Mikrorecenzija: Orlovi ponovo lete

​Divna ideja, setiti se legendarnog Orlovi rano lete i angažovati više pisaca da se, kroz kratke priče, okušaju u pisanju o odrastanju. Ali je tužno je videti na šta se svelo odrastanje u Srbiji. A ako je sve što pišemo refleksija nečeg proživljenog ili podsvesnog, onda su Vojnov i Vidojković, po napisanom za ovo izdanje, za kliničko lečenje.

Hobi ili ima li života posle posla?

Kada vas je neko poslednji put pitao da li imate i šta je vaš hobi? Negde na putu od posla do kuće i obrnuto, vremena posvećenog za porodicu i prijatelje, svih tih dodatnih obaveza i obavezica, vremena da se zdravo naspavamo, zagubio se hobi. Izgubilo se vreme samo za nas kada možemo da se ’igramo’, stvaramo, vežbamo, i to samo zato što to želimo.

S druge strane, hobiji su nam preko potrebni, i to kažu… pa skoro svi. Psiholozi jer smatraju da nas čini i održava psihički zdravima, društvo koje nas smatra interesantnijima kada imamo hobi, i poslodavci koji baš hobi mogu da uzmu kao presudnu tačku da li da vas zaposle.

Kako je to neko lepo definisao: Hobiji su ugao našeg postojanja nad kojim imamo utisak kontrole, oblast u kojoj osećamo da možemo da postignemo neku vrstu majstorstva, a za koju smo uskraćeni u privatnoj ili poslovnoj sferi života.
hobi-pecanjeISTORIJA HOBIJA
Norveško-američki teoretičar društva Torsten Veblen je u knjizi „Teorija dokoličarske klase“, skovao frazu ’upadljiva potrošnja’, ali i skrenuo pažnju na razvoj koncepta slobodnog vremena, odnosno dokolice. Ta dokolica proizilazi, kako Veblen tvrdi, iz modela ustanovljenih u pre-industrijskim društvima, gde je aristokratija birala ekonomski neproduktivna zanimanja – lov, religiju, umetnost, a niža klasa je obavljala produktivne zadatke – zemljoradnju i stočarstvo. Sa rastom srednje klase u Viktorijansko doba, upadljiva dokolica postala je još jedan oblik društvenog raslojavanja, i tako je imati hobi – odnosno biti namerno neproduktivan – označeno kao viši status.
hobi-knjige
Ideja da su ljudi oblikovani svojim hobijima potiče i pre XIX veka, kada Aleksandar Poup u svojim „Moralnim esejima“ 1731. godine, kaže da ako zaista želiš da upoznaš nekoga, moraš da otkriješ šta je njegova ’glavna strast’. Kako bira da provede slobodno vreme, smatra Poup, govori dublju istinu o nečijem pripadanju višoj klasi, više i od rođenja.

POSAO I HOBI
Mnogi poslodavci postaviće vam pitanje koji je vaš hobi. Ovo je paradoksalna situacija – s jedne strane žele da ste potpuno posvećeni poslu, i da ste u tome dobri, ali i da imate široka interesovanja, da ste strastveni, i da aktivno radite na unapređenju veština. Kako psiholozi kažu, hobi pokazuje da ste sposobni da postavite i ostvarite ciljeve, usredsređeni, a iz toga se može videti posvećenost, doslednost, da li ste timski igrač pa čak i da li ste dobar vođa.
hobi-padobranLin Tejlor (Lynn Taylor), autorka knjige „Tame Your Terrible Office Tyrant : How to Manage Childish Boss Behavior and Thrive in Your Job“ kaže : „Saznajući nešto više o vašim interesovanjima van radnog mesta, poslodavci imaju bolji uvid u vašu ličnost, pa čak mogu da izvuku i neke zaključke o tome kako biste se uklopili i funkcionisali u njihovom timu.“ Dakle, pre nego što bilo šta kažete, dobro razmislite na koji način želite da se predstavite.

