Analiza belog zeca

 Da biste se zaista osetili kao Alisa koja propada kroz zečju rupu, dovoljno je da na internetu potražite podatke o skrivenim porukama u čuvenoj knjizi Luisa Kerola.

grimm-fairy-tales-return-to-wonderland-06-completo-al-rioFantastična priča o čarobnim kolačima, tajnim vratima, nasmejanim mačkama i “ludim” kraljicama, štampa se neprekidno otkako je prvi put objavljena.

grimmalice3

Tokom poslednjeg jednog i po veka, inspirisala je filmove, slike, balete i kompjuterske igre. Postoji čak i neurološki sindrom nazvan po “Alisi u zemlji čuda”. Ipak, najplodonosniji “sporedni proizvod” ove knjige su kritike, prikazi, analize i slični radovi onih koji su želeli svetu da razjasne značenje ove neobične priče.

Život knjige počeo je skromno. Za početak je služila kao zabava za 10-godišnju Alis Lidel i njene sestre koje su se dosađivale na obalama Temze sa Čarlsom Dodžsonom. Devojčici se priča toliko dopala, da je ubedila Dodžsona da je objavi, što je on i učinio pod pseudonimom “Luis Kerol”.

Alis je bila ćerka dekana “Christ Church”, oksfordskog koledža na kom je Dodžson predavao matematiku, ali nije bila jedina devojčica s kojom se sprijateljio. Za um 21. veka postoji nešto duboko uznemirujuće u ovom scenariju. Iako nema dokaza da se išta nedolično događalo u Dodžsonovom životu, teško je zamisliti vremešnog čoveka kako uživa u igri sa devojčicama, koje mu potom poziraju za fotografije, često oskudno odevene, a da ne posumnjate u njegov moral i psihičko zdravlje.

STK530188

Ipak, u doba kada se rađala psihoanalitika, “Alisa u zemlji čuda” delovala je mnogo manje nevino.

Preispitivanjem teksta, kritičari su u to doba pronalazili mnoštvo “ginekoloških” metafora, pa su tako svako stavljanje ključa u bravu, tumačili kao simbol koitusa, a opis gusenice, gotovo falusoidnim.

Kasnija čitanja Alisino putovanje tumačila su manje seksualno, ali svakako metaforično – kao priču o odrastanju devojčice i prolasku kroz pubertet. Tako se heroina oseća nelagodno u svom telu, koje prolazi kroz niz ekstremnih promena, njeno samopouzdanje destabilizovano, a identitet nesiguran. Ona prkosi autoritetima i želi da razume razloge iza svakih odluka, igara koje ljudi igraju, pa čak i smrti.

Čuveni stručnjak za književnost Vilijam Empson, naročito se zaneo, proglasivši da je Alisa “otac u trenutku kad pada kroz rupu, fetus na dnu, a može se roditi samo ako postane majka i proizvede sopstvenu amnionsku tečnost” (misleći na scenu u kojoj Alisa suzama ispuni dvoranu i zatim se smanji, kako bi prošla kroz mali tajni prolaz).

d458e5b8af8fbe3fa3d3d67c10c0ec14

Neki su mislili da je Kerol jednostavno halucinirao pod uticajem nekih narkotika.

Naime, jedan od njegovih omiljenih pisaca Tomas De Kvinsi napisao je čuvene “Ispovesti jednog uživaoca opijuma”, ali nema konkretnih dokaza da je i sam eksperimentisao sa drogama.

Ipak, takve asocijacije opstaju, pa čak i u savremenim filmovima, knjigama, muzici…

Nisu ni sva tumačenja usmerena samo na seks i droge. Neki knjigu vide kao političku alegoriju. Kada Alisa padne kroz zečju rupu, završava na čudnom mestu kojim vlada hirovita kraljica, a to mnogi vide kao dokaz da Dodžson nije bio oduševljen vladavinom kraljice Viktorije.

Razumevanje čudnih teorija koje su različite generacije mislilaca imale u pokušaju da dokuče “stvarno” značenje “Alise u zemlji čuda”, zapravo je razumevanje promena društvenih okolnosti, koje mogu radikalno uticati na samo tumačenje teksta. Naravno, to je ujedno i dokaz da je reč o svevremenom delu, koje svaka epoha može čitati iz svog ugla.

