OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

Kada bi Bog na trenutak zaboravio da sam svojim izborom odabrao biti marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Cijenio bih stvari prema njihovom značenju, a ne prema njihovoj vrijednosti. Spavao bih malo, više bih sanjao, jer znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.

Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju. Kada bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, već i svoju dušu….
Uvjeravao bih ljude kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti. Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!
Djeci bih napravio krila i poklonio ih za uspješno letenje, ali tek kada nauče letjeti..

Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću nego s osjećajem napuštenosti. Toliko stvari bih se naučio od vas, Ljudi…

Naučio sam da bi svi željeli živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh.

Naučio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek i držat će ga zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgora samo kada mu hoće pomoći da bi se podigao. Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, i zato govorite uvijek što osjećate, a činite što mislite, ali u stvarnosti od svega naučenog nemam baš puno, jer kad me polegnu u grob, to ću sve zaboraviti.

Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom. Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti ‘volim te’ i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, i zato bih ti hito reći da te veoma volim.

Sutra nema nitko zagarantirano – niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, za jedan… obzirom da si bio prezauzet da bi im prenio svoje osjećaje, emocije i posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nađi vremena i reci im ‘žao mi je’, ‘oprosti’, ‘molim te’, ‘hvala’ i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ. Upamti, nitko ne zna i neće pamtiti tvoje skrivene misli, osjećaje, emocije.

Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.

Pokaži svojim prijateljima i bližnjima koliko ih voliš – kako su ti veoma potrebni.

Advertisements

Diznijevi citati koji nas mogu voditi kroz život

dambo

PinterestFacebookTwitter

Mnogi od nas odrasli su uz Diznijeve crtane filmove. Oni zauzimaju posebno mesto u našim srcima ne samo zato što imaju dirljive priče i teme, već i zato što nas uče najvažnijim životnim lekcijama: Da pratimo naše snove, da se suočimo sa strahovima, zapamtimo odakle potičemo, volimo svoju porodicu i da verujemo u sebe.

Sajt Bright Side sakupio je neke od najboljih citata iz crtaća našeg detinjstva, Diznijevih filmova za najmlađe koji su sada već postali klasici. Sada možemo da vidimo koliko su u stvari imali ozbiljnu poruku.

Pepeljuga
Bez obzira koliko ti srce tuguje, ako veruješ, želja o kojoj sanjaš ispuniće se.

San je želja tvog srca.

Čak je i za čuda potrebno malo vremena.

Kralj lavova
Pogledaj u zvezde. Veliki kraljevi prošlosti gledaju na nas sa zvezda. Kad god se osetiš usamljen, samo zapamti da će ovi kraljevi biti tu da te vode.

Uvek znaj ko si.

Svi smo povezani u veći Krug života.

Sve što vidiš živi zajedno u delikatnoj ravnoteži.

Prošlost može da boli. Ali kako ja to vidim, možeš ili da bežiš, ili da učiš.

Pokahontas
Sve oko tebe su duhovi, dete. Žive na zemlji, u vodi, na nebu. Ako slušaš, vodiće te.

Pre bih umro sutra nego da živim 100 godina a da te ne znam.

Ono što najviše volim u vezi sa rekama, jeste što ne možeš da uđeš u istu reku dvaput.

Ako kreneš stopama stranca, naučićeš stvari koje nikada nisi znao.

Slušaj svojim srcem i razumećeš.

Ponekad pravi put nije i najlakši.

Dambo
Prihvati ono što te čini drugačijim.

One stvari koje te sada vuku na dole, jednom će te podići.

Nemoj samo mahati krilima, leti!

Bambi
Ako ne možeš da kažeš ništa lepo, nemoj onda ništa ni reći.

Gde nešto otpadne, nešto drugo izraste. Možda ne ono što je bilo pre, ali nešto novo i divno u isto vreme.

Ako si uplašen, samo budi još strašniji od toga što te je prestravilo.

Ljubav je pesma koja se nikad ne završava.

Pinokio
Uvek pusti svoju savest da bude vodič.

Izvor: BIZLife

Intermezzo

Dok zavesa pada

poklanjam se

i povlačim

skidam sa sebe onaj lažni osmeh

i ovo usko odelo

hodnik

pa napolje

na vazduh

 

Možda postoji

i neko drugo nebo

možda je negde

neki novi dan

zavesa je pala

grad ispred mene

me zove i kaže

da učinim korak

 

Zaboravljam ime

zaboravljam broj

još jedan korak

pa još jedan

vetar mi kaže da hodam dalje

kaže da negde postoji

možda

neki drugi put

možda postoji

neki jači zrak

 

Zavesa je pala

druga se otvara

možda je predstava ova

samo jedan mali

intermeco

 

Oprost

I baš me je briga

šta želiš da kažeš

nije mi važno

šta hoćeš da živiš

stavljam ti ruke

na glavu

evo

možeš da ideš

 

Crveni plašt

i srebrna kruna

nije mi važno

šta želiš

da uspeš

poljubac u čelo

za srećan put

evo

možeš da kreneš

 

Ti nosiš greh

tvojih davnih dana

nisu ti rekli

da sve se plaća

znak u vazduhu

za dobar dan

evo

slobodno idi

 

Šta je potrebno da bi se napisala pesma?