Čak i večito zauzeti milijarderi imaju hobije – Voren Bafet svira ukulele, Vinston Čerčil je slikao, ko-osnivač PayPala Piter Til igra virtuelni šah, direktor Tvitera Dik Kostolo bavi se pčelarstvom, ko-osnivač Googlea vežba na letećem trapezu…
hobi-fotoGugl (Google) je otkrio da njegovo pravilo od 20 odsto (dopuštaju zaposlenima da 20 odsto svog vremena rade na projektima koje sami biraju), vodi do fokusiranijih i produktivnijih zaposlenih.

Psiholozi kažu da lično ispunjenje ne treba da tražimo samo u poslu, ili u vezi sa partnerom, već u stvarima koje volimo da radimo. Takođe, sigurno ste čuli da su mnogi svoje hobije pretvorili u poslove. Takav je posao i najbolji, jer kako kažu: „Pretvori hobi u posao, i nikada više nećeš morati da radiš.“ Pored toga, naši hobiji treba da budu i oblik neslaganja, radikalni izraz naše individualnosti, slavlje rada i poslova koje nismo u obavezi da uradimo.


Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nada Veljković

Samovar

Imam jednu skrivenu strast. Kad osvanem u nekom novom gradu volim da se, izjutra rano, što ranije, iskradem iz hotela. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju, a narod još nije požurio u novi dan.

Koliko mi je noć teška jer patim od nesanica, toliko volim jutra. Donose mi olakšanja. Upijam miris svežeg peciva koje pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu kada im se osmehujem. Ne osmehujem se njima, nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa. Osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane saputnika. To je vreme za moju slobodu, za mene i grad u kome sam osvanula.

Jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, u želji da što pre pređem Vaci i napravim nekoliko fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, željna mirisa kafe, sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući kakvu lepu senku ili zrak da bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel. Taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu. Reč nisam razumela ali mi je bilo jasno da ne radi. “Tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“, rekoh. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Radnje se polako otvaraju, svet pristiže da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabidža sa dekorima mađarske prestonice. Sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima. Mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, nisam primetila sa nisam jedini jutarnji posetilac bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok sedim sama. Ipak, osećam s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno. Sad već izgledam sasvim šašavo. Upućujem čoveku jasan pogled. U sekundi se široko nasmejem, zakikoćem, a pogledi nam se sretnu. Brzo spuštam glavu i crvenim. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj. Smejući se srdačno, tapše me po ramenu i šuškavim glasom reče: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Miša i ja se pogledamo i glasno nasmejemo. Polako sam prstima krenula ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena. Nastavila sam da gledam u njega jer sad već imam pravo na to, jer ako već ne da da ga slikam, mogu da ga bar gledam. Neko  vreme sam piljila u njega i pokušavala da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja hipnotisano i dalje gledalam u njega. Ustao je i sišao u lokal. Želela sam nešto da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem da l’ „Hello“ da l’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim i da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena. „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrene se na stranu i reče: „Za 15 minuta idemo na doručak“.

 www.blacksheep.rs

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com

samovar-blacksheep-rs

Orhanovo nasleđe- mikrorecenzija

Da mi je znati zašto bi neko na naslovnici uporedio ovaj roman sa bilo kojim Hoseinijevim delom… Jeste da spisateljka pokušava da kopira pomenutog pisaca, ali joj ne izdaleka ne polazi za rukom da se približi njegovom nivou.
Knjiga je previdljiva, usiljena, preterano dramatična. Kada se uz to dodaju kitnjasti opisi, koji su često dosadni i, na momente, nebulozni, dobijemo delo koje je, filmskim žargonom rečeno, „snimano za Oskara“, ali je bez duše.
I da ne zaboravim kriminalan prevod. Ovo od Lagune nisam očekivao.13938426_10208884415821468_5899048597897644320_n

Refesticon: produžen konkurs do 10. aprila

Lokalni javni emiter Radio Bijelo Polje raspisuje međunarodni konkurs za zbirku kratkih priča pod nazivom “Makrokozma 21“ za četvrti Regionalni festival fantastične književnosti REFESTICON 2016 koji je posvećen Petru II Petroviću Njegošu povodom 165 godina od njegove smrti.

