Putnik

Jedan te isti ostajem

putnik

na tuđem putu

sa mačem u rukama

spavam

 

Boli me

tuđa bol

smetaju tuđe reči

kroz prozor me budi

sunce

mač tako lepo sija

 

Dođi

ovo je poslednji poziv

da vidiš

kako je biti putnik

na ovom putu

 

Usnio sam san

nikad lepši

da mi je neko ponudio

slamku spasa

i kako sam je zgrabio

i vukao sebe na vrh

 

I sunce se kroz prozor javilo

i probudilo me je

i kako se mač lepo sijao

i moje ruke

krvave

oko njega

 

 

 

Vavilonska pesma:glava četvrta, odlomak

Kako je počelo

 

Kako je sve počelo? Neprimetno i nenametljivo, taman da pomislim da sam to ja i da će vremenom proći. Na poslu, za ručkom, bi odjednom krenulo strujanje kroz mozak. Jedva delić sekunde, ali veoma intezivno. Izgledalo mi je kao da mi je mozak postavljen između dva ogromna magneta i da mogu da osetim te magnetne talase koji sevaju između dva različito naelektrisana pola.

A onda, kasnije, bi mi se učinilo da se stolica ljulja, pa sam gledao oko sebe da vidim da li su i drugi primetili zemljotres koji se upravo odigrao. Naravno, svi su radili svoj posao bez ikakve naznake da su nešto slično primetili. Sledećeg puta sam gledao u lampu ili čašu vode na stolu, da vidim da li se stvarno radi o zemljotresu. Sve je bilo mirno, samo sam ja osećao blago ljuljanje stolice.

Strujanja kroz mozak su postala sve učestalija, pa sam, na svoj zahtev, otišao na snimanje magnetnom rezonancom, koja nije pronašla nikakav poremećaj. Ti blagi zemljotresi su se takođe pojačali, praćenim osećajem da se sve oko mene nekako udaljava, a da samo ja ostajem na svom mestu.

Nije pomoglo ni što sam nekako u to vreme postao otac, što se rodila moja mala princeza. Radovao sam se, naravno, ali sam sebe više puta uhvatio u razmišljanju da sam napravio grešku i da sam jednu tako malu i nezaštićenu osobu osudio da živi u ovom i ovakvom svetu. Godinu dana kasnije mi je moj tek rođeni sin isto to poručio. Bio sam siguran da sam, samo da bih utažio svoje nagone, dve mlade i nevine duše osudio na pakao ovog od najgorih svetova.

Kovao sam planove da pobegnem. Ne sam, naravno, već sa familijom. Da pobegnem iz društva koje te isključivo gleda kao radnu snagu i na tebi popravlja brojke iz godišnjeg proračuna privrednog rasta. Da odem iz društva gde se ljudi prvo brinu da su im računi plaćeni. Ljudi koji se pretvaraju da vole što rade po deset sati dnevno, samo da bi se preko vikenda zatvorili u svoja četiri zida i već u petak uveče se nervirali što je za dva dana opet ponedeljak. Da okrenem leđa društvu i zemlji u kojima se najbliže komšije ne poznaju, niti viđaju. Zašto bi moja deca, kada su već mojom voljom došla na svet, živela u jednom ovakvom zatvoru? U zemlji čokolada, satova i novca?

Zamišljao sam sebe kako sam sa familijom izgradio našu brvnaru negde u nekoj šumi. Pored brvnare je potok, deca se igraju i pecaju pastrmke u njemu. Ogromni borovi bacaju senku na travnjak ispred kuće, čuje se blagi vetar koji struji kroz njihove grane. Žena kači oprano rublje na kanap da se suši. Iz brvnare dolazi miris sveže pečenog hleba. Uskoro će i vreme da krenem u lov, zalihe su nam se smanjile. Jedan jelen i par fazana će nam dobro doći. Za par godina, kad sin još malo poraste, učiću ga da gađa lukom i strelom i da postavlja zamke.

Nema struje, nema računara, nema nikakvih uređaja. Samo naša brvnara, mi u njoj, priroda i, naravno, knjige. I tako ćemo živeti zauvek.

Dosta puta bi mi to sanjarenje prekinuo plač sina ili ćerke, koji su se javljali da su gladni, ili bih pak prvo osetio smrad iz pelena. I onda bih se obreo tu gde jesam: u jednoj od najbogatijih zemalja sveta. Sa stalnim i sigurnim poslom, sa suprugom koja radi i dobro zarađuje, sa dva predivna deteta. Sve sam imao, a ipak išta imao nisam. Samo taj sve učestaliji osećaj nelagodnosti, koji se pojačavao. Nigde nisam pripadao, niti u Švajcarsku, a verovatno još manje u Srbiju.

Put je krivudao između njiva. Nekada je valjda bio i asfaltiran, sada se asfalt tek ponekad javljao između malih i velikih rupa, dubljih i plitkih. Taj „čuveni“ put koji je vodio ka Svilajncu. Iako je Svilajnac udaljen tek nekih dvadesetak kilometara od mog rodnog mesta, u svom životu sam tamo bio samo tri puta: jednom sa školskim autobusom na ekskurziji, kada smo posetili Resavsku pećinu i manastir Manasiju, jednom na traktoru sa babom i komšijom koji se ponudio da nam izbetonira stepenice ispred kuće, pa smo išli do Svilajnca da mu pomognemo da utovari beton i jednom sa svojim rođakom, kada smo već kao momci hteli da proverimo šta se dešava u tamošnjim kafićima i diskotekama. I nijednog puta se ne sećam tačno. Na ekskurziju smo išli u prvom razredu, tako da je vreme izbrisalo svako sećanje na putovanje. Drugog puta se sećam samo kroz nenormalno truckanje traktora, utovar džakova betona i ponovnog truckanja. A trećeg puta sam bio isuviše pijan da bih se bilo čega sećao. Tako da mi je ovo bila svojevrsna premijera.

                Vozio sam ćutke, pored mene na suvozačevom mestu je bila moja baba, koja nikako nije mogla da se vozi pozadi, inače bi joj se smučilo, a pozadi je sedela moja majka, čiji sam brižni lik video u retrovizoru. Par puta sam u toku vožnje primetio kako se sedište pomera ispod mene, ali ne u ritmu moje vožnje i pokušaja izbegavanja rupa na putu, već onako, kako sam navikao ranije, kada su se stolice ili kreveti pomerali, kao prilikom zemljotresa. Naravno, u međuvremenu sam saznao i šta su napadi panike i kako da ih kontrolišem, ali mi nije najbolje uspevalo.

Jednom, prilikom jednog baš jakog napada, sam čak i pozvao hitnu pomoć, pošto sam bio ubeđen da ću umreti za nekoliko minuta. Na svu sreću, glas sa druge strane je bio dovoljan profesionalac da me pita za sve simptome i da li možda bolujem od depresije. Nekako me je smirio, a ja sam sledećih sat vremena proveo na sofi, zgrčen i gledajući u sat, zamišljajući koji će od sledećih minuta biti i poslednji.

Već sam čuo i priče posle sahrane, one uobičajene, kada bi se pokojnikovi poslednji dani i minuti do detalja prepričavali i analizirali. Koji li će minut ili sat biti spomenut, pitao sam se, dok sam sebe ubeđivao da se ne plašim onoga što će neminovno doći.

                Napad panike je prošao, ja sam uspeo da se smirim nekako i da sačekam da se završi dan, a svi napadi koji su posle toga došli su bili slabiji, pa sam vremenom uspevao da im se suprotstavim.