Rilke u romanu Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, nastalog u Parizu i objavljenog 1910. godine, govori o potrebi upoznavanja sveta i života da bi se mogla napisati pesma koja će imati stvarnu umetničku i saznajnu vrednost:

rajner marija rilke
Rajner Marija Rilke

„Trebalo bi čekati i skupljati smisao i slast celog svog života, i to po mogućnosti dugačkog života, pa bismo onda, sasvim pri kraju, možda bili kadri da napišemo deset redaka koji su dobri. Jer stihovi nisu osećanja, kako to ljudi misle (osećanja imamo dovoljno rano) – nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, ljude i stvari, potrebno je poznavati životinje, potrebno je osećati kako ptice lete i poznavati onaj pokret sa kojim se mali cvetovi ujutru otvaraju. Treba se moći sećati puteva u nepoznatim krajevima, neočekivanih susreta i rastanaka koje smo dugo gledali kako se bliže – sećati se dana iz detinjstva, koji su još nerazjašnjeni, roditelja koje smo viđali kad su nam priređivali radosti i koje nismo shvatali (bila je to radost namenjena nekom drugom), sećati se dečjih bolesti, koje tako neobično počinju sa tolikim dubokim i teškim preobražajima, sećati se dana u tihim, suzdržanim sobama i jutara na moru, mora uopšte, mnogih mora, noći provedenih na putovanju, noći što su sumorno stremile uvis i odletale sa zvezdama – ali još nije dovoljno ako nam je dato da na sve to mislimo. Treba imati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije naličila na drugu, na krikove porodilja… Ali potrebno je biti i pored samrtnika, sedeti pored mrtvaca u sobi sa otvorenim prozorom i šumovimašto nailaze na mahove. A nije dovoljno još ni to što imamo uspomene. Potrebno je moći i zaboraviti ih kad ih ima suviše, i treba imati veliko strpljenje i čekati da one ponovo naiđu. Jer same uspomene još ne čine ono što mi želimo. Tek kada postanu krv u nama, pogled i pokret, bezimene, tako da se više ne mogu razlikovati od nas samih, tek onda se može desiti da u jednom veoma retkom času prva reč jednoga stiha iskrsne među njima i poteče iz njih.“

http://kultivisise.rs/rilke-sta-je-potrebno-da-bi-se-napisala-pesma/

Hobi ili ima li života posle posla?

Kada vas je neko poslednji put pitao da li imate i šta je vaš hobi? Negde na putu od posla do kuće i obrnuto, vremena posvećenog za porodicu i prijatelje, svih tih dodatnih obaveza i obavezica, vremena da se zdravo naspavamo, zagubio se hobi. Izgubilo se vreme samo za nas kada možemo da se ’igramo’, stvaramo, vežbamo, i to samo zato što to želimo.

S druge strane, hobiji su nam preko potrebni, i to kažu… pa skoro svi. Psiholozi jer smatraju da nas čini i održava psihički zdravima, društvo koje nas smatra interesantnijima kada imamo hobi, i poslodavci koji baš hobi mogu da uzmu kao presudnu tačku da li da vas zaposle.

Kako je to neko lepo definisao: Hobiji su ugao našeg postojanja nad kojim imamo utisak kontrole, oblast u kojoj osećamo da možemo da postignemo neku vrstu majstorstva, a za koju smo uskraćeni u privatnoj ili poslovnoj sferi života.
hobi-pecanjeISTORIJA HOBIJA
Norveško-američki teoretičar društva Torsten Veblen je u knjizi „Teorija dokoličarske klase“, skovao frazu ’upadljiva potrošnja’, ali i skrenuo pažnju na razvoj koncepta slobodnog vremena, odnosno dokolice. Ta dokolica proizilazi, kako Veblen tvrdi, iz modela ustanovljenih u pre-industrijskim društvima, gde je aristokratija birala ekonomski neproduktivna zanimanja – lov, religiju, umetnost, a niža klasa je obavljala produktivne zadatke – zemljoradnju i stočarstvo. Sa rastom srednje klase u Viktorijansko doba, upadljiva dokolica postala je još jedan oblik društvenog raslojavanja, i tako je imati hobi – odnosno biti namerno neproduktivan – označeno kao viši status.
hobi-knjige
Ideja da su ljudi oblikovani svojim hobijima potiče i pre XIX veka, kada Aleksandar Poup u svojim „Moralnim esejima“ 1731. godine, kaže da ako zaista želiš da upoznaš nekoga, moraš da otkriješ šta je njegova ’glavna strast’. Kako bira da provede slobodno vreme, smatra Poup, govori dublju istinu o nečijem pripadanju višoj klasi, više i od rođenja.