Propozicije konkursa:

  1. Na konkurs se mogu slati samo neobjavljene priče (epska ili naučna fantastika, fantazija, horor, legende i vilinske priče) sa motivom kosmosa (mikro ili makro);
  1. Priče mogu biti na crnogorskom, srpskom, hrvatskom ili bosanskom jeziku, dužine od 3 do 8 stranica;
  1. Tekst treba poslati isključivo elektronskom poštom na adresu refesticon@gmail.com i to u Word-u (font Arial, veličina 12) sa naslovom, imenom i prezimenom autora / autorke, kratkom biografijom (do 300 riječi) i kontakt podacima;
  1. Jedan autor / autorka može poslati samo jednu priču za čije autorstvo i odgovara;
  1. Poželjno je da priče budu o ljudima i predjelima iz Crne Gore (prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti);
  1. Krajnji rok za slanje priča je 10.4.2016. godine;
  1. Objavljene priče se ne honorarišu i ne dodjeljuju se nagrade za najbolju;
  1. Izbor pristiglih priča će obaviti međunarodni žiri, dok će rezultati biti objavljeni prije održavanja festivala;
  1. Obrane priče će biti objavljene u zbirci ‘’Makrokozma 21’’ koju ćemo premijerno predstaviti na 4. Regionalnom festivalu fantastične književnosti REFESTICON 2016 koji se održava u maju u Bijelom Polju, Crna Gora.

O skraćivanju jezika

Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу. То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано.

https://www.opismenise.com/media/k2/items/cache/8be8c1081fc3a7b60dd799531ed1890f_XL.jpg

Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама? Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије.

Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова. Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи „јеботе“ и „супер“: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све. Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница. Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене. Довољно је рећи „у-је“ или „суу“, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?! Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи!

Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас. Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: „супер“ и „јеботе“.

Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само „супер“ или „јеботе“. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћулите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц. Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано.

С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија!

Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била

Јеботе!

И водице заитила,

Супер!

Дође момче црна ока,

Јеботе!

На коњићу лака скока,

Супер!

Поздрави ме, зборит оде:

Јеботе!

„Дај ми, селе, мало воде!“

Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер!

Посетите књижару Описмени се и купујте омиљене наслове са 30% попуста.

Šta to slaviš, Srbine? Novu godinu!

Srećna vam bila i ta „srpska“ nova godina. Nije da mnogo kasnimo za ostatkom sveta, samo dve nedelje. Da je toliko i u drugim stvarima, pa da nas Bog vidi…

Nego, šta biste želeli da se desi u ovoj novoj srpskoj? Pošto je srpska, držimo se samo Srba i Srbije, zaboravimo na one lične želje o zdravlju, sreći i novcu.

Elem, da li biste više želeli:novu sezonu Farme ili Velikog Brata? Ili da vidimo najzad kako je Sulejman skončao i šta nam se desilo sa Otomanskim Carstvom posle? Da se Beograd na vodi završi još ove godine, pa da uživamo? Da se završe nekih 500km autoputeva po Srbiji, pa da se vozite u besnim kolima koje posedujete? Da nam dođe IKEA, pa da kupujemo super fensi nameštaj i to bez kredita. Jer imamo para. Da svi na birou rada dobijaju mesečnu pomoć od nekih 300 evrića, pa da se uživa i naruči više od jedne kafe u kafiću. Da nam se Kosovo dobrovoljno vrati, pa da imamo 25% poslanika u Skupštini iz kolevke naše civilizacije? Ili biste možda ipak da neko od naših fudbalskih klubova osvoji ligu šampiona, da Novak osvoji sve moguće turnire na kojima bude igrao, a košarkaši osvoje zlato na OI? Gde bi nam kraj bio…

I da najzad saznamo i ko je bolja riba, Stanija ili Soraja. Da nam se sve ovo ispuni, pa da nam konačno krene bolje. Srećna vam ova godina.

U to ime i prigodna pesma, da se vidi bre šta su Srbi, bre!

Koga boli uvo za kulturu?

Tužna činjenica je da većinu kultura ovde ne zanima. O tome bi se mogla napisati knjiga, a ovo bi mogla biti samo jedna njena strana. Ili dve.