                Ovaj sada je bio jedan od blažih, počeo sam da se koncentrišem na disanje, rad srca, položaj tela. „Oseti sebe“ bi rekla moja terapeutkinja, koju sam viđao odnedavno.

Nerviralo me je to što je smirena dok ja umirem, što se drži nekih svojih pravila i linija i ne uviđa koliko je situacija ozbiljna. Ja umirem,a ona mi priča o Frojdu i Jungu…

                Izbili smo na glavni put, skrenuo sam levo i posle pola sata vožnje po brežuljcima i brdima, kroz njive i šume, ukazala nam se ravnica i već su se videle prve kuće koje su označavale Lukovicu, predgrađe Svilajnca. Juče, posle mog nestanka iz kuće, ove dve prebrižne žene koje su sad sedele sa mnom u autu, su napravile pravu pometnju kada sam se ponovo pojavio na ulaznim vratima. Sve opcije su se dogovarale: hitna poseta doktoru? Bila nedelja, pa se nije isplatila poseta dežurnom. Gašenje ugljevlja? Ono što je moja baba znala da radi, i što je meni radila više puta dok sam bio bolestan kao dete. Uradili smo to, popio sam onu namrčenu vodu sa tri ugarka u njoj, ali tek pošto je moja baba nešto par minuta bajala. Bilo bi lepo da je pomoglo. Da odemo do popa, da mi očita molitvu? Nećemo ni to, baba je već bila do crkve i zapalila sveću za zdravlje.

                Najlogičnije rešenje od svih je izgleda bilo da se ode kod neke od poznatijih vračara. A jedna za koju je važilo da je veoma moćna i da sve zna je bila Cana Švabica, koja je živela u Svilajncu. Kako i zašto sam na sve to pritao, nije mi bilo najjasnije, ali eto, još malo pa smo stigli do žene koja će mi izgleda pomoći. U toku puta, baba i majka su skraćivale vreme razgovorom, pa sam saznao da je ta Cana stvarno Nemica, da joj ono Švabica nije samo neki od toliko neuobičajenih nadimaka. Nisu bile sigurne da li potiče iz Nemačke, ili je pak došla iz Vojvodine, gde je bilo još ostataka Folksdojčera, ali kako god, Cana se pre mnogo godina udala u Svilajnac, muž joj je u međuvremenu umro, a ona je ostala da i dalje svojim darom pomaže ljudima od Šumadije, Pomoravlja, pa sve do Homolja.

                Otišao sam odavde u Alpe, da bih se vratio natrag, da bi me lečila Nemica. Kao ono beše: „Čudni su putevi Gospodnji…“, ali ovo valjda nije imalo nikakve veze sa Njim, pre bih rekao da su ovo oni obični, ljudski putevi. Mada, moram priznati da me je kopkalo kao izgleda Nemica vračara u sred Srbije. Zamišljao sam je pomalo poput Helge iz serije Alo, alo, samo ostarele, naravno. Ili je ipak više bila nešto poput 99 Luftballons Nene? U stvari, kad bolje razmislim, Neni bi čak i odgovarala ta uloga moderne veštice.

                Začudo, majka i baba su znale gde se nalazi Canina kuća. Tada mi to nije palo na pamet, ali sam kasnije shvatio da su je verovatno i ranije posećivale. Pre mosta na Resavi levo, pa još jednom levo. Onda vožnja uskom i pravom ulicom, treći sokak desno. Sve je ovo više izgledalo poput nekog sela, a ne grada, ali valjda je to slučaj u svim gradovima Srbije. Sto metara od centra se završava grad, a počinje ono što Srbija u stvari i jeste.

                Parkirao sam ispred zelene metalne kapije. Levo i desno od kapije je bila živa ograda, visoka barem dva metra. Videlo se da je sveže potkresana, ali i da joj letnje vrućine ne prijaju toliko, pošto je na više mesta izgubila onu svoju prepoznatljivo zelenu boju i poprimila braonkaste tonove. Pored široke kapije se nalazila manja, iza koje se pružala široka betonska staza koja je vodila do kuće. Levo i desno od staze su bili postavljeni drveni stubovi, u razmaku od po dva metra, pri vrhu povezani metalnom žicom, a uz njih se uspinjala vinova loza, hvatajući se i upredajući se po žici je stvarala svojevrstan prirodni tunel. Iza kuće se lavež psa, koji je krenuo sa lajanjem čim smo zakoračili na stazu.

                Kuća je građena nekih sedamdestih godina, sudeći po stilu gradnje, ali je je bila veom dobro očuvana. Izgleda da se veštičarenje isplati. Pored i oko kuće je bilo posađeno cveće, ukrasne biljke, a najviše pažnje su skretale tri visoke breze, koje su rasle tik jedna uz drugu, čineći krug i pružale se barem desetak metara u visinu.

                Baba je pokucala o staklena vrata, nakašljala se i uzviknula „Prija Cano!“. Odgovora nije bilo. Nakašljala se malo jače, još jednom pozvala domaćicu i skoro u istom trenutku otvorila vrata. Jedan korak preko praga, pa još jedno „prija Cano!“.

                -Ajde, ajde!- se začulo iz kuće.

Ušli smo unutra, u predsoblje. Beli, sveže krečeni zidovi, pepeljasti PVC na podu. Sa jedne strane na zidu okačeno ogledalo, sa druge fotografija nekog muškarca, u svojim tridesetim. Crno bela fotografija, on na konju, ponosnog držanja i sa velikim osmehom. Trava i nebo u pozadini. Ličila mi je na neku profesionalnu fotografiju, ili su sve bile takve u to doba?

                -Eve me, eve.- pojavila se Cana, brišući ruke o sivi pleteni prsluk koji je nosila preko plave bluze kratkih rukava. – Neku sarmu sam stavila da se kuva, danas će unučići da mi stignu, pa reko da im spremim, mlogo je vole.

                Toliko o Švabici. I izgovor i akcenat je nisu razlikovali od ostalih ljudi iz ovog kraja.

-Ajde, da sednemo ovamo- reče pokazujući nam na prostoriju levo od predsoblja. Tamo je dakle veštičina pećina, pomislih. Bio sam malo razočaran Canom. Nije bila ni Helga ni Nena, više je ličila na neku Živku ili Dafinu, to jest, ni po čemu se nije razlikovala od drugih žena odavde. Mada, šta sam očekivao, da će se pojaviti u braon košulji i crnim kožnim čizmama? Bila je žena u svojim sedamdesetim godinama, malo poširoka, ali iznenađujuće vitalna. Tada sam primetio da je ipak nešto razlikuje od ostalih žena tih godina: nije imala povezanu maramu preko glave, kao što su ostale činile, već je svoju dugačku i začuđujuće crnu kosu vezala u pletenicu koja joj je sezala do polovine leđa. Dobro, i to je nešto da mi malo smanji razočarenje.

Prostorija je bila tamna i mala. Tri stolice u jednom uglu, mali sto i iza njega stolica. Zidovi su bili beli, ali se videlo da odavno nisu krečeni. Više ikona je bilo okačeno po zidovima: Trojeručica, Sveti Jovan, Sveta Trojica i još neke koje nisam uspeo da prepoznam. Na stolu je stajala mala uramljena ikona Svete Petke sa jedne, i Svetog Nikole sa druge strane. U sredini svežanj karata, okrenutih na dole.

