Arhive oznaka: pisanje

U prodaji: Intermezzo

Evo, sada je i zvanično. Moja zbirka pesama je od danas dostupna svima.
Prvo veliko hvala mom izdavaču Kreativna Radionica Balkan koji je ovo omogućio, kao i sve pohvale IP Jovan koji je omogućio da ovo izdanje izgleda onako kako je zamišljeno.

Što se sadržaja tiče, unutra se nalaze 33 pesme na srpskom jeziku, kao i 26 na nemačkom i francuskom, praćene nekim mojim fotografijama koje sam uradio prethodnih godina.
Prodaja u Srbiji će se odvijati preko stranice izdavača http://www.krbalkan.rs/intermezzo.html , a u dogledno vreme će knjiga biti dostupna i u odabranim knjižarama.

Zainteresovani iz ostalih zemalja mogu mene direktno kontaktirati.

Termini promocija knjige će biti objavljeni blagovremeno. Svako deljenje ove objave će biti blagonaklono uzeto u obzir pri našem sledećem susretu. 😎

Advertisements

10 gradova koje bi svaki ljubitelj knjiga trebalo da poseti

Preporuke jedne američke autorke

Da li vam je životna želja da spakujete kofere i krenete na put oko sveta? Neke ljude ne drži mesto i jedva čekaju da uskoče u voz, autobus ili avion i nestanu na neko vreme. Jedan od najboljih saveta koje vam mogu dati je da putujete van sezone. Nikad se ne zna kakvu ponudu možete naći, a možda to bude baš za neki od sledećih gradova.Ja sam pisac i obožavam da čitam, tako da svaki put kada posetim neki grad prvo tražim ove četiri stvari: knjižare, kafiće, biblioteke i pokušam da saznam da li je neki pisac živeo i umro u blizini. Tokom jednog devojačkog putovanja u Ki Vest nabasala sam na jednu od Hemingvejevih kuća koja je sada muzej i dom za mačke koje imaju polidaktiliju.

Ako ste knjigoljubac koji traži svoju sledeću destinaciju za odmor, onda je ovaj spisak baš za vas. Od dablinskih ulica popločanih književnom istorijom preko neverovatnih evropskih biblioteka, do grada koji je inspirisao fenomenalna dela Gabrijela Garsije Markesa – za svakoga ponešto!

1. Njujork, Njujork

Njujork je više od grada; Njujork je stanje uma. Posetite knjižare „Books of Wonder“, „McNally Jackson“ i „The Strand“ , ili pronađite neki niskobudžetni bar koji će u vama probuditi osećaj da ste lik iz romana koji je tek stigao u grad. Postoji mnogo mesta koja „mirišu“ na književnost u ovoj betonskoj džungli gde se snovi ostvaruju.

2. San Huan – stari grad, Portoriko

Ovo ostrvo je malo ali moćno, i promoviše neke od najcenjenijih svetskih pisaca kao što su Esmeralda Santjago i Migel Pinjer, osnivač svetski poznatog kafića „Nuyorican Poets Café“. Obavezno posetite „The Poet’s Passage“ (Prolaz pesnika), kafić koji čuva mala čivava po imenu Federiko Garsija Lorka.

3. Kopenhagen, Danska

Za ljubitelje bajki Kopenhagen vam nudi jedinstvenu priliku da posetite kuću i muzej Hansa Kristijana Andersena, i vidite skulpturu Male sirene. Ljubitelji knjiga bi takođe trebalo da posete Kraljevsku biblioteku, koja je dobila nadimak Crni dijamant.

4. Kartahena, Kolumbija

Za najvernije fanove Gabrijela Garsije Markesa, autora svetskih bestselera „Sto godina samoće“ i „Ljubav u doba kolere“. Ovaj grad je inspirisao mnoga njegova dela, i ovde je pobegao kada su počeli nemiri u Bogoti. Markesov pepeo je premešten iz njegovog doma u Meksiku u univerzitet u Kartaheni.

5. Nju Orleans, Luizijana

En Rajs, Dženifer Armentraut, Elis Arden su samo neki od autora koji su svoje romane smestili u ovaj istorijski grad zabave. Nju Orleans vrvi od priča o duhovima i čudnim zvukovima koje odzvanaju duboko u noć. Popijte piće u Francuskoj četvrti , pridružite se grupi turista i prošetajte do hotela Monteleone, u kojem se rodio Truman Kapote, barem je tako on tvrdio.

6. Pariz, Francuska

Pariz, kao i Njujork, ima mnogo da ponudi knjigoljupcima. Pročitajte omiljeni roman u dekadentnom kafiću ili napravite piknik pod Ajfelovom kulom i nazdravite čašom šampanjca. I ne zaboravite da posetite najstariju javnu biblioteku, Mazarenovu biblioteku, kao i kuću Viktora Igoa.

7. Sejlem, Masačusets

Mesto koje je poznato po romanima o suđenju vešticama, sada je nju ejdž epicentar za sajmove fizike, prodavnice sa opremom za veštice, i čak postoji radnja „Wynott’s Wands“ inspisirana Harijem Poterom koja prodaje čarobne štapiće. Posetite Kuću sa sedam zabata, koja je inspirisala Natanijela Hotorna da napiše istoimeni roman. Možete se opustiti i popiti koktel u lobiju hotela Hotorn.

8. Edinburg, Škotska

Šta prvo videti? „The Elephant House“ i „Spoon“ su dva restorana koja tvrde da Dž. K. Rouling kod njih često dolazi da piše. Svratite do škotskog pripovedačkog centra (Scottish Storytelling Centre) i do škotske biblioteke poezije (Scottish Poetry Library), prošetajte hodnicima sa turističkim vodičem i upijte informacije o petsto godina dugoj istoriji knjiga.

9. Dablin, Irska

Dablin je dom Džejmsa Džojsa, Šejmusa Hinija, Oskara Vajlda i mnogih drugih. Za ljubitelje folklora Muzej leprikona je pun pogodak. Tura po Dablinu pešice će vas odvesti do Triniti koledža i lokalnih pabova, a istovremeno ćete od lokalnih vodiča saznati manje poznate zanimljivosti o pomenutim autorima.

10. Tokio, Japan

Ovo je lokacija iz snova, posebno kada je hrana u pitanju. Uronite u romane Harukija Murakamija i osmislite sami obilazak grada. Posetite Kamakura muzej književnosti, i obavezno zavirite u osmospratnu knjižaru „Kinokunija“. Za vas koji volite prirodu, izdvojte vremena da planinarite putanjom „Basho trail“ koja vodi od Tokija do Kanazave.

Autor: Zoraida Kordova
Izvor: bustle.com

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-10-gradova-koje-bi-svaki-ljubitelj-knjiga-trebalo-da-poseti-unos-6748.html

Ljermontov

„Možda ću sutra umrijeti!… A na zemlji neće ostati nijedno stvorenje koje bi me bilo potpuno shvatilo. Jedni me drže gorim, a drugi boljim nego što sam zaista… Jedni će reći: bio je dobar dečko, a drugi – gadan čovjek. A i jedno i drugo bit će lažno. Kad je tako, je li vrijedno živjeti? A ipak živiš – zbog radoznalosti: čekaš nešto novo … smiješno i dosadno!“
Reče Pečorin, junak jednog od najpoznatijih i za rusku književnost, najutjecajnijih ruskih romana – „Junak našeg doba“, a čiji je autor Mihail Ljermontov rođen na današnji dan, prije točno 204 godine.

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=720501641636284&id=498948247124959

Pacijent iz sobe 19

Gradski dečko koji je dan ranije u riječkom klubu Palach ispijao pivo i mahao DJ-u da pusti Sisters of Mercy, na svoj devetnaesti rođendan poslan je u rat. Dvadeset pet godina kasnije doveli su ga pred psihijatra kojemu će objasniti zašto je sebi učinio nešto nezamislivo.