Vladimir Skočajić, B92

Kako bih izbegao prednovogodišnji pakao traženja parking mesta u centru, umesto autom, u grad sam se uputio gradskim prevozom. U krcatoj dvedesetšestici su po običaju skoro svi smrknuti, neispeglani i umorni, tako da sam se osećao kao svoj na svome. Iz te parade neraspoloženih lica, poderanih sivih krombi kaputa, telefona sa naprslim displejevima i brojanicama svih boja, štrčao je jedan klinac. Nije imao više od 7-8 godina i izgledao je kao svako simpatično dete tog uzrasta. Sedeo je sam. U krilu mu je bio plavi ranac, a u ruci knjiga. Knjiga nije bila tu da bi ubio bubu koja je hodala po prozoru busa, nije je izvadio da bi zveknuo po glavi ona dva tupana koja su pevala navijačke pesme – knjiga nije bila zatvorena. Dečak je zapravo čitao knjigu u toj gužvi. Prstom je povlačio po redovima i kako jedan pročita, tako prst spusti na sledeći, dok ne dođe do kraja strane. Knjiga je bila “Robinzon Kruso”. Gledao sam klinca sa nevericom. To me je nateralo da se počešem po glavi i zapitam se zašto je taj, u suštini sasvim običan prizor, zapravo tako nesvakidašnji? Odgovor na to pitanje zahteva malo dublju analizu stanja u kome se nalazi naša kultura.

Stanje u kulturi nekog društva je usko povezano sa ekonomskom situacijom. Teško da ćete pronaći siromašnu državu koja izdvaja mnogo novca za kulturu i obrnuto. U vremenu kada ljudi rukama i nogama čuvaju poslove koje mrze, kada se kradu šalovi, prazni cegeri i kišobrani, a u nekom mestima se cigarete još uvek prodaju na komad, šta možemo očekivati od Ministarstva kulture? Iskreno, ne mislim da je u ovoj zemlji pametno od bilo kog ministarstva očekivati bilo šta, a pogotovu ne od onog koje šalje policiju da čuva muzeje od “besnih” zaluđenika za modernu umetnost.

Ljosa potpisuje knjige / Foto: Laguna
Ljosa potpisuje knjige / Foto: Laguna

Toliko muzeja ne radi, na TV-u samo starlete i narodnjaci, Lepa Brena peva u centru Beograda, najprodavaniji pisci su nam voditeljke, a godišnji budžet za kulturu je nešto veći od love koju jedna od tih starleta potroši na letovanju. Najlakše je za takvo stanje kritikovati aktuelnog ministra za kulturu i informisanje Ivana Tasovca. Međutim, koliko je on kriv? Tasovčeva jedina krivica je što je prihvatio da bude ministar, čime je uflekao svoje ime više od bilo god člana aktuelne vlade (istina, on je jedan od retkih iz vlasti koji je pre ulaska i imao išta da ufleka). Tužno je videti nekog ko savršeno dobro zna razliku između Erika Satija i Ričarda Klajdermena, kako nevešto pravda naoružanu policiju ispred zatvorenog muzeja ili kako se prepucava sa direktorom RTS kao sa snajkom preko plota. Kada biste neke njegove izjave kao ministra preveli u note, i one hladne i blede Klajdermanove obrade zvučale bi lepše. Sudeći po njegovim (ne)aktivnostima, očigledno je da se Tasovac za kulturu pita samo malo više od vas i mene. Problem je u sistemu koji je nastao mnogo pre njega i koji će živeti i kad se on vrati u Filhamoniju. U sadašnjem poretku, ni najbolji od nas na tom mestu ne bi mnogo mogli da urade za kulturu (to direktno ima veze sa onim ekonomskih stanjem koje pomenuh na početku). A kako stvari stoje, neće moći ni u godinama ispred nas.

Tužna činjenica je da većinu kultura ovde ne zanima. U najboljem slučaju, ljudi se lože na reklamu i na hajp. Zbog toga se otegne red za potpisivanje Ljosinih knjiga, za besplatne pozorišne karte, na festivalu autorskog filma često se traži karta više, a na koncert sjajnog beogradskog rok benda Stray Dogg (koji nije mejnstrim), dođe čak i do 800-1000 ljudi. Međutim gde su svi ti ljudi drugim danima? Jednom sam ostao bez karte za film sa autorskog festivala i on je pukim slučajem otkupljen i prikazan van festivala. U sali nas je bilo šestoro, a tu računam i ono dvoje iz poslednjeg reda koji sigurno nisu gledali film. Na koncertu Ričarda Baknera na primer, čoveka koji svira amerikanu i čija muzika je uticala na Stray Dogg, proda se jedva stotinak karata. Gde su svi oni sa filmskog festivala, iz “Ljosinih i pozorišnih” redova i sa pomenutog koncerta? Očigledno tamo gde je te večeri hajp.

