Arhive oznaka: život

Đačka knjižica

Poneo je đačku knjižicu da pokaže Evropi kako je dobar i vredan đak, nije ga htela: Priča o dečaku migrantu koji se udavio

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće.

Dečak koji se 2015. utopio u Mediteranskom moru kada je potonuo brod koji je prevozio migrante u džepu je nosio đačku knjižicu.

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće, piše italijanska Republika.

Priča počinje 18. aprila 2015. godine kada je u Mediteranskom moru potonuo brod i utopilo se više od hiljadu migranata, od kojih većina nije identifikovana. Patolog Kristina Kataneo otad radi na utvrđivanju identiteta žrtava čije su priče u migraciji skupljene u knjigu, a priča o ovom bezimenom dečaku dospela je u javnost kada mu je Makkox, karikaturista italijanskog lista L’Espresso 11. januara posvetio crtež.

U knjizi Kristine Kataneo navodi se da je dečak na sebi imao „jaknu, prsluk, košulju i farmerke“, te da je jedini način na koji je bilo moguće utvrditi njegovu starost bila analiza njegovih posmrtnih ostataka. Kod sebe nije imao nikakvih ličnih dokumenata, ali je u postavi jakne bilo ušiveno nešto još dragocenije: đačka knjižica. U jednom pasusu u svojoj knjizi Kataneo piše o trenutku kada je otkrila knjižicu, odnosno izbledeli, presavijeni tabak papira na kojem su na francuskom bili ispisani školski predmeti.

Nepoznat je razlog iz kojeg je dečak tako pažljivo čuvao papire. Možda ih je smatrao kartom za bolji život, ili ulaznicom u društvo u kojem je želeo da bude prihvaćen, ali oni definitivno i praktično dokazuju da on nije bio „samo“ migrant, već ljudsko biće sa snovima i nadanjima. Ova priča je, piše Republika, simbol svih nadanja i podsetnik da se ovakve tragedije više nikada ne smeju dogoditi. Poslednji podaci UNHCR-a, međutim, pokazuju sasvim drugačiju realnost: u Mediteranu se samo u 2018. godini utopilo više od 1.311 ljudi.

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/poneo-je-dacku-knjizicu-da-pokaze-evropi-kako-je-dobar-i-vredan-dak-nije-ga-htela-prica-o-decaku-migrantu-koji-se-udavio/

Advertisements

Pogled

Dva čoveka, ozbiljno bolesna, zajedno su bila u bolničkoj sobi. Jednom je bilo dozvoljeno da sedi uspravno u krevetu sat vremena u popodnevnim časovima da bi mogao da izbaci vodu iz svojih pluća. Njegov krevet je bio do jedinog prozora u sobi. Drugi čovek je morao da provodi sve vreme ležeći na leđima.
Muškarci su pričali satima. Pričali su o ženama i porodicama, domovima, poslovima, njihovim poduhvatima u vojsci, gde su bili na odmoru.
Svakog popodneva, čovek do prozora je drugom objašnjavao šta vidi kroz prozor.
Muškarac u drugom krevetu je počeo da živi kroz slike sveta koji ne može da vidi kroz prozor.
Prozor je gledao na park sa jezerom. Patke i labudovi su se igrali na vodi, dok su deca puštala makete brodova po vodi. Mladi parovi su se šetali sa rukom u ruci a nebo je bilo nestvarnih boja.
Jednog toplog popodneva, muškarac pored prozora je opisao paradu koja je prošla.
Iako čovek u krevetu nije mogao da čuje zvuk parade, mogao je svojim umom da vidi to što je ovaj do prozora opisivao.

Dani, nedelje i meseci su prolazili. Jednog jutra, sestra je došla da bolesnicima donese vodu za njihove kupke i našla je beživotno telo čoveka pored prozora. On je mirno preminuo u snu.

Bila je tužna i pozvala je ljude da odnesu njegovo telo.
Ubrzo je čovek koji je ležao zamolio sestru da se prebavi u krevet pored prozora. Sestra je rado učinila zamenu mesta i nakon što se postarala da je ovom udobno, otišla je.

Sporo i bolno se čovek uspravio na laktove, da bi pogledao svet izvan sobe. Susreo se sa praznim zidom.
Čovek je pitao sestru šta je nateralo čoveka da opiše divne predele, kada je tu samo zid.
Sestra je rekla da je taj čovek bio slep i da nije mogao da vidi zid.

– Možda je hteo samo da te ohrabri – rekla je medicinska sestra.

NISAM KARLEUŠA, VEĆ „SAMO“ DOKTOR: „Vaš sin je mrtav. Umro je od bolesti koja je iskorenjena pre 100 godina“

Zbog komplikacija malih boginja u Srbiji je umrlo 12 osoba, među njima je bilo i dece i odraslih, medicinskih radnika, potpuno zdravih osoba pre nego što su se zarazile… Kolektivni imunitet je opao, jer roditelji, vođeni pogunim stavovima antivakcinalista – da MMR vakcina izaziva autizam, ne žele da vakcinišu svoju decu.

Među javnim ličnostim koje šire takvu suludu i opasnu propagandu je i Jelena Karleuša i ovaj blog upravo je „prst u oko“ svima onima koji i dalje tvrde da decu ne treba vakcinisati, dok se zaraza širi, a ljudi oko nas umiru… U tekstu, objavljenom na portalu „Buka“, jedan bloger (pišući iz perspektive doktorke) odgovara na tvrdnje Karleuše i njenih istomišljenika. Tekst prenosimo u celosti:

Vaš sin je mrtav. Žao nam je. Umro je od bolesti koju je medicina iskorenila pre 100 godina. Niste vakcinisali svoje dete i veoma nam je žao zbog Vašeg gubitka. Jelena Karleuša je bila protiv vakcinacije na fejsu i vi ste odabrali da svoje dete ne vakcinišete da ne bi dobilo autizam. Poslušali ste šta kaže pevačica o vakcinama i sad je vaše dete mrtvo. Uspeli ste u tome i Vaše dete nije umrlo kao autistično i poremećeno, nego je umrlo zbog banalnih ospica koje smo iskorenili pre mnogo godina upravo vakcinama, ali eto, Vaše dete nije primilo odgovarajuće vakcine, napala ga je ta vrsta ospica koja se vraća na velika vrata i uskoro će biti proglašena epidemija u celoj zemlji.

Žao nam je. Trebali ste kao roditelji da preispitate kompetentnost Jelene Karleuše i sličnih osoba koje pričaju o vakcinama i autizmu, o medicini i doktorima i teoriji zavere. Mi nismo Jelena Karleuša i razumemo da nam ne verujete, jer nemamo milion pratioca na Instagramu i Fejsu, ali vidite, mi smo samo doktori. Mi smo obični ljudi koji čitav život rade na tome da produže životni vek Vama i Vašoj deci, ali nismo pevači i poznate ličnosti, pa razumemo kad roditelji poput vas ne vakcinišu decu i onda Vaša deca umru od bolesti koje smo nekad davno iskorenili…

Znate niste Vi krivi. Nije kriva ni Jelena Karleuša. Budale imaju pravo na glas, na izražavanje i na mišljenje. Budale poput ljudi koji nisu završili srednju školu. Znate, gospođo, da Jelena Karleuša nije završila srednju školu? Znate li da ona nema diplomu iz zdravstva i da nije kompetentna da priča o vakcinama? Niste znali? Pa dobro sad je kasno. Vaš sin od šest godina je jutros umro. Temperatura je dovela do kolapsa pluća i nakon što smo pokušali da izvedemo traheotomiju na njegovom tankom i osutom vratu od čireva i osipa, on je nažalost umro na lekarskim rukama…

Jelena Karleuša nije bila tu da uslika i stavi na Fejs posledicu nevakcinacije, jer to ne bi skupilo milion lajkova, ali sada Vi imate priliku da objavite sliku svog sina koji je podlegao zbog toga što nije primio vakcinu. Kao što rekoh možete biti sretni jer nije umro od autizma. Autizam se dobija od vakcina, jel tako? To tvrdi Jelena Karleuša sa svojom školom, znanjem i sa dugogodišnjim iskustvom u vakcinaciji. Znamo da nismo ona i da nema smisla da Vam sad nešto govorimo, ali ako će Vam biti lakše, možete biti srećni, jer ste imali savršeno zdravog dečaka kojeg je ubila bolest iz prošlog veka.

Jelena Karleuša Vas je nažalost vratila u srednji vek. Ta žena i njoj slične vraćaju Vas u srednji vek i, sa svojim mišljenjima i snažnim dokazima koje su skinule sa interneta, odlučuju o sudbini Vašeg deteta. Nastavite sad sa svojim akcijama i glasovima protiv vakcina. Kad sahranite svog dečaka, objavite još nekoliko statusa o zlokobnom delovanju vakcina na ljudsko telo. Vi ste zdravi jel tako? Primili ste vakcine? Jeste naravno i nemate autizam, niste retardirani i nemate posledice na mozgu?
Jelena Karleuša Foto: Dejan Briza / RAS Srbija
Jelena Karleuša

Zanimljivo je da Vi tako zdravi i normalni imate zaostalost koja je tipična za autizam. Jelena Karleuša isto ima zaostalost tipičnu za autizam. Ako pogledate bolje u rečnik, ponašanje i stav gospođe Karleuše, videćete, uz manjak obrazovanja, stručnosti i kompetentnosti na polju vakcinacije dece, takođe i zaostalost u svim ostalim područjima života.

Naravno znamo, razumemo Vas – ona je diva, uspešna, zgodna, moćna i atraktivna žena, ostvarena na svim životnim poljima, a među njima je i polje vakcinacija. Naravno. Imate divan primer i nit vodilju uz jedan problem – Vaše dete je mrtvo.

Kako rekoh, ja nisam Jelena Karleuša. Ja sam obična doktorka, infektolog u Kliničkom centru za infektivne bolesti i viruse. Nemam Fejs i nisam na Instagramu, pa moj rad o bolestima koje iskorenjuje vakcinacija nije nikad podeljen i lajkovan na mrežama gde Vi i Jelena Karleuša provodite vreme sa svojim vestima iz sveta vakcina. Nažalost, nisam imala priliku poput Jelene Karleuša da objavim svoj rad i da podelim milionima ljudi informaciju kako će deca poput Vašeg sina uskoro umirati od niza bolesti koje je medicina jednom davno iskorenila…

Nisam Jelena Karleuša. Obična sam doktorica koja je upravo završila smenu, ide na večeru i posle toga u kino. Nemam potrebu da se nadmećem sa slavnim ličnostima i njihovim stavovima o vakcinama. Ja sam učila 10 godina medicinu, a potom tri godine specijalizirala svoj posao da bih mogla sutra da spasem dete poput Vašeg sina, ali vidite nisam uspela. Na mom fakultetu nisu me upozorili na Jelenu Karleušu i na njen uticaj u svetu vakcinacije i lekova.

Ona se razumije bolje od mene. Infektolog i imunolog, a pritom i diva. Jelena Karleuša Vam je pomogla da Vaše dete ne dobije smrtonosne bolesti, poremećaje i autizme, ali vidite nije bila tu dok se Vaš sin gušio od otečenog vrata i unutarnjih osipa u grlu i nije mogla da spasi Vašeg sina, jer ona nije doktor. Žao mi je, ali ta žena nema diplomu iz medicine, ali to svakako niko nije ni tražio, zar ne?

Jeste li ikad preispitali Jelenu Karleušu i njeno znanje iz medicine? Jeste li seli s njom i pitali je odakle joj ideja da vakcine uzrokuju autizam? