Poruka piscima

„Nikada se nemoj porediti sa živim piscima. Ne znaš da li su oni dobri ili ne. Poredi se sa onima koji su umrli i za koje znaš da su dobri. Onda kada možeš da ih prevaziđeš – tada znaš da si dobar.


A dobri pisci se uvek vraćaju, uvek su aktuelni. Sada si duplo bolji nego onda kada si mislio da si sjajan.
Sve što treba da uradiš je da pišeš iskreno i predano, i da ne misliš kakva će biti sudbina tvog dela“. Ove reči ostavio je Ernest Hemingvej svim budućim piscima.

Svetski dan knjige

Svetski dan knjige proslavlja se širom sveta 23. aprila još od 1995. godine, kada je ovaj praznik pisane reči ustanovljen na Generalnoj konferenciji Uneska u Parizu.

Ipak, ova tradicija vuče znatno duže korene u Španiji, gde se ovaj datum obeležava od 1923. godine, kao dan kada su preminuli velikani svetske književnosti Migel de Servantes i Vilijam Šekspir.


Na taj dan zaljubljenici u literaturu razmenjuju knjige i ruže, a samo u Kataloniji tokom dvadeset i četiri sata proda se oko 400.000 knjiga i čak četiri miliona ruža.

Ove godine praznik će biti obeležen simboličnim akcijama širom Španije, u skladu sa vanrednim stanjem.

Sedište Instituta Servantes u Madridu pokrenulo je akciju „Sloboda, to je knjižara“ kojoj su se pridružile brojne ličnosti iz sveta kulture i umetnosti sa željom da zajedničkim snagama skrenu pažnju na krizu koja je pogodila knjižare, izdavačke kuće, biblioteke i ostale aktere književne industrije.

https://www.rtv.rs/sr_lat/kultura/svetski-dan-knjige_1116903.html

Roditeljstvo

– Ostavi uključeno svetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe.
– Zašto sine?
– Zato.
– Pa nije valjda da se toliki momak plaši mraka?
– Tata.
– Molim?
– A je l’ se ti plašiš nečega?
– Ko, ja? Tata se ničega ne plaši, dušo.
Tata se ničega ne plaši…
Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno.

Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje deca inače prebacuju očevima, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećan zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sav zadihan mi reći – znaš šta se danas desilo u školi?

Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka.

Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalji. Onako kako sam ja svojoj majci bivao, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neka pogrešna, koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, možeš i bolje”. Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sam, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo.

Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 24:00, gledati u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, roditelji, pred bogom pretplaceni. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”.

Plašim se da neću biti uz tebe kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potreban i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo slicniji nego što možeš i želiš da veruješ.

Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “isti otac”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadnog i napornog oca, pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim dete moje.

Eto, toga se tata plaši i to, onako, baš baš…i ničega više.

Izvor nepoznat

Zajednička zbirka proze i poezije

Još jedno obaveštenje: u grupi Samo Knjige na Facebooku sam svojevremeno pokrenuo akciju objavljivanja zajedničke zbirke proze i poezije. Knjigu će objaviti Kreativna radionica Balkan (www.krbalkan.rs).

Prijave se još uvek primaju, pa izvolite ! Ili možda znate nekog ko zna nekog ko bi bio zainteresovan.

https://www.facebook.com/groups/649292802207379/permalink/773017673168224/

O čitanju

Uvek sam pričao da je najvažnija stvar koja mi se u životu desila to što sam naučio da čitam. Imao sam samo pet godina, i nikada nisam zaboravio koliko me je obogatilo to što sam mogao da dešifrujem reči i da ih pretvorim u slike. Tako da poseta jednoj knjižari, koja je kuća snova, ima za mene poseban značaj.

Mario Vargas Ljosa

Srećna Nova

NEIL Gaiman jednom je napisao: „Nadam se da ćeš u godini koja dolazi raditi pogreške, jer ako radiš pogreške znači da radiš nove stvari, pokušavaš nove stvari, učiš, živiš, guraš napred, menjaš se, menjaš svet. Radiš stvari koje do sada nisi radio i ono najbitnije, radiš nešto. Čega god se plašiš, učini to. Pa makar i pogrešio. Iduće godine i zauvek.“

I zaista, šta bi uradio/la da se ne plašiš? Kada si poslednji put uradio/la nešto po prvi put? Postoje samo tri reči na koje danas moraš dati odgovor. Sam sebi. Otvoreno. Bez ikakve laži, fejkanja i nameštanja. Gde za Novu? Ne, nego: JESI LI SREĆAN/A?


Kreni. Imaš još 2 dana. I još 365. I još… Koliko god da traje zauvek.


Sve najbolje u Novoj!