Knjigama protiv bolesti

Ana Ilić je mlada devojka iz Vladičinog Hana koja stihovima bukvalno produžava sopstveni život. Teško bolesna od oboljenja za koji ne postoji lek, a skupe terapije plaća prodajom svojih knjiga

11263135_839353779475306_4499072657843242940_n

Ana Ilić je mlada devojka iz Vladičinog Hana koja stihovima bukvalno produžava sopstveni život. Ona je, naime, teško bolesna od oboljenja za koji ne postoji lek, a skupe terapije koje usporavaju napredovanje bolesti plaća prodajom svojih knjiga divne poezije.

Do svoje devete godine ni po čemu se nije razlikovala od ostale dece, osim možda u vanrednim rezultatima koje je postizala u prvim godinama svog školovanja. Imala je nepunih deset godina kada joj je na Dečijoj neurologiji u Beogradu, postavljena dijagnoza – Fridrajhova ataksija.

Retka, teška i podmukla bolest za koju nema leka, a lekovi za usporavanje njenog razvoja preskupi i nedostupni u našem zdravstvenom sistemu.

12108105_920246841385999_1075158084701564599_n

Za kratko vreme Ana dospeva do vezanosti za invalidska kolica, a niz ozbiljnih sekundarnih dijagnoza prate onu osnovnu: ozbiljna kardiomiopatija, skeletni deformiteti, zamor, mišićna slabost, dijabetes…

Ana nastavlja školovanje i osnovnu školu završava odličnim uspehom i među najboljima je u generaciji. Srednje obrazovanje, i pored čestog odsustvovanja zbog prirode bolesti, redovno nastavlja u lokalnoj gimnaziji, a svojim radom zaslužuje i pravo na učeničku stipendiju kojom sebi omogućava uspešnije školovanje i deo onih tinejdžerskih radosti koje su joj uskraćene što zbog bolesti, što zbog ostajanja bez posla njenih roditelja u surovoj tranziciji u državi koja ne prepoznaje probleme obolelih od retkih bolesti.

Period kasnog detinjstva i prelaska u doba adolescencije, Ana provodi u svakodnevnoj borbi protiv opake bolesti onim što joj se jedino nudi – svakodnevnom fizikalnom terapijom i osmehom. U isto vreme pronalazi svoj dar i počinje da svoje misli i osećanja prenosi na papir, i oblikuje ih u tekstove i pesme. Nepokolebljivu težinu reči – neizlečivo, Ana je odlučila da umanji nesvakidašnjim poetskim darom kroz koji je otkrila sopstvenu stvaralačku moć. Iz svake njene pesme, prezrele ne samo za njen uzrast već i za mnogo starije, izviru spoznaja i svetlost istine.

10421482_845012345576116_9150980403902545480_n

Prvu zbirku pesama „Pod svetlom istine“ napisala je u periodu između desete i šesnaeste godine. Ova zbirka objavljena je na Anin 16.rođendan, kao poklon grupe autora „IK Laguna“ (jedanaest Laguninih autora udružilo se i pomoglo da se javnosti predstave zadivljujuće pesme ove šesnaestogodišnje: Ivana Kuzmanović, Ivana Mihić, Ivana Stanković, Jelena Bačić-Alimpić, Lokica Stefanović, Nenad Gajić, Olivera Ptica, Uroš Petrović, Vanja Čobanov, Žaklina Kiš, Žarko Jokanović, direktor izdavačke kuće „Laguna“Dejan Papić i još desetine ljudi dobre volje, donatori i volonteri) i kao početak humanitarne akcije pod koordinacijom (uređivanje) i pokroviteljstvom (obezbeđivanje neophodnih sredstava od strane sponzora) književnice Ivane Kuzmanović.

U sklopu aktivnosti koje je Nacionalna organizacija za retke bolesti Srbije organizovala 2013, povodom obeležavanja Međunarodnog dana retkih bolesti (27. februara), na Velikoj sceni pozorišta „Atelje 212″ održano je „Književno veče sa Anom Ilić”. Anine stihove govorili su: Ivana Kuzmanović (pisac), Ivana Dimić (dramaturg i upravnica pozorišta „Atelje 212″), kao i glumci: Milan „Caci“ Mihailović, Vladislav Mihailović, IVAN Jevtović, Jakov Jevtović, Nenad Ćirić i Tanja Petrović.

Devet pesama iz zbirke „Pod svetlom istine“, prevedenih na engleski jezik, objavljeno je u najstarijem srpskom listu u Sjedinjenim američkim državama – „Američki Srbobran“ (osnovan u Pitsburgu 1905, gde i danas izlazi jednom nedeljno). Pesme je prevela Mira Matarić, doktor nauka iz lingvistike i svetske književnosti. Anine pesme su prevođene i na poljski, i zajedno sa njenom biografijom, objavnjene na sajtu „Poezija, poezija“, gde se predstavljaju stvaraoci iz zemalja nekadašnje istočne Evrope.

Svoju drugu zbirku pesama „One zvezdane oči“ izdala je leta 2014. godine. Anine pesme su veoma emotivne, ali ne i patetične, već optimistične.

Danas je Ana uspešan student druge godine Filozofskog fakulteta u Nišu, departman filozofija, jedna je od četvoro talentovanih studenata sa hendikepom izabranih od strane Ministarstva za rad, socijalnu politiku, zapošljavanje i boračka pitanja kojima se dodeljuje stipendija u trajanju od deset meseci 2015. godine .

KAKO MOŽETE DA POMOGNETE?

Kupovinom knjiga, odnosno zbirki pesama Ane Ilić, možete pomoći ovoj pesnikinji u borbi protiv retke bolesti od koje boluje. Kako možete kupiti knjigu pogledajte na fejsbuk stranici „Pod svetlom istine – Ana Ilić”.

Cenu određujete sami, a taj novac Ana koristi za svoje terapije.

Izvor: Večernje novosti

Idi probudi ostalu decu

Neka ovu priču pročita svaka osoba na planeti

Bilo je to jedno sasvim uobičajeno popodne. Čovek je oblačio kaput ispred svog ogledala spremajući se da ide na poslovni sastanak. U jednom trenutku, učinilo mu se da je video odraz sebe kada je bio dete. Znao je da neće moći da se izvuče. Deca su uporna…

IPOD_featuredFIna_Primary2.jpg

Želiš li da se igramo? – upitalo je dete sa osmehom na licu.
Umoran sam… – odgovorio je čovek tiho. – …a i nemam nekih dobrih ideja za igranje.
Želiš li da maštamo? – začuo se glas ponovo.
Nemam vremena za to. – odgovorio je čovek nervozno. – Žurim na jako važan sastanak.
Želiš li da budemo iskreni? – upitalo je dete iskreno.
Želim ali neće biti obostrano… – odgovorio je čovek. – …ja živim u neiskrenom svetu.
Želiš li da sanjamo? – dete nije odustajalo.
Ja odavno spavam… – odgovorio je čovek uspavano. – …ali ništa mi od snova nije preostalo.
Nije sve izgubljeno. Dozvoli mi da te podsetim.
Podseti me, samo požuri, kasnim na sastanak…
Istina je da ne kasniš nigde jer već si stigao. Ovo je tvoj najvažniji sastanak.
Znam da te se neću tako lako otarasiti. – reče čovek slegnuvši ramenima. – Takođe znam da i ne želim da te se otarasim…ali moj život je sada drugačiji.
Ja sam uvek tu. – uzvratilo je dete držeći malu pčelu na dlanu. – To što si me zaključao negde duboko u sebi…
Ah! Prekini! – čovek je povisio ton. – Nemam vremena sada da mislim na sebe! Moram da požurim, posao je na prvom mestu…

Okrenuo se i pogledao sa strane ka ogledalu. Kaput je bio skup i dobro mu je stajao. Spustio je pogled uzdahnuvši duboko. Dete je i dalje gledalo u njega. Napravio je prvi korak ka vratima. Dete u odrazu krenulo je zajedno sa njim. Bilo je to zaista jedno sasvim uobičajeno popodne.