Iako je Dodžson bio logičar, “Zemlja čuda” je mesto nelogičnih pravila. Možda je krajnja poruka ove maštovite knjige: set je ludo mesto na kom će vaša očekivanja često biti izneverena.

Možda je od tumačenja “Alise”, jednostavno bolje da uživate u “vožnji”.

Izvor: B92

Princeza Ateh

ATEX (IX vek)-hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno.Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti nakon Hazara.Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre nego što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim rečima Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbavala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazivao je u IX veku ,,hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija,što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

hazarski_recnik
Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara,pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica i sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog-sv.Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult je nastao u vezi sa verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna da li joj je bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh,koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Oče haš i Raduj se, Marijo! Hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

„Na našem brodu,moj oče, posada mili poput mrava:oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim kotarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leća, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti,moj oče,n emaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otas,pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.“

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica:
Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseći njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog.U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja nego ona, jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer ne znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti način od strane svoje materi. Ako me sada upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom,ali na bolji način…
Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre.

Ipak,postoji jedan zapis urezan na nožu ukrašenom sitnim rupicama koja govori o njenoj smrti. To usamljeno i ne mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus, ali ne kao priču kako je princeza Ateh stvarno umrla nego kako se to moglo desiti da je ona uopšte mogla umreti. Kao što od vina ne sedi kosa,od navođenja ove priče neće biti štete.Ona glasi:

Brzo i sporo ogledalo

Jednog proleća princeza Ateh je rekla: -Navikla sam na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i viđam ih svuda,čak i na raskršćima, i što je najgore,od njih se više ne vide raskrsnice.

Da je razonode, poslužitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledala. Oba su bila načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo, a drugo sporo ogledalo. Što je god ono brzo uzimalo odslikavajući svet kao predujam od budućnosti, drugo, ono sporo, vraćalo je i namerivalo dug prvog, jer je u odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je još bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih očiju ili, tačnije rečeno, prvi put je pročitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, pošto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela. Umrla je usmrćena istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti.
customLogo

“Хазарски речник” – Милорад Павић

http://www.pulse.rs

Krvave bajke Anđele Karter

Reč „veštica” u istoriji često se koristila da označi, naprosto – moćne žene. Ako je ta definicija prihvatljiva, svaki pasus koji je Anđela Karter ikada napisala jasno govori da imate posla sa vešticom.

Njeno oružje, i čin kojom potčinjava proste smrtnike, jeste njen jezik – doduše, nikada u onom konvencionalnom smislu koji bi zavredio epitet „jezičara”. Njen stil je subverzivan na daleko istančaniji način: smele i često neugodne ideje iskazane su hladno, hirurški precizno, sa blago ironičnim čuđenjem. Ona je jedno od najznačajnijih imena engleske književnosti 20. veka, a njena su dela među onima koja se najčešće proučavaju na studijama književnosti širom sveta. Uspešno spajajući ideje postmodernizma i feminizma, stvarala je prozu koja je utoliko prijemčivija i pitkija što neugodnije podriva konvencije – čitaocu se lako može desiti da omađijano nastavlja da čita uprkos ironičnoj jezivosti razotkrivenih rana društva, uz fascinaciju unekoliko nalik onoj s kojom se posmatra saobraćajna nesreća. Uopšteno izev, u njenim rečima jasno se oseća da ih izgovara, u inat svim stereotipima, veoma slobodna, veoma inteligentna, i veoma – žena.

Preuzeto sa www.telegraph.co.uk

Veliki deo svoje uspešne karijere Anđela Karter je posvetila bajkama: prevodila ih je, priređivala i pisala. Zbirka priča Krvava odaja pretežno se sastoji od autorskih interpretacija u kojima se lako prepoznaju motivi „Plavobradog”, „Snežane”, „Mačka u čizmama”, dve varijante „Lepotice i zveri” i čak tri varijante „Crvenkape”. U svima njima očuvan je dašak nestvarnosti koji ih žanrovski smešta ako ne u fantastiku, a onda makar u magijski realizam. I to je sasvim simpatično i prihvatljivo, jer sve devojčice vole čarobne priče, zar ne?