Kad smo već kod pozirišta, šta se dešava sa našim glumištem? Ova zemlja je dala jednog Batu Stojkovića, Zorana Radmilovića, Milenu Dravić i Paju Vujisića. Ko su njihovi naslednici? Ako su glumci koji danas dobijaju glavne uloge u pozorištima, filmovima i serijama najbolje što Srbija ima u ovom trenutku, onda je onaj red za pozorište mnogo veće čudo nego što je u prvi mah izgledalo. Istina, vreme je drugačije, zemlja je manja za nekih 15 miliona stanovnika, pa je samim tim tržište suženo. Lova koja kruži je manja, a umesto uloga u velikim i važnim filmovima, mnogo češće se nude tezge po reklamama i retardiranim TV serijama. Valjda su nam zato najpoznatiji glumci ujedno i TV voditelji. To znači da talentovani nemaju baš neki motiv da se bave glumom u današnjoj Srbiji. No, to ne može biti opravdanje za ono bezlično i neuverljivo izgovaranje napamet naučenog teksta, kom je sklona većina naših glumaca i glumica mlađih od 40. Čast izuzecima.

Što se filma tiče, utisak je da se snimaju samo oni koji imaju sponzore, a ne oni koje pokreće ideja. Toliko je filmova u koji se ulože hiljada evra, dožive premijeru, prikazuju se dve nedelje i onda zauvek nestanu sa lica zemlje. Uostalom, pogledajte neke od naslova filmova koji su snimljeni u Srbiji u poslednjih deset godina, od 2005. do 2015: “Flert”, “Zvezde ljubavi”, “Aporia”, “Stvar srca”, “Dva”, “Odbačen”, “Promeni me”, “Bledi mesec”, “Srce je mudrih u kući žalosti”, “Ma nije on takav”, “Vir”, “Gde je Nađa”, “Jednaki”, “Tmina”, “Unutra”, “Travelator”, “Isceljenje”, “Amanet”…Za koliko ste nabrojenih naslova čuli? O tome vam pričam. U vremenu kada se ljudi tuku oko 1000 dinara, u Zemlji u kojoj je prosečna plata 300 evra, u poslednjih 10 godina snimljeno je na desetine filmova koji ne zanimaju gotovo nikoga. Ne znam koliko su koštali, ali zdrav razum mi kaže da suma ne može biti manja od više desetina hiljada evra. Neko je to platio i nekome se to nije vratilo. Da li znate ko, kako i zašto? Ni ja. I posle se pitamo zašto nam je kultura u kanalu…

To što ljude realno mnogo više zanimaju vesti o golišavim starletama (pleonazam?) ili svađe između trenera i predsednika Saveza nego kultura, nije neka novost. Zbog toga nam mediji izgledaju tako kako izgledaju i to je jedan od razloga zašto nam često Pesmu Evrovizije i novi singl Džastina Bibera podmeću kao “kulturu”. Problem je i u pogrešnoj percepciji kulture i umetnosti. Većina ovde doživljava umetnost kao nekakav elitizam ili nešto komplikovano što krije hiljadu teško dokučivih metafora. Treba imati na umu da kultura nije samo ona književnost iz lektire, koncerti klasične muzike sa Kolarca ili sede glave iz SANU. Ali nije ni pesma Evrovizije, film sa Stivenom Sigalom ili predstava teatra Slavija. Međutim, toliko je tog prostora između, toliko je knjiga, albuma, filmova, predstava koje će nam pomoći da prebrodimo bol, kada smo srećni još više će nas usrećiti, ili će nam otkriti neke sasvim nove svetove za koje nismo ni znali da im pripadamo. No, da biste ih otkrili, morate da tražite. Nažalost, oni koji istražuju su u manjini – mnogo je više onih koji ne prate kulturne sadržaje. Jedan deo ljudi objektivno nema vremena od grčevitog čuvanja onog posla kog mrze – račune se moraju platiti i deca se moraju prehraniti. Drugi deo je površan i traži samo servirano na tacni, a sem sporadičnih vesti sa kim se zakačio Kusturica i novog albuma grupe One Direction, malo šta drugo se nalazi po kulturnim rubrikama. Treći deo je najskromniji i sem sniženja u tržnom centru, dobre plate, dobre klope, dobrog seksa, auta koji malo troši i pobede Partizana ili Zvezde – ništa drugo ih ne zanima.

Da biste nekog animirali, navukli na kulturu i pružili mu kvalitetan sadržaj, potreban je novac. Iako novca u ovoj zemlji navodno nema ni za mnogo važnije stvari, ako je snimljeno onoliko nebitnih filmova u poslednjih 10 godina, onoliko stotina epizoda besmislenih serija, znači da nije baš tako. Zbog čega se taj novac pogrešno raspoređuje, zašto se ne pomažu talentovani ljudi, zašto se ljudi toliko lože na hajp, zašto se kultura podvaljuje, neka su od pitanja o kojima možemo razmišljati danima. I malo šta drugo možemo uraditi po tom pitanju. Ne može ni ministar, a kamoli mi.

Ovo su samo neki od razloga zašto mi je scena klinca koji čita Robinzona Krusoa u punom busu nadrealna. Pitam se da li će tokom godina nastaviti istraživanje i ostati radoznao ili će mu već u pubertetu glavna dilema u životu biti da li je bolji Samsung ili Ajfon. On je mlad, možda će i dočekati da se u ovoj zemlji za kulturu iz budžeta izdvaja više od 1%, odnosno sistem koji podrazumeva ministra kulture koji se zapravo pita za kulturu. Sudeći po tome kako stvari ovde stoje sada, da bi to dočekao, dečak će morati da doživi duboku starost.

#imanas

Čitam jutros vesti i pažnju mi privuče ovaj članak: http://www.blic.rs/vesti/drustvo/najmladji-akademik-otkriva-svet-je-pred-novim-ledenim-dobom-a-srbija-ce-biti-ususkano/g2nhnym

Ne zato što će Srbija navodno biti fino mesto za život (izgleda da treba da nas zakači ledeno doba da bi nam država procvetala), već zbog stava profesora Slobodana B. Markovića, koji kaže: – U Srbiji su mnogo veći problem uslovi u kojima se radi, nego naše plate, koje su relativno pristojne.

Odavno nisam čuo da neko ne želi veću platu, već bolje uslove na poslu!

E sad, verovatno ima nas koji smo isto tako „normalni“, kojima je dosta Stanije, Farmi, Kardašijanki i Ere Ojdanića u vestima. Nas koji se ne delimo na one koji podržavaju ili pljuju SNS i Vučića. Valjda je ostao još neko koga interesuje pravi boljitak, na duhovnom, pa onda  i materijalnom nivou? DA li još neko želi da pročita normalne vesti, koje daju nadu u bolje sutra, mimo povećanja penzija, Beograda na vodi ili autoputa?

Zato vas molim da svi zajedno delimo takve vesti po svim društvenim mrežama (a #imanas i po Facebooku, twitteru, pa onda i po blogovima) upravo pod hashtagom #imanas i da tako podignemo svest i kod nas i kod drugih ljudi, da i za Srbiju ima nade.

Naravno, ne moraju to da budu samo vesti na koje ste naleteli na netu: državni činovnik koji vam je izdao ličnu kartu ljubazno, sa osmehom i poštovanjem? Medicinska sestra ili lekar koji su vas lečili poput ljudskog bića, a ne pod moranjem?  Devojka koja je ničim izazvana ustupila mesto starijoj osobi u busu, ili joj pomogla preko ulice? Dokumentujte takve stvari i postavite ih pod hashtagom #imanas i pomozite i sebi i drugima, a  onda i državi u kojoj živite da počne da razmišlja pozitivno. Da se izdigne iz blata i mulja pukog preživljavanja.

Znam da će većini ova akcija zazvučati isprazno i utopistički u trenutku kad ljudi „za leba nemaju“, ali od nečega se mora početi.

#imanas valjda dovoljno onih koji nisu izgubili ljudskost i nadu u bolje sutra, bez da moramo da čekamo ledeno doba.

Hvala.Publikation2.jpg