bio sam uzdrman do temelja. Nisam mogao da zamislim da mi neko kaže nešto strašnije. “Ne mogu. Ne mogu da idem u Pariz”. Dobio sam napad panike. Osetio sam ga u grudima – taj osećaj da postajem zarobljen u sebi, kao očajna muva zatvorena u tegli.

“Pa, svejedno idemo. Biće divno. Odsedamo u hotelu u kom je umro Oskar Vajld.”

Od njenih reči mi nije bilo bolje. Samo mi je potvrdila da idem u Pariz da umrem, baš kao Oskar Vajld.

Ipak, Andrea je znala šta radi. Ona je u to vreme već stekla doktorat. Rekla je: “Dobro, onda nećemo ići. Otkazaću smeštaj. Izgubićemo nešto novca, ali ako ti je to toliko važno…”

Toliko važno? Jedva da sam smeo da izađem na 20 metara od kuće. To je za mene bio maksimum. Ali, ako joj kažem “ne”, postaću neko ko ne ide u inostranstvo jer se plaši, a to bi me učinilo ludakom, što je bio moj najveći strah – da potpuno poludim.

Dakle, veliki strah pobeđen je još većim strahom. Najbolji način da pobedite čudovište,jeste da nađete još strašnije.

o-DEPRESSION-facebookdd

Otišao sam u Pariz. Evrotunel je ostao na mestu i more nas nije udavilo. Vazduh u Parizu me nije ugušio.

Pomoglo mi je i trčanje. Svidelo mi se što mi daje gotovo slične simptome kao panika: ubrzan rad srca, problematično disanje, znojenje… Dok sam trčao, nisam morao da se opterećujem time da li mi srce lupa zato što me je strah.

cropped-leaping-man1

Polako s godinama počeo sam da gradim život i imam i nekog uspeha kao pisac.

I dalje ne mogu da odem na žurku a da ne osetim strah. Nisam u stanju da uđem u sobu punu srećnih ljudi, a da nemam napad panike. Sve prevaziđete, ali se vrati u tragovima, kada ste umorni ili uzbuđeni, ili jedete pogrešnu hranu.

Ipak, osećam radost, divljenje što mi, nas sedam milijardi skučenih na ovoj plavoj tačkici od planete, provodimo naših dosuđenih 30.000 dana najbolje što možemo. Volim kad osetim silu tog čuda. Volim da uronim duboko u ovaj život i istražim ga kroz magiju reči i ljudskih bića.

Izvor: B92