Preuzeto sa www.kupindo.com

Problem je jedino u tome što su sve one, kao što i naslov zbirke kaže – krvave, i to na složeniji način od pukog nizanja nasilja. Ružne stvari se i inače često dešavaju u bajkama – jer kako bismo inače imali srećan kraj – ali se Karter ovde postarala da tačno i slikovito prikaže koliko ružne stvari mogu postati, a kraj nije uvek srećan, ili makar nije uvek srećan za sve. Ono što je zaista zastrašujuće je to koliko prirodno, i čak neizbežno dolazi do događaja od kojih se čitalac neugodno meškolji i zavija dublje u svoje mekano ćebence. Kroz bajku, žanr često namenjen deci i naizgled odstranjen od realnosti, Karter nas uči da su veoma mračne stvari sastavni deo i naše svakodnevice. Prednost bajke je ta što njeni likovi nisu pojedinci, već tipovi i arhetipi, a to znači – deo naše kolektivne stvarnosti, i deo onoga što jesmo. Sve što se dešava njima, dešava se, ili se bar može desiti, i nama, i u nama.

Horor elementi kojima Krvava odaja obiluje pretežno su u gotičkom ključu, a gde je gotika, tu je i još jedna od Karterinih omiljenih tema – erotika i seksualnost. Naravno, veoma telesna, veoma satirična i neretko morbidna, ali ipak bogata onom opojnom lascivnošću koja postaje još jedan zavodnički adut ove knjige. Kroz nju, preispituju se i sagledavaju pre svega ženskost i ženstvenost, a zatim i dinamika muško-ženskih odnosa uopšte, sa naročitim naglaskom na odnose moći i njihove posledice. Ovakav pristup temi ljubavi iz ženskog pera osvežavajuć je u svetu gde se većina ženske beletristike svodi na uhodani obrazac „nalaženja prave ljubavi”, i tako zanemaruje kompleksnost koju ljubav zapravo ima i bolno je banalizuje. Ovde se nemojte nadati stereotipnim pričicama za laku noć: Karter dobro zna koliko su žene zapravo nesrećne u patrijarhalnim bajkama. Šlag na torti je raskošna simbolika, koja sve ove motive dopunjava i obogaćuje.

Još na samom početku, bili ste upozoreni: imate posla sa vešticom. Ako ste dovoljno hrabri, ulazak u Krvavu odaju obećava veoma posebnu vrstu užitka. Ako pak niste – Plavobradi je strpljiv, a pitanje je vremena kada će vas radoznalost savladati.

Osim u lokalnoj biblioteci i najbližoj većoj knjižari, knjigu navodno možete nabaviti i na ovoj sumornoj onlajn lokaciji

Autor:

http://kulturkokoska.com/

Čita se…

Krenuo sam uporedo da čitam tri knjige. Dugo nisam imao ni volje ni vremena da nešto konkretno pročitam, pa da nadoknadim. 😉

  • Baldasarovo putešestivje, Amin Maluf
  • Vodi me na vodu, Jelena Vuković
  • A planine odjeknuše, Haled Hoseini

Maluf mi se malo ponavlja u ovoj knjizi, pripovedanje je „iseckano“ i na momente konfuzno. Svejedno, zanimljivo do sada (polovina knjige), ali nije ni blizu Samarkanda.

Vodi me na vodu je baš „ženska“ knjiga, ali sasvim čitljiva. Pošto sam i sâm prolazio kroz sličnu situaciju, dosta stvari su mi više nego poznate. Za sada(trećina knjige), sasvim solidno

Hoseini mi je otkrovenje. Gledao sam filmove po njegovim knjigama, ali nikada nisam ništa pročitao. Odlično pripovedanje, odlična razrada likova. Lagano i pitko, a svejedno sa dubinom. Fenomenalna knjiga, ostaje mi još četrdesetak stranica.