Pogledaj ove ulice. Sećaš li se? Kada si bio dete tvoji snovi su bili dugački, dugački toliko da su se vukli dužinom svake ulice na svetu. Svaka ulica je za njih bila čista i večno plave boje a ono loše o čemu su pričali odrasli ljudi dešavalo se samo odraslim ljudima i nije postojalo nigde osim u pričama koje nisu imale moć da probiju tvoje snove. Međutim, ni to nije bio kraj magije detinjstva. Kada bi obuhvatio čitavu planetu, snovima bi se proširio dalje na mlečni put, čuvajući u sebi zvezde kao i prašinu nekih davno prošlih postojanja…
Sećam se. – čovek se na trenutak osmehnuo. – Imao sam toliko ideja, bio sam srećan, želeo sam da ceo svet bude jedno bolje mesto…
Tada si imao moć. Najveća moć svakog deteta leži upravo u tome da naše postojanje ne predstavi onakvim kakvo jeste, već onakvim kakvo bi trebalo da bude. Očima detinjstva najdalje se vidi. U njima nema laži, tu se vazduh zaista udiše, svaki čovek je prijatelj i svaka buba predstavlja proleće. Za decu se ništa ne završava – sve iznova počinje. Evo… – nastavilo je dete. – uzmi ovu pčelu iz moje ruke, oseti kako ste povezani.
Ne smem. – reče čovek potišteno. – Plašim se da će me ubosti.
Ali i ti i ja dobro znamo da te nijedna do sada nije ubola. Za razliku od ljudi…

Prešli su preko ulice i nastavili da koračaju ka poslovnom centru. U jednom trenutku čovek je zastao i pružio dlan gledajući pčelu kako polako sleće.

Kako si uspeo to, da pčela bude tako mirna?
Lako. To je jedna davno izgubljena veština koje treba da se setiš. Biti jedno sa prirodom. Ti to ne možeš da razumeš. Odrasli su previše važni za tako nevažne stvari.
Vrlo moguće. – uzdahnuo je čovek gledajući gore ka suncu. – Sada je vreme da me pustiš. Ja sam odrastao i moram na sastanak. Ti budi dete, nastavi da se igraš negde u prošlosti…
Deca se ne igraju, to samo odrasli tako vide. Deca žive. Često zbunjena svetom odraslih moraju da izmisle svoj. Znam da si se jednom davno zapitao u kom trenutku se završava detinjstvo ali nisi mogao da dođeš do odgovora. Istina je da koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. Odlutaš od sebe i prestaneš da budeš dete onoga trenutka kada ti umesto ljubavi pruže pravila i etikete. A ti se prepustiš, ne znajući da si se prepustio onima koji već odavno hodaju hladni, noseći u sebi samo sećanja na sunce. Sada si isti kao oni, više bi se zabrinuo zbog ukradenog novčanika nego zbog jedne cele posečene šume, zatrovane reke…
Prekini! – čovek je ponovo povisio ton. – Ja ovo nikada nisam tražio! To je samo put kojim su me odvukli. Kada bih mogao da se vratim u detinjstvo učinio bih svoj najvažniji korak, važniji čak i od onog prvog – nikada ne bih verovao odraslim ljudima! Nikada ne bih dozvolio da me odrasli ljudi svojim odraslim tonom upozore kako treba da postanem čovek i uspem u životu. Svaki put kada sam ih poslušao i malo dublje zagazio na putanju kojim je išao svet, negde u dubini sam osetio bol a moji snovi bi se u tom trenutku pocepali noseći sa sobom i jedan veliki deo mene. – čovek je pao na kolena i počeo da plače. – Sada se samo pravim da nečemu pripadam. Ovo nisam ja, ovo nisu moji snovi, pokaži mi put…
Nema puta. Rekoh ti, već si stigao. Shvatio si da ne možeš uspeti u nečemu što već jesi. Sada je vreme je da skrojimo neke nove, dosta važnije snove. Hajde, probudi me ponovo u sebi. Pruži mi ruku…

Čovek je pružio ruku sebi i stao na noge. U istom trenutku je otvorio oči i ispred sebe ugledao direktora kompanije. – Da li ste dobro? – upitao je ovaj. – Došli ste ovde pre par minuta i samo odlutali u mislima. Ceo odbor je ovde. Čekamo vas da…

Ne čekajte me! – uzviknuo je čovek ljutito. – Ne želim ništa od vas i od vaših kompanija. Ne želim da potrošim naredne godine života gradeći zamišljenu karijeru u kompaniji koja koja je potpuno nebitna za život i sve to kako bih dobio papir koji ima zamišljenu vrednost kojim ću potom kupiti gomilu stvari koje mi ne trebaju. Ne želim da nosim kravatu, ovu omču oko vrata čiju svrhu niko ne razume! Steže me i ne da mi mira, govori mi da sam rob dok ja sebe lažem kako sam slobodan! Ne želim da nosim skupoceni sat koji pokazuje isto vreme kao i milion drugih modela. Ne želim da pratim trendove ludila i ne želim da me sutra leče bolesni ljudi koji ni sebi ne mogu da pomognu. Ne želim da plaćam račune za prirodne resurse koji mi svakako pripadaju! Nisam zbog toga doručkovao, rastao i razvijao se sve ove godine. Ne želim da od celog univerzuma ja nosim odelo i zamišljeno uspem u nečemu što ne postoji! Želim da živim! Da li me razumete?

U prostoriji je nastao muk. Čovek je ustao sa stolice i otrčao napolje. Nakon stotinak metara užurbanog hoda seo je na ljuljašku u obližnjem parku. Uhvatio se za glavu i počeo da plače. – Šta sam to uradio? Ostaću bez svega…propao sam…potpuno sam propao…šta sada da radim!

Koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. – začuo se glas ponovo.

Čovek se trgnuo i ustao sa ljuljaške. Počeo je nasumično da hoda i gleda oko sebe ali ništa nije video. Pognuo je glavu da se malo sabere kada je na zemlji ugledao žutom kredom nacrtano sunce i jedan natpis – Idi probudi ostalu decu.

Idi probudi ostalu decu (neka ovu priču pročita svaka osoba na planeti)

#imanas

Čitam jutros vesti i pažnju mi privuče ovaj članak: http://www.blic.rs/vesti/drustvo/najmladji-akademik-otkriva-svet-je-pred-novim-ledenim-dobom-a-srbija-ce-biti-ususkano/g2nhnym

Ne zato što će Srbija navodno biti fino mesto za život (izgleda da treba da nas zakači ledeno doba da bi nam država procvetala), već zbog stava profesora Slobodana B. Markovića, koji kaže: – U Srbiji su mnogo veći problem uslovi u kojima se radi, nego naše plate, koje su relativno pristojne.

Odavno nisam čuo da neko ne želi veću platu, već bolje uslove na poslu!

E sad, verovatno ima nas koji smo isto tako „normalni“, kojima je dosta Stanije, Farmi, Kardašijanki i Ere Ojdanića u vestima. Nas koji se ne delimo na one koji podržavaju ili pljuju SNS i Vučića. Valjda je ostao još neko koga interesuje pravi boljitak, na duhovnom, pa onda  i materijalnom nivou? DA li još neko želi da pročita normalne vesti, koje daju nadu u bolje sutra, mimo povećanja penzija, Beograda na vodi ili autoputa?

Zato vas molim da svi zajedno delimo takve vesti po svim društvenim mrežama (a #imanas i po Facebooku, twitteru, pa onda i po blogovima) upravo pod hashtagom #imanas i da tako podignemo svest i kod nas i kod drugih ljudi, da i za Srbiju ima nade.

Naravno, ne moraju to da budu samo vesti na koje ste naleteli na netu: državni činovnik koji vam je izdao ličnu kartu ljubazno, sa osmehom i poštovanjem? Medicinska sestra ili lekar koji su vas lečili poput ljudskog bića, a ne pod moranjem?  Devojka koja je ničim izazvana ustupila mesto starijoj osobi u busu, ili joj pomogla preko ulice? Dokumentujte takve stvari i postavite ih pod hashtagom #imanas i pomozite i sebi i drugima, a  onda i državi u kojoj živite da počne da razmišlja pozitivno. Da se izdigne iz blata i mulja pukog preživljavanja.

Znam da će većini ova akcija zazvučati isprazno i utopistički u trenutku kad ljudi „za leba nemaju“, ali od nečega se mora početi.

#imanas valjda dovoljno onih koji nisu izgubili ljudskost i nadu u bolje sutra, bez da moramo da čekamo ledeno doba.

Hvala.Publikation2.jpg

Glava druga

15.06.2014. 15:00

Ordinacija doktora Blagojevića

           

            Da li je kiša baš morala da pada tog dana, ne znam. Meni je prijala. Već je desetak dana grejalo sunce, pa i mesec maj je bio više nego lep, ali juni je već najavio dugo leto. Sunce me je bolelo. Nanosilo mi je neku unutrašnju bol, nervozu, dok sam posmatrao ljude oko sebe kako su skinuli zimska namrgođena lica. Meni je ova kiša koja je krenula da sipi jutros donosila neko izjednačavanje sa onim kako sam se inače osećao. Jednom davno, dok sam još bio klinac, video sam neki film (ili je bila epizoda neke serije, ne sećam se) u kom je jedan čovek zatvoren u polumračnoj prostoriji. Ne zna kako je tu dospeo, ne zna ni gde se tačno nalazi. Prostorija je prazna, zidovi, pod, tavanica su obojeni u crno. Zatočen je u toj maloj prostoriji, ali ne vidi i ne čuje svoje otmičare. Ne zna šta žele od njega. Posle određenog vremena, zidovi počinju da se pomeraju ka centru prostorije. Malo po malo, prostorija postaje sve manja i zatočenik shvata da će uskoro biti živ zdrobljen. Tako je meni otprilike bilo unutra, u mom telu. Teskoba koja me je sve više obuhvatala, strah, nervoza, panika. Čekao sam da me zdrobi nešto, a da nisam znao ni šta, ni zbog čega.

Barem je vreme bilo sivo, pa mi je tu moju prostoriju u kojoj sam zarobljen proširilo na trenutak. Ali sam još uvek bio zatočen.

            Stigao sam do drvenih vrata pored kojih je sa desne strane bila pričvšcena velika metalna ploča na kojoj je zlatnim slovina stajalo: „Dr. Med. Rade Blagojević. Psychiatrie und psychologische Beratung“[1], zastao na trenutak i otvorio ih.

Čekaonica je bila ista kao i pre par godina, kada sam prvi put bio ovde. Opremljena stilskim nameštajem, nekoliko fotelja, poređanih uz zid, jedan dvosed u uglu i ogromni sto u sredini prostorije. Pored prozora je stajao sto za pisanje, na kome su bili nasumično razbacani časopisi o zdravlju, psihologiji i zdravoj ishrani. Nekoliko njih je bilo posvećeno putovanjima i avanaturama. „Zabava za bogate i dokone“, pomislih i bacih jedan od Travel magazina natrag na sto.

            Nameštaj je na prvi pogled izgledao pažljivo odabran i ne baš malo plaćen, ali dok sam lagano šetao po čekaonici i razgledao, video sam da je najverovatnije kupljen u nekoj od onih silnih second-hand prodavnica, gde su ljudi donosili stvari koje im više ne trebaju. Nijedan komad nameštaja nije bio napravljen u istom stilu, stolice su bile pohabane, sto izgeban na više mesta, a stočić za pisanje je na više mesta bio izbledeo. Tepih na podu nije bio pran sigurno više meseci. Koncentracija i moć zapažanja mi u poslednje vreme i nisu bili baš jača strana (drugim rečima, bili su na nekoj pozitivnoj nuli), pa sam se čak i iznenadio da sam uspeo ovako nešto da primetim. Uspeo sam da se osmehnem. Ne previše, samo uglovima usana, ali ipak. Vazduh je bio lepljiv, i nekako je mirisao na mešavinu badema i tamjana, ali ne prejako.

            Osetio sam blagu vrtoglavicu i poželeo sam da otvorim prozor. U stvari, ono što sam stvarno želeo je da istrčim napolje i odem kući. Da se probudim iz košmara. „Otvoriću prozor“, rekoh sam sebi, „moram, inače ću se ugušiti“.

            Stočić za pisanje je stajao tačno ispred tog jedinog prozora i bio je nešto širi od istog. Visini stočića je bila taman tolika da, čak i kada bih došao do kvake na prozoru i pokušao da ga otvorim, ne bih mnogo postigao, pošto bi ga glupi sto blokirao. Kapi hladnog znoja su počele da mi se skupljaju na vrhu čela.

-Dobar dan, gospodine, kako ste?

Nasmešio mi je poluprofesionalno, pružio ruku, a drugom pokazao da uđem iz čekaonice u sobu iza. Doktor psihijatar Rade Blagojević je bio u svojim pedesetim, razbarušene kose, u košulji za broj većoj, na kojoj je ostavio otvorena dva gornja dugmeta. I pre par godina, kada sam ga prvi put posetio, mi je izgledao rasejano i nezainteresovano, sada mi se činio da je još uvek tako, ako ne i gore. „Godine čine svoje, bez razlike. Ali će mi valjda pomoći? Ako je prvi put uspeo, zašto ne bi i sad?“

Prvi put kada sam mu zatražio pomoć je bilo posle onog nesrećnog otkaza. Posle jedanaest godina provedenih u jednoj firmi, najboljih mogućih kvalifikacija i besprekornog rada na odgovornom mestu pri švajcarskoj železnici, ona gnjida od mog pretpostavljenog mi je uručila otkaz. Usudio sam se da mu zatražim doškolovavanje i povišicu plate. Umesto toga, usledio je razgovor i odlika da predstavljam tehnološki višak.

            Pomogao mi je Rade tada. Posetio sam ga par puta, pričao o mobingu kroz koji sam prolazio, o povremenim napadima neobjašnjivog straha, znojenju i nesanici. Slušao me je, predložio tablete za smirenje i opuštanje (koje sam ja odmah i odbio) i, što je najvažnije, otvorio mi bolovanje. Tako da sam imao više meseci vremena da se odmorim od noćnih smena, planiranja sigurnosti na gradilištima, vožnje preko pola države, oslobodio sam se onog smrada pruge, vozova i prašine.