Vanja Kovačević, pacijent iz sobe 19, monolog pred psihijatrom započinje svojim devetnaestim rođendanom, danom kad je na dar dobio pušku u ruke, a onda progovara o mnogim ključnim točkama svog djetinjstva, odrastanja, ratovanja, očinstva, preživljavanja i ubijanja. U kontrastu između zastrašujućih ispovijedi Vanje vojnika i nježnih sjećanja Vanje iz vremena prije rata cijeli je svemir oduzetih mogućnosti, cijeli vremeplov potencijalnog života koji se više nikad ne može dogoditi. Ta fantomska bol oduzete mladosti u literarnoj interpretaciji Zorana Žmirića mogla bi se upisati među najpotresnije stranice suvremene hrvatske književnosti.

Jedina veza između prijašnjeg života Vanje Kovačevića, života koji se mogao dogoditi i onoga kojeg upravo živi jest njegov omiljeni bend – Sisters of Mercy – čije mu pjesme služe i kao anestezija i kao dokaz da u njemu još negdje živi onaj mladić kojemu su na devetnaesti rođendan tutnuli pušku u ruke i poslali ga u rat.

Kraj monologa pred psihijatrom – koji možda baš i nije psihijatar nego jedina moguća adresa Vanjine ispovijedi – opet iznova dokazuje da je Zoran Žmirić majstor neočekivanih završnih romanesknih obrata i istančane psihološke karakterizacije, pogotovo kad su u pitanju ratne priče koje u njegovoj interpretaciji uvijek zadiru duboko u istinu koju nije uvijek lako podnijeti, baveći se nuspojavama kolektivnog i onim neizrecivim što dobra književnost ipak zna nepogrešivo formulirati.

Veštačka inteligencija i pisanje

Mislila sam da u mom poslu nema opasnosti od automatizacije – računar nikako ne može da nadomesti kompleksnu kreativnost karakterističnu za ljudski jezik u pisanim delima, niti je u stanju da sastavi smislenu priču. Moguće je da sam pogrešila. Pisci, čuvajte se, jer je roman, čiji je autor japanska veštačka inteligencija, upravo ušao u uži krug za nacionalnu književnu nagradu Japana.

Roman, čiji je koautor ovaj program, nosi naziv „The Day A Computer Writes A Novel“ („Dan kada je računar napisao roman“). Delo je ušlo u izbor za književnu nagradu Hoši Šinići. Konkurs je i prethodnih godina bio otvoren za dela koja nije napisao čovek, međutim, ove godine je po prvi put komisija dobila radove veštačke inteligencije. Od 1450 prijavljenih radova, 11 dela, je barem delimično, napisao program.

Pred vama je odlomak iz jednog takvog romana kako biste stekli utisak sa čime su suočeni ljudski kandidati:

„Uzdrhtao od radosti, koju sam osetio po prvi put, uzbuđeno sam nastavio da pišem.“

„Dan kada je računar napisao roman. Računar, rešen da na prvo mesto stavi sopstveno zadovoljstvo, prestaje da radi za ljude.“

Ekipu, koja je stvorila ovu književnu veštačku inteligenciju, vodio je Hitoši Macubara, profesor na Državnom univerzitetu u Hakodateu (Future University Hakodate). Njegov tim je usmeravao veštačku inteligenciju, odlučujući o zapletu i rodu likova. Takođe su pomagali u izboru pripremljenih rečenica, koje je veštačka inteligencija zatim upotrebljavala kako bi samostalno „napisala“ knjigu.

„Do sad su programi veštačke inteligencije korišćeni za rešavanje problema za koje postoje odgovori. U budućnosti želim da proširim potencijal veštačke inteligencije kako bi se što više približila ljudskoj kreativnosti“, izjavio je nedavno Macubara za jedan japanski časopis („Yomiuri Shimbun“).

Autor naučne fantastike na konferenciji za novinare povodom dodele nagrada, dao je svoj komentar ovog dela: „Bio sam iznenađen, jer je reč o dobro struktuiranom romanu. Ali ipak postoje određeni problemi koje je potrebno prevazići da bi se osvojila nagrada, kao što su opisi likova.“ Iako knjiga na kraju nije dobila nagradu, svojim nastupom je pokazala potencijal za dalji napredak.

Mnogi smatraju da ovi programi za veštačku inteligenciju, iako mogu biti odlični za igranje društvenih igara („Go and shogi), imaju mnogo bolji učinak kada rade sa ljudima. Na šahovskim turnirima, na primer, timovi sastavljeni od vrhunskih šahista i veštačke inteligencije imaju neuporedivo bolje rezultate od timova koje čine isključivo ljudi, ili isključivo veštačka inteligencija. Možda budućnost književnosti znači da ćemo imati ljude na čelu i računare kao koautore.

Izvor: bigthink.com
Prevod: Maja Horvat

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-u-japanu-je-roman-koji-je-napisala-vestacka-inteligencija-unos-10283.html

Srednjovekovne kletve protiv krađe knjiga

U srednjem veku su za pravljenje knjige bile potrebne godine. Pisari bi, nadnešeni nad svoje radne stolove, samo uz prirodno svetlo – sveće su bile previše riskantne za knjige – provodili sate i sate svakog dana, ručno ispisujući slova, pazeći da nikada ne naprave grešku. Biti prepisivač, napisao je jedan pisar, bilo je bolno: “To gasi svetlost u očima, savija leđa, sabija utrobu i rebra, stvara bol u bubrezima i iznurenost u celom telu.”

Uzevši u obzir ekstremni napor koji se ulagao u pravljenje knjiga, njihovi vlasnici i pisari su bili i te kako podstaknuti da ih zaštite. Koristili su jedinu moć koju su imali: reči. Na početku, ili na kraju knjige, vlasnici i pisari bi ostavljali dramatične kletve, kojima se lopovima pretilo bolom i patnjom ukoliko ukradu ili oštete njihovo blago.

Nisu oklevali da koriste najgore kazne za koje su znali – ekskomunikacija iz crkve i užasna, bolna smrt. Ukradi knjigu, i bićeš prepolovljen demonskim mačem, primoran da žrtvuješ svoje ruke, oči će ti biti iskopane, ili ćeš skončati u “paklenim vatrama i sumporu”.

“Ove kletve su bile jedina stvar koja je štitila knjige”, kaže Mark Drogin, autor knjige “Anatema! Srednjovekovni pisari i istorija knjiških kletvi”. “Na svu sreću, to se događalo u vreme kada su ljudi zapravo verovali u njih. Ako iščupaš stranicu, umrećeš u agoniji. Ne biste baš da rizikujete s tim.”

Droginova knjiga, objavljena 1983, najtemeljniji je pregled književnih kletvi ikada sakupljen. Drogin, crtač stripova i dizajner vizit-karti, išao je na kurs iz gotičkih slova i postao potpuno opčinjen srednjovekovnom kaligrafijom. Dok je istraživao svoju prvu knjigu, naleteo je na kletvu u njoj; kako je otkrivao sve više i više, među skrivenim fusnotama u knjigama pisanim u XIX veku, njegova kolekcija je toliko narasla da je uključivala i kletve iz antičke Grčke i vavilonske biblioteke, pa sve do renesanse.

Za istoričare, te kletve su bile kurioziteti, ali za Drogina to su bili dokazi koliko su knjige bile važne srednjovekovnim pisarima i učenjacima, u vreme kada su i najelitnije institucije imale možda svega nekoliko desetina knjiga.

Kletva ekskomunikacije – anatema – bila je jednostavna. Drogin je našao mnoštvo primera kratkih kletvi, koje su posao zastrašivanja radile veoma brzo. Na primer:

Si quis furetur,
Anathematis ense necetur.

(Ko knjigu ukrao bude,
neka mu mačevi anateme sude.)

Ukoliko bi pisar hteo da zaista bude shvaćen ozbiljno, uputio bi sledeću pretnju – “anathema-maranatha”, gde ova druga reč znači “naš Gospod je stigao”, a služila je da intenzivira osnovnu pretnju ekskomunikacijom. Ali kletve su ponekad bile mnogo, mnogo kompleksnije. “Najbolje pretnje su one koje ti zaista stave do znanja, u detalje, kakav te fizički bol čeka. Što je pisar kreativniji, detalji će biti delikatniji”, kaže Drogin. Ovo je jedan primer zamišljene smrti lopova:

“Ako iko uzme ovu knjigu, neka umre smrću; neka ga isprže u tiganju; neka na njega padnu bolesti i groznice, neka ga slome na točku i obese. Amin.”

Ponekad su bili još detaljniji:

“Onom što ukrade, ili uzajmi a ne vrati, ovu knjigu od vlasnika njenog, u ruci neka mu se u zmiju pretvori i iskida ga. Neka ga strefi paraliza i sve njegove članove. Neka usahne u bolu, za milost preklinjući, i neka nema prestanka agonijama njegovim, dok se ne raspadne. Neka mu knjiški crvi oglođu iznutrice u znak Crva koji nije umro, i kada na kraju ode po konačnu kaznu svoju, plamen pakla neka ga uzme zauvek.”

Droginova knjiga ima na desetine kletvi u sebi, a sakupio je barem još toliko za drugo izdanje, koje nikada nije objavio. U njegovom primerku knjige, još uvek ima vrećicu sa antičkim karticama, prepunim knjiških kletvi.

Sakupljajući ove kletve, Drogin je počeo da otkriva ponavljanja. Nisu svi pisari bili dovoljno kreativni da smisle svoje. Ukoliko vam je potreba dobra, temeljna kletva, koja će da posluži u bilo kojoj situaciji, pokušajte sa jednom popularnom. Dosta toga je pokriveno njome, pa iako nije toliko preteća kao knjiški crvi koji glođu utrobu, ipak će obaviti posao:

“Neka onaj ko ukrade ili otuđi ovu knjigu, ili je unakazi, bude odstranjen iz tela crkve i neka ga smatraju prokletim.”

Sara Laskov
(preveo: Danilo Lučić)

izvor: atlasobscura.com

http://www.glif.rs/blog/srednjovekovne-kletve-protiv-krade-knjiga/

Kritičari rastrgli prvi roman Šona Pena: „To je prikaz seronje, glupandera na 160 strana. On ne sme više da piše“

Proslavljeni glumac Šon Pen teško da će se proslaviti kao pisac. Njegov roman „Bob Hani što samo radi stvari“ naišao je na salvu loših kritika američke javnosti.

Distopični roman na 160 stranica je priča o Bobu Haniju, plaćenom ubici koji radi na tajnom programu američkih obaveštajnih službi sa zadatkom da eliminiše stare, nepokretne i ljude koji crpe resurse iz društva.

Brojni literarni kritičari se slažu da je se glumac nije snašao u ulozi spisatelja. Knjiga je napisana stilom nerazumljivim i na engleskom jeziku, izrabljujući aliteraciju i koristeći se prizemnim rečnikom.

Novinarka Hafington posta Kler Felon u recenziji pod naslovom „Romanopisac Šon Pen mora biti zaustavljen“ nazvala je delo: „prikazom seronje, glupandera na 160 strana “

Felon je izdvojila i pojedine pasaže iz knjige, ističući da je sela da je pročita kako bi je „zakopala“, ali da se knjiga sama od sebe „zakopava“ što je duže čitate.

Evo pokušaja prevoda nekih od pasaža:

„Stoga, njegov život ostaje neprestano infuziran njenim identetskim neiskrenostima i njenim užasnim uživanjima tim konstantnim pohotljivim prilikama polnog pasijansa koje je shvatala kao samopoštovanje.“

„Posprdna pitanja o višnjama sačuvanim služila su seči i poslednjih utisaka koje je Bob mogao da ima o Sparli kao o glasivitoj građanki.“

„Dok privilegovani pljuju po ovoj neprilci kao epitetu epigenetske nejednakosti jednakih, Bob njuši sajber-nahuškani napad ohrabren od strane Holivudskih narcisa desnog mozga.“

Poslednji citat se, možda, odnosi na pokret #MeToo koji Pen kritikuje u pesmi koja na kraju romana stoji kao epilog. U njoj se on pita gde je nestao smeh i gde je komičar Lui Si Kej, nazivajući pripadnike pokreta #MeToo lažnim licemerima koji se šlepaju hrabrim ženama koji se bore za svoja prava.

Penov stil neke kritičare podseća na Tomasa Pinčona, i to lošu kopiju, dok ih opisi seksualnih odnosa u romanu podsećaju na Čarlsa Bukovskog.

Njujork tajms je delo nazvao „mukotrpnim“ i „nezabavnim“, Entertejment vikli ističe da je delo „licemerno“.

Pen, koji je za sebe izjavio da više „nije zaljubljen“ u glumu, svestan je da njegov umetnički izražaj i pogledi na svet nisu za svakoga.

„Neki ljudi će skapirati ovu knjigu a neki su… neće skapirati knjigu.“ rekao je Pen na jutarnjem programu CBS-a nedavno. „Neki ljudi, ja mislim, će stvarno uživati u njoj, neki drugi će je prezirati. I… to je sve što bih hteo da kažem o sebi, razumeš?“

http://www.nedeljnik.rs

Neobjavljeni rukopisi: Šta se krije po fiokama poznatih pisaca?

1. Ostrvo krsta (The Isle of the Cross), Herman Melvil

Pitanje je da li postoji pisac čiji su svi romani dospeli na listu najčitanijih. Još je veće pitanje da li postoji onaj čiji su svi rukopisi uspeli da budu i objavljeni. Neki rukopisi čak i poznatih pisaca bili su uništeni, ukradeni, odbijeni ili zauvek zaključani u fioci samog autora.

Iako je Mobi Dik (Moby Dick) danas veoma popularan roman, u vreme objavljivanja bio je potpuni neuspeh, bar u komercijalnom smislu. Ista sudbina zadesila je i naredni Melvilov roman Pjer (Pierre; or, The Ambiguities).

Stoga se on 1853. bacio na pisanje romana Ostrvo krsta koji je navodno nastao prema istinitoj priči za koju je Melvil čuo tokom svog putovanja na Nantaket.

Prema priči, Agata Heč, ćerka čuvara svetionika u Masačusetsu udala se za mornara koji ju je napustio kada je ostala u drugom stanju i vratio se ‒ 17 godina kasnije. Nakon što je čuo ovu priču, Melvil ju je najpre ispričao jednom drugom piscu, inače svom prijatelju, Natanijelu Hotornu, međutim ovaj je rekao kako bi tu priču ipak trebalo da napiše Melvil. On je taj savet i poslušao, u nadi da će napokon imati sreće sa prodajom romana, no izdavačka kuća nije delila njegovo oduševljenje pričom.

Iako su tačni razlozi ostali nepoznati, izdavačka kuća Harpers je odbila ovaj roman, a danas se spekuliše da su to učinili iz bojazni da ih akteri ove priče ne bi kasnije tužili. Danas je ovaj rukopis potpuno izgubljen.

2. Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle), L. Frenk Baum

Autor Čarobnjaka iz Oza svojevrsni je rekorder na ovoj listi. Iako je L. Frenk Baum bio pre svega dečiji pisac, tokom svoje karijere oprobao se i u pisanju romana za odrasle. Međutim, za taj deo njegovog opusa danas gotovo da se i ne zna, i to iz dobrog razloga.

Naime, čak četiri romana ovog pisca nikada nisu ugledali svetlost dana. Romani Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle) koje je Baum napisao u periodu između 1912. i 1915. godine nikada nisu objavljeni, a danas se ne zna da li su rukopisi uopšte sačuvani.

Baumov najstariji sin Frenk je naveo u svojim memoarima da je njegova majka spalila sva četiri rukopisa. Međutim, mnogi smatraju kako ovo nije istina jer je izvesno da se Frenk Mlađi na ovaj način samo svetio svojoj majci zato što ga je izbacila iz svog testamenta.

3. Drugi pogled (Double Exposure; or Doubletake), Silvija Plat

Silvija Plat najpoznatija je po svojoj poeziji i svom prvom i jedinom romanu Stakleno zvono (The Bell Jar). Nakon što je izvršila samoubistvo kada joj je bilo 30 godina, svet je ostao uskraćen za njen spisateljski glas i specifičnu naraciju.

Međutim, 1977. njen muž Ted Hjuz (takođe pisac) otkrio je u svojim memoarima kako je Platova pisala svoj drugi roman u vreme koje je prethodilo njenoj preranoj smrti.

Roman Drugi pogled bio je osmišljen kao autobiografija, a Platova se u njemu bavila krahom svog braka sa Hjuzom. U prvom izdanju svojih memoara Hjuz je zapisao da je pre svoje smrti, Platova napisala čak 130 stranica novog romana, da bi u kasnijim izdanjima broj bio smanjen na 60 ili 70.

On je dalje naveo kako je rukopis spisateljicine autobiografije nestao 70-ih, a razlog nestanka je ostao prekriven velom tajne. Međutim, iako se ne zna sa sigurnošću šta se desilo sa ovim romanom i da li je možda Platova uspela i da ga završi, ovaj pomen rukopisa dao je povoda za spekulacije.

Kako je vrlo verovatno da Silvija Plat nije predstavila naročito laskavu sliku svog supruga za koga se zna da je bio preljubnik, sve su šanse da nestanak ovog rukopisa nije niti kakva misterija, niti nesrećan slučaj.

4. Siromah i dama (The Poor Man and the Lady), Tomas Hardi

Kada govorimo o prvim romanima pisaca, može se reći da su oni često šablonski. Prvi romani obično su opterećeni autobiografskim elementima, a napori da se iskleše sopstveni stil i spisateljski glas očigledni su svakom iole pažljivijem čitalačkom oku. Mnogi pisci su tokom života često govorili kako bi želeli da im prvi roman nikada nije ni objavljen, ali se sa njima ne bi složio Tomas Hardi.

Kada je krajem 1860-ih godina mlađani Hardi poslao rukopis svog prvog romana izdavačkim kućama u Londonu, jedan čovek zadužen za iščitavanje novih rukopisa po imenu Džordž Meredit navodno je sprečio izdavače da puste Hardijev roman u štampu. Meredit je svoj stav opravdao željom da sačuva reputaciju mladog pisca, te da spreči da njegov prvenac našteti karijeri koja je bila tek u povoju.

Postoje dve verzije ove priče. Oni naklonjeniji piscu kažu kako je Meredit lično otišao kod Hardija kako bi mu izneo svoje mišljenje i saopštio vesti, dok drugi tvrde da je rukopis glatko odbijen. Potonjoj verziji veruju i autori Hardijeve biografije iz 1921. pod nazivom Tomas Hardi, pesnik i romanopisac (Thomas Hardy, Poet and Novelist) u kojoj pišu da je ovakav scenario daleko izgledniji.

Hardi je kasnije opravdavao Mereditovu odluku govorivši kako je on predložio da se knjiga stavi na čekanje jer je za mladog pisca bila previše filozofski obojena i preterano satirična. No, ne čini se da je on ovu odluku prihvatio sa oduševljenjem.

Svoj rukopis čuvao je do pred smrt, možda čak i u nadi da će roman jednom naći put do datuma objavljivanja. Ipak, par godina pre nego što će preminuti, Hardi je spalio ovaj rukopis, pa će tako ovaj roman zauvek ostati misterija za javnost i Hardijeve obožavaoce.

5. Nedovršeni roman o Prvom svetskom ratu, Ernest Hemingvej

Teško da u istoriji književnosti postoji nečuveniji događaj od krađe kofera u kojem su se nalazila rana Hemingvejeva dela. Naime, kada je Hemingvej izveštavao sa Lozanske konferencije mira, njegova prva supruga Hedli Ričardson ponela je sa sobom ovaj dragoceni kofer iz Pariza u Švajcarsku kako bi pokazala Hemingvejeva dela Linkolnu Štefensu, njujorškom reporteru i piscu.

No, kofer nikada nije stigao na svoje odredište. Pre nego što je stigla u Švajcarsku, Hedli su ukrali kofer još u vozu. U njemu su se nalazile indigo kopije i originali svih Hemingvejevih kratkih priča koje je do tog momenta napisao, kao i rukopis romana o Prvom svetskom ratu na kojem je pisac uveliko radio.

Nakon što mu je delo nestalo usred pisanja, Hemingvej je odlučio da potpuno zaboravi na njega. Nikada se nije pokušao da ponovo napiše ni roman koji je započeo, ni kratke priče koje je izgubio. Umesto toga, nakon incidenta on se potpuno okrenuo pisanju drugog romana, za koji će se ispostaviti da je potpuni uspeh ‒ Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises).

6. Princ Meduza, Hanter S. Tompson

Još jedan američki pisac i novinar poznat po svom novinarskom stilu pisanja ostao je bez jednog svog romana. Autor Paranoje u Las Vegasu (Fear and Loathing in Las Vegas) i Dnevnika opijanja (The Rum Diary) Hanter Tompson, takođe se kao mladi pisac suočio sa odbijanjem.

Njegov prvi roman, Princ Meduza, izdavači su odbili i tako ga osudili na večni zaborav. Priča je, kažu, bila autobiografske prirode i govorila je o dečaku iz Luivila koji je došao u veliki grad da okuša sreću. Kasnije je i sam Tompson priznao kako je roman bio nezanimljiv i kako je njegova priča neupečatljiva, pa ju je lako zaboraviti. Da li rukopis ovog romana još uvek postoji je nepoznanica.

Zanimljivo je da to nije jedini Tompsonov roman koji se suočio sa odbijanjem. Njegov naredni roman Dnevnik opijanja takođe je dugo bio neobjavljen. Tompson ga je napisao 60-ih inspirisan vremenom koje je kao novinar proveo u Portoriku, međutim, na objavljivanje se čekalo sve do 1998. kada ga je Tompsonov prijatelj pronašao u njegovom stanu i nagovorio ga da pokuša ponovo da ga objavi.

Igrom sudbine, taj Tompsonov prijatelj bio je Džoni Dep koji će kasnije tumačiti glavnu ulogu u filmskoj adaptaciji ovog romana (nakon uspešne ekranizacije i prethodnog Tompsonovog romana Paranoja u Las Vegasu).

7. Mesec škrabala (Scribbler Moon), Margaret Atvud

Evo jednog romana koji je doslovno završio zaključan u fioci. Preciznije, u sefu.

Naime, Margaret Atvud je 2014. napisala roman za projekat Biblioteka budućnosti koji je sprovela norveška Narodna biblioteka. Projekat je osmišljen tako da čuva rukopise raznih pisaca sve do 2114. kada će biti objavljeni u jednoj antologiji. Projekat je zasadio 1000 stabala u Norveškoj od kojih će za nešto manje od sto godina nastati papir za štampanje 1000 primeraka ove jedinstvene antologije.

Margaret Atvud je prva koja je predala svoj rukopis na čuvanje ovom projektu, a ideja je da svake godine novi pisac doda jedno svoje neobjavljeno delo ovoj kolekciji. Njenim stopama krenuli su 2015. i Dejvid Mičel sa svojim romanom Od mene teče ono što se zove vremenom (From Me Flows What You Call Time) i 2016. Sigurjon B. Sigurdson (islandski pisac poznatiji kao Sjon) sa romanom VII: Dok moja četkica dodiruje tunike anđela (VII: As My Brush Brushes on the Tunics of Angels).

Detalji o ovom romanu koji je napisala autorka Sluškinjine priče (The Handmaid’s Tale) nepoznati su javnosti. Naime, svi rukopisi koji pripadaju ovom projektu su izloženi u Narodnoj biblioteci u Oslu, međutim, nisu dostupni za čitanje. Iako većina nas gotovo sigurno neće dočekati da pročita ova dela, svoj primerak možete rezervisati ukoliko uplatite 1000 dolara projektu Biblioteka budućnosti.

https://kultivisise.rs/neobjavljeni-rukopisi-poznatih-pisaca/