POSAO I HOBI
Mnogi poslodavci postaviće vam pitanje koji je vaš hobi. Ovo je paradoksalna situacija – s jedne strane žele da ste potpuno posvećeni poslu, i da ste u tome dobri, ali i da imate široka interesovanja, da ste strastveni, i da aktivno radite na unapređenju veština. Kako psiholozi kažu, hobi pokazuje da ste sposobni da postavite i ostvarite ciljeve, usredsređeni, a iz toga se može videti posvećenost, doslednost, da li ste timski igrač pa čak i da li ste dobar vođa.
hobi-padobranLin Tejlor (Lynn Taylor), autorka knjige „Tame Your Terrible Office Tyrant : How to Manage Childish Boss Behavior and Thrive in Your Job“ kaže : „Saznajući nešto više o vašim interesovanjima van radnog mesta, poslodavci imaju bolji uvid u vašu ličnost, pa čak mogu da izvuku i neke zaključke o tome kako biste se uklopili i funkcionisali u njihovom timu.“ Dakle, pre nego što bilo šta kažete, dobro razmislite na koji način želite da se predstavite.

Čak i večito zauzeti milijarderi imaju hobije – Voren Bafet svira ukulele, Vinston Čerčil je slikao, ko-osnivač PayPala Piter Til igra virtuelni šah, direktor Tvitera Dik Kostolo bavi se pčelarstvom, ko-osnivač Googlea vežba na letećem trapezu…
hobi-fotoGugl (Google) je otkrio da njegovo pravilo od 20 odsto (dopuštaju zaposlenima da 20 odsto svog vremena rade na projektima koje sami biraju), vodi do fokusiranijih i produktivnijih zaposlenih.

Psiholozi kažu da lično ispunjenje ne treba da tražimo samo u poslu, ili u vezi sa partnerom, već u stvarima koje volimo da radimo. Takođe, sigurno ste čuli da su mnogi svoje hobije pretvorili u poslove. Takav je posao i najbolji, jer kako kažu: „Pretvori hobi u posao, i nikada više nećeš morati da radiš.“ Pored toga, naši hobiji treba da budu i oblik neslaganja, radikalni izraz naše individualnosti, slavlje rada i poslova koje nismo u obavezi da uradimo.


Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nada Veljković

Život na deponiji

Previše je u Srbiji molera stvarnosti i stručnjaka za prefarbavanje i zato nam je stvarnost u tim užasnim bojama – kaže u intervjuu „15 minuta“ Branko Rosić, zamenik glavnog urednika „Nedeljnika“.

Glavni junak njegovog romana „A tako je dobro počelo“ Dragan Lomić je spin-doktor, majstor za propagandu, „bivši muzičar, beogradski frajer, kolumnista, marketinška sveznalica“, koji radi za „Demokratsko progresivnu partiju“.

Slučajnosti u knjizi je malo. Mnogi su se prepoznali, a sam Rosić kaže da je knjiga, koja je objavljena 2015. godine, pisana na u periodu promene vlasti između DS i SNS.

Time je, kaže, hteo da pokaže da je „sve isto“.

„To sam video kada sam išao da radim intervju sa Vučićem, tada u opoziciji. Tada sam video taj stranački servis, mlade ljude okolo i onda sam video da nema nikakve razlike od likova koje sam sretao u DS-u. Da je taj servis tih mladih, stranačkih junoša koji opslužuju tu vrhušku. Nisam nailazio da je to neka razlika“ – kaže Rosić.

Ocenjujući da je zavladala apatija, koju najvećim delom prouzrokuju mediji, odnosno način na koji se izveštava o realnosti.

Medijima upravljaju „Lomići“, kojih je sve više.

„Ja mislim da kod nas ima tih molera stvarnosti, tih stručnjaka za prefarbavanje. Upravo zato što je stvarnost u tim užasnim bojama, ne bih ja bio neki poeta pa tražio neka poređenja. Ali mislim ako smo na deponiji a treba da ga predstavim kao akva park, onda mi stvarno treba neki superalhemičar ili mađioničar da me ubedi u to“ – kaže Rosić.

Ideja za nove romane ima još i otkriva detalje nove knjige, koju upravo piše.

Kako mediji utiču na glasače, zašto novinari pristaju na tu „igru“, zašto se povukao iz muzike… možete pogladati u razgovoru sa Rosićem koji je vodio urednik političke rubrike „Južnih vesti“ Aleksandar Stankov.

Autor: B. G.
Izvor: Južne vesti

O skraćivanju jezika

Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу. То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано.

https://www.opismenise.com/media/k2/items/cache/8be8c1081fc3a7b60dd799531ed1890f_XL.jpg

Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама? Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије.

Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова. Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи „јеботе“ и „супер“: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све. Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница. Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене. Довољно је рећи „у-је“ или „суу“, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?! Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи!

Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас. Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: „супер“ и „јеботе“.

Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само „супер“ или „јеботе“. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћулите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц. Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано.

С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија!

Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била

Јеботе!

И водице заитила,

Супер!

Дође момче црна ока,

Јеботе!

На коњићу лака скока,

Супер!

Поздрави ме, зборит оде:

Јеботе!

„Дај ми, селе, мало воде!“

Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер!

Посетите књижару Описмени се и купујте омиљене наслове са 30% попуста.