           -Kako ono beše ime, Milić?- pitao me je dok sam sedao u kožnu fotelju koja se nalazila pored prozora. Klimnuo sam glavom. Prozor je bio poluotvoren i osećao sam kako svež vazduh ulazi unutra. Kapi hladnog znoja su sad krenule da mi klize niz desnu slepoočnicu. Sedajući sam ih obrisao, a onda i ruku o naslon fotelje.

            -A, pa da, bili ste vi kod mene pre par godina, sad se sećam… Tačno, 2009. godine ste došli zbog otkaza. Kakvo je sad stanje?

Bilo je nešto što me je iritiralo kod ovog čoveka. Ne znam šta konkretno, ali me je nekako fizički odbijao. Osećao sam se nelagodno, a ova njegova pitanja su me samo još dodatno nervirala. „Kakvo je sad stanje? Ma super je, došao sam samo da se malo ispričamo i da mogu da ti platim 140 franaka za sat vremena“-rekoh u sebi. Taman sam hteo da mu odgovorim, kada me je prekinuo:

  • Kako vam je otac? Nisam ga video već dve tri nedelje?

Ah da, moj otac ga je, na moju preporuku, posećivao s vremena na vreme. Prošlo je osam godina od kako mu je dijagnostifikovan rak želuca, usledila je operacija i mučan oporavak od iste. I onda dugo privikavanje na novi režim ishrane, bez glavnog organa za varenje. Nekoliko godina posle operacije, otac je odlučio da se razvede od svoje supruge, moje maćehe. Posle trideset godina braka i jednog sina, on je odlučio da započne novi život. Divio sam mu se na hrabrosti i volji, a sa druge strane sam ga ohrabrivao da uzme život u svoje ruke. Valjda sam bio dobar u davanju saveta drugima, kada već sam nisam bio u stanju da ih ostvarim. Ipak, ocu psihički nije najbolje išlo u poslednje vreme, pa sam mu preporučio da poseti Blagojevića, da se malo ispriča i olakša dušu.

            -Otac je dobro, hvala. Verovatno će vam se javiti ako mu bude bila potrebna pomoć.

-Pozdravite ga od mene u svakom slučaju. Nego da vidimo ovde…-krenuo je da vršlja po listovima koji su ustali od mojih poslednjih poseta- anksioznost, razdražljivost, nesanica- pogledao me je i ostavio one papire- o čemu se sad radi?

– Isti simptomi kao i tada, samo mnogo jači. Mnogo jači. Imam teške poremećaje sna, zaboravljam i najbanalnije stvrai, ne mogu da se koncentrišem. Nisam u mogućnosti da idem na posao. Evo, već dve sedmice sam kući. Nisam…

Zazvonio je telefon. Doktor nije sačekao ni da zazvoni ni drugi put, a već ga je zgrabio da odgovori na poziv. Zvuk telefona me je sasekao. Taman sam skupio snage da nekome nešto kažem, da otvorim dušu. Gledao sam kroz prozor, u sivilo i slušao jednim uhom.

-E, ti si? Šta? Ne čujem te, pričaj u slušalicu!- vikao je kao da smo na livadi. – „Aha. Pa za kad si dobio poziv na kontrolu? Dobro. Jel uzimaš lekove? LEKOVE, da li ih uzimaš?“- sad je valjda pola ulice čulo razgovor- „Pa dobro bre, što me zajebavaš? Pa jel sam ti rekao da moraš da ih uzimaš ako hoćeš da uspemo…Slušaj, moraš da poneš sad da ih uzimaš, tamo će ti sigurno vaditi krv…Da, od večeras, jednu ujutru, jednu uveče… Dobro, ajd javi šta je bilo“

Prekinuo je vezu, nešto zapisao u rokovniku i onda pogledao na ekran računara. Čuo sam kako klikće sa mišem. Okrenuo sam se ponovo prema njemu.

-Pa hajde, pričajte dalje- reče i pokaza mi rukom da nastavim.

– To je to, manje-više. Imam velike psihosomatske poremećaje. Ujutru ne mogu ljudski zube da operem. Čim stavim četkicu u usta, dobijam nagon za povraćanjem. A onda moram da trčim na wc-šolju. Stalno se znojim ispod pazuha, bez obzira da li je toplo ili hladno.- dok sam to izgovarao sam postao svestan da mi je kosa mokra i da mi se znoj polako sliva niz vrat, ka leđima. Na znojenje ispod pazuha više nisam ni obraćao pažnju.

-Stalno sam umoran i bezvoljan. Ništa mi ne pričinjava zadovoljstvo. Mislim da simptomi nisu prestajali još od moje prošle posete vama, ali da su se u poslednjih godinu dana samo pojačali. I izgleda mi da će postati još jači.

Nešto je škrabao po papiru ispred sebe.

-Mhhm..Dobro, mislim da nije ništa strašno toliko. Neki blagi burnout bih ja rekao ovako na prvi pogled. Kako vam je stanje u familiji, na poslu?

Da, familija i posao. Dve stvari koje nas označavaju kao jedinke. Pa dobro, kad sam već počeo da otvaram dušu, reći ću mu sve. I da mi supruga boluje od multiple skleroze, da radimo puno radno vreme i ona i ja, da imamo decu koja tek što su krenula u školu, ali da isto tako imamo gomilu dugova, koji su se nagomilali poslednjih godina. I da zbog toga ne možemo normalno da funkcionišemo. I da imamo familije u Srbiji, kojima šaljemo novac da bi mogli koliko toliko da funkcionišu. I to da se brinem za oca, koji već osam godina nije kao ranije. I to da sam tog oca tek pre tih osam godina i konačno dobio, upoznao ga kao osobu. Valjda je bila potrebna takva ozbiljna situacija da se zbližimo.

Otvorio sam usta da mu sve to ispričam, kada je opet zazvonio telefon. Opet je pojurio da se javi.

-Alo? A ti si opet? Šta?…Ne, one plave su ti za smirenje, njih uzmi baš ako su ti potrebne. A one…čekaj da ti kažem. One bele su ti važne kad izađeš pred invalidsku komisiju. Alo? Tu si, dobro…One bele uzimaj kao što sam ti rekao. Ok? Ajde!

Okrenuo se ka meni, bez ikakvog izvinjenja, bez ikakve reči.

-Znate šta, gospodine Miliću? Otvoriću vam bolovanje, na barem mesec dana, pa se malo odmorite. Mislim da će do tada biti bolje. Evo vam i ove tablete…- dok mi je to govorio je već krenuo da piše recept- na biljnoj su bazi, pomoćiće vam da se opustite. Ja sam sledeće tri nedelje na odmoru, pa mi se vi javite posle toga, da dogovorimo termin, može?

Toliko o familiji i poslu. Nije mi ostavio mogućnost da bilo šta kažem, odlučio je šta je najbolje za mene i to je to. Majica na leđima mi je bila mokra. Osetio sam to tek kada sam ustao iz fotelje da uzmem recept za lekove i uverenje o bolovanju za poslodavca. Otpratio me je do vrata, promrmljavši nešto da nije ništa strašno i da ću se sigurno oporaviti posle mesec dana.

            Izašao sam napolje, na ulicu.

Dve sedmice je proteklo od tog najcrnjeg perioda, od onog trećeg juna, kada sam u 09:30 ujutru ustao sa svoje stolice, izašao iz kancelarije i rekao svim okupljenim saradnicima da idem.

            Okrenuo sam se i otišao. Jednostavno sam izašao i uputio se garderobi. Znao sam da moram što pre da izađem, jer da sam ostao još par minuta, verovatno bih sebi rekao da bi trebalo da izdržim još malo, da će sve biti u redu, kao što sam već mesecima radio. Ovako, skoro da sam otrčao do sekretarijata, odjavio se, popeo stepenicama do parkinga i seo u auto. Zatvorio sam oči i samo tako sedeo, terajući sebe da dišem normalno. Stomak mi je podrhtavao iznutra, dlanovi su mi se znojili, a srce lupalo kao da sam upravo nešto ukrao.

Znao sam da sam na raskršću, da povratka nema, a sa druge strane, nisam znao šta me čeka na putu na koji su upravo spremam da stupim. Drhtavica i mučnina. Upalio sam auto i krenuo. Žena je bila na poslu, deca u školi. Otišao sam kući, seo na balkon i zapalio cigaretu. Čekao sam da se supruga vrati sa posla, da joj kažem da više ne mogu. Da sam došao do krajnje granice i da mi je potrebna pomoć.

            Dve sedmice od tog poslednjeg dana na poslu, posle posete Dr. Blagojeviću sam odlučio da se ponovo posvetim jednom od svojih zadovoljstava- čitanju. Do knjižare je desetak minuta lagane šetnje, kišica je polako jenjavala. Prstima sam skinuo kapi kiše sa kose i čela, mahinalno obrisao cipele o otirač i ušao unutra. Ranije sam gutao knjige, mada sam tada imao i volje i snage da ih čitam. Mislim da je prošlo više od tri-četiri godine od kada sam nešto uspeo da pročitam, pa i tada sam retko uspevao da knjigu pročitam do kraja. Za čoveka koji je čitao i deset, dvadeset knjiga godišnje, moj trenutni prosek je bio poražavajući.

            Izloženi bestseleri u knjižari me nisu zanimali, nijedno ime mi ništa nije značilo. Odabrana letnja lektira, koja je bila izložena malo dalje je više bila posvećena tinejdžerkama sa bezveznim ljubavnim problemima ili ženama koje su u više nego dosadnim brakovima. Letopisi, putopisi, ili kuvari „Napravite jelo iz snova za 30 minuta“, dva metra dalje od spomenute lektire letnjeg očaja takođe nisu dolazili u obzir.

            Nisam imao nešto volje da dalje istražujem, na spratu niže su se nalazili romani meni poznatih pisaca, pa sam tamo i ugledao tu knjigu. Umberto Eko, koga sam znao ranije i sećao se njegovih romana koji su me oduševili (Ostrvo dana pređašnjeg i Fukoovo klatno. Ime ruže nikada nisam pročitao, valjda zato što sam prvo video filim, ili zato što sam krenuo sa čitanjem, pa me je smorio posle desetak stranica, ko bi ga znao) je izgleda imao novi roman. To „novi“ je više bilo po nekim mojim merilima, pošto je roman „Praško groblje“ izgleda izašao još pre par godina. Prodavačica mi je uz obavezan smešak i „ä schöne Tag[2] dala kesicu sa knjigom i ja sam, sa nekom davno zaboravljenom i potiskivanom željom za čitanjem požurio kući.

            I tu me je sačekala ta rečenica, nekome sasvim obična i beznačajna, meni je delovala kao udarac u glavu. Knjigu uvek prvo prelistam pre pravog čitanja, izaberem nasumično pasus i u njemu rečenicu-dve, pa tek onda krenem sa „normalnim“ čitanjem. Tako sam uradio i ovog puta. Praško groblje je bila kniga sa ilustracijama, ispod svake je stajala neka rečenica kojom je autor hteo da označi taj deo knjige. A ja sam otvorio knjigu kod jedne od takvih ilustracija.

 „Es kommt der Moment, da etwas in einem zerbricht und man weder Kraft noch Willen mehr hat. Man soll Leben, heisst es, aber das Leben ist ein Problem, das auf die Dauer zum Suizid führt…[3]

            Neko će reći „Pa dobro, nije ovo neka velika filozofija, svako prođe kroz težak period u životu, dosta ljudi pomisli da okonča muke i patnje, pa svejedno to ne učine“. Meni je pak, ta jedna, naizgled „obična“ rečenica, sve promenila. Knjigu sam zatvorio i više je nisam ni takao, tako da ne znam u kom ju je kontekstu Umberto napisao, nije mi ni previše zanimalo. Izašao sam na balkon i zapalio cigaretu. Gledao sam u sivilo napolju, isto to, meni dobro znano sivilo se ponovo rađalo negde u dubini mog tela. Ne duše, već tela. Moj život je moj problem. Imam dva izbora: promeniti život, ili ga dokrajčiti. Sada i odmah. Dobro, možda ne baš odmah, ali u neko dogledno vreme…

            Povukao sam dubok dim cigarete i pogledao u nebo. Sa zapada je dolazilo lepo vreme. Ugasio sam cigaretu, otišao sam do kuhinje, skuvao sebi kafu i vratio se na balkon. Seo sam i zapalio cigaretu. Mobilni telefon je stajao pored pepeljare i, dok sam otresao pepeo, sam primetio da plava lampica u gornjem levom uglu treperi. Znak da mi je neko poslao poruku, ili da imam propušten poziv. Uključio sam ekran i video „Imate obaveštenje na Facebook-u“. Da, baš mi se sad bakće sa zahtevima za igrice,zahtevima za lajkovanje stranica i sličnim glupostima. Odložio sam telefon i povukao dim, izbacio ga i uzeo gutljaj kafe. Ona knjiga na stolu me je gledala i začikivala da je ponovo otvorim i krenem da čitam. Krenuo sam rukom ka stolu, uzeo mobilni i uključio ga. Privatna poruka na fejsu. Moj drug iz gimnazije, Jova. „Zdravo školski, uživaš u Švici kako vidim? Slušaj, nešto smo se na brzinu dogovorili, valjda ćemo uspeti da sve organizujemo. Ove godine nam je dvadeset godina mature, pa vidi ako možeš da isplaniraš da se pojaviš ovde. Datum je 20. Juli, dan pre vašara. Tad ste vi gastosi ionako svi ovde, pa ćeš se valjda i ti pojaviti. Pozdrav.“

Jova je sedeo u klupi ispred mene, zajedno sa Brankom, učenikom generacije i čovekom koga su svi voleli. Iza njih smo bili Željko i ja, a iza nas Dragan i Aca. Odlično smo se slagali, naš košarkaški tim je bio prvi na školskom turniru, iako smo bili tek prva godina gimnazije. Dobro smo se ispunjavali u različitim predmetima, pošto je svako bio u nečemu najbolji. Uskakali smo u pomoć jedni drugima kad se radilo o domaćim zadacima, a i o šaputanju i puškicama na pismenim zadacima. Posle završene treće godine sam napustio gimnaziju da bih otišao u Švajcarsku kod oca i maćehe, zajedno sa svojim polubratom. Posle toga nikada nisam video društvo iz gimnazije, osim Jove. On je ostao u Petrovcu, radio je po nekim kafićima, pa sam ga uvek kada bih odlazio dole sretao i uspeli bismo da na brzinu popijemo kafu zajedno. Doduše, on je stalno morao da kelneriše i odlazi od mene, pa baš i nisu to bili pravi razgovori, ali ipak.

            Eto, Jova me se setio. Nisam maturirao sa njima, ali valjda su i te tri godine bile dovoljne da zaslužim poziv. Isljučio sam mobilni bez da mu odgovorim na poruku. A i šta bih mu napisao? « E, hvala na pozivu, ali meni trenutno nije ni do života, a kamoli do nekog slavlja? » Ili da mu potvrdim dolazak, pa da me svi vide posle dvadeset godina, izmoždenog, bledog, sa ogromnim tamnim podočnjacima, kako se preznojavam i ne mogu dve smislene rečenice da sastavim? Da odem na pet minuta, pa da onda pobegnem glavom bez obzira, da se zatvorim u kuću i nikoga ne vidim?

U onu istu kuću iz koje sam pobegao pre dvadeset godina, onu istu koja me je još uvek zvala, a istovremeno u meni budila samo negativna osećanja i vraćala mi loše uspomene? Neka hvala. Imam nove zidove koje sam izgradio, sasvim su mi dovoljni. Retko sam odlazio za Srbiju, nisam se smatrao onim klasičnim gastarbajterom koji trči svakog jula na rodnu grudu, da padne staroj majci na grudi, ode na poneku svadbu, najede se pravog prasećeg pečenja i napije one vode „koja ima ukus na vodu“, bolje od ove flaširane i markirane.

Isuviše sam bio umoran da bih sada doneo neku odluku. U stvari, odluku sam doneo, čak i kada bih hteo da odem, ne znam koliko bi mi finansije dozvolile. Dobili smo drugu opomenu za porez, jednu od zdravstvenog osiguranja, a osiguranje za automobil stiže krajem meseca.

Legao sam na sofu u dnevnoj sobi, uključio tv i ostavio ga uključenog prvom kanalu koji se pojavio. Animal planet je opet imao svoj specijalni program o ajkulama. Nema veze, ionako nisam ni mislio da nešto gledam, trebala mi je samo pozadina, da ubije tišinu kod odmaram. U tišini sam čuo svoje ja, koje mi je stalno nešto šaputalo. Čuo sam kako se točkići u mozgu okreću, kako mi slepoočnice bubnje. Ponekad sam na desnom uhu čuo nešto poput tuđeg disanja, kako da je neko na par centimetara od mene. Obično bih stavljao jastuk preko uha i to disanje bi prestajalo. Ne, u svakom slučaju je bolje da mi televizor pravi društvo. Dok je komentator nešto govorio o tigrastim ajkulama, ja sam polako utonuo u san.

Probudilo me je zvono na vratima. Trgao sam se, na momenat nisam znao ni koje je doba, ni gde se tačno nalazim. Zvono na vratima me je od skoro toliko uznemiravalo i plašilo, a ja nisam znao zbog čega. Kao da će mi svakog trenutka neko zazvoniti i, kada mu budem otvorio, sa ljubaznim « Dobar dan, ja sam.. » i osmehom saopštiti neke strašne vesti. Ili mi uručiti neku presudu, nalog za hapšenje ili dijagnozu od lekara.

            Zvono se čulo još jednom, mene je opet preseklo u stomaku, ali sam ustao i požurio ka vratima, nameštajući kosu i zatežući oči i lice, da se ne vidi da sam spavao.

            Dok sam otvarao vrata je začulo « Srećan rođendan tebi, srećan rođendan teeeebi.. » i u hodniku sam ugledao svoju suprugu, sina i ćerku. Sin je držao tortu na kojoj su bile upaljene dve svećicu u obliku brojeva tri i osam, ćerka je držala upaljenu prskalicu, a supruga dva paketa, upakovana u papir sa natpisom « happy birthday-alles gute zum geburtstag-joyeux anniversaire » u raznim bojama. « Srećan rođendan dragi tata, srećan rođendan tebiiii » završavala je pesmica i svi su, sa ogromnim osmesima, počeli da tapšu.

Zaboravio sam svoj rođendan. Time je ovo bilo još lepše iznenađenje. Uspeo sam da se nasmešim i pustio sam ih unutra. Ćerka mi se bacila oko vrata i poljubila, dok je sin brže-bolje ostavljao tortu na sto i bunio se zašto mi je ona prva čestitala, kad je on to hteo da uradi. I on me je zagrlio i poljubio. Pogledao sam ka supruzi, gledala me je onim njenim prelepim zelenim očima, smejala se od srca. Zagrlila me je, prošaputala mi „srećan rodendan, volim te“ i pružila mi poklone.

-Ovo je od nas. Da znaš da te mnogo volimo i da smo uvek tu za tebe.

Ćerka je skakutala oko mene i vikala „Otvori, otvori“, a sin je prvo hteo da isečem tortu. Otišao sam do stola i ugasio svećice. Zaboravio sam da pomislim želju, ali kao da je to važno. Kada bi se želje tako ispunjavale…

Torta je bila izvrsna, mada sam uspeo da pojedem samo pola parčeta. Jednostavno, telo mi je odbijalo hranu. Deca su tražila još po jedno parče. I pokloni su bili lepi, ali nedovoljni da me obraduju. Stvarno, kada sam se poslednji put zaista nečemu obradovao, onako od srca ?

            Odložio sam belu majicu sa kragnom, koju je na levoj strani krasio zeleni krokodil i DVD sa filmom Prometheus.

-Hvala vam, stvarno.- opet sam glumio osmeh i radost. Decu sam već i mogao da prevarim, ali suprugu ne. Ali nema veze, neka se oni barem raduju zbog mene, ako ja ne mogu.

[1] Psihijatrija i psihološko savetovanje

[2] „Prijatan dan“ na švajcarskom nemačkom

[3] Dođe trenutak, kada se u čoveku nešto slomi i onda on nema ni volje ni snage za bilo šta. Treba živeti, kažu, ali život je problem koji na duže vreme vodi ka samoubistvu…

Dobro jutro

Mrzim kada se probudim dobro raspoložen. Nekako sam se navikao da mi je jutro iste nijanse kao i prethodno veče, da pri buđenju pomislim kako će i ovo biti još jedan bezvezan dan, kao i svi ostali.

Valjda mi ta rutina mrzovolje daje sigurnost i ušuškanost koja mi je potrebna. Sve je bezveze, ali hej, barem se ništa ne menja, znam šta me očekuje! Ovako, kada se probudim sa nekim elanom, pogledam napolje i vidim sunčan zimski dan i osetim to, ničim izazvano dobro raspoloženje, budi se i nemir u meni.

Zašto sam dobro raspoložen? Šta uraditi sa tim? Da li će tako i ostati, ili ću se sutradan vratiti u dobro znanu kolotečinu? Što više pitanja postavljam, toliko novih se javlja. I onda se setim one već toliko korištene fraze: Carpe diem.

Nije ni to loše.

Zato što

…su prijatelji- prijatelji, gde god da se nalaze. Hvala A.

http://alienjustice.blogspot.ch/

Zato što si jak

Jedan moj dobar ortak kaže kako od svakoga u životu možemo nešto da naučimo, samo ako slušamo. I – u pravu je. Ipak, malo je onih ljudi od kojih čujemo i usvojimo suštinske životne mudrosti, a još manje onih koji ličnim primerom rade prave stvari.
Pravi čovek nema srce od kamena, ne stidi se svojih osećanja, ne krije svoje mišljenje, nikada ne prestaje da radi na sebi i još mnogo toga… No, ono što smatram najvažnijim: uvek se bori za cilj koji smatra vrednim. Nije da to nisam znao ranije, činio takođe, jer znaš da sam i ja borac, ali moram priznati – od tebe sam video kako se to stvarno radi.
Ti si, matorane, jedan od tih pravih ljudi, borac, muž, ćale, lav, laf i iznad svega prijatelj. I drži se, zato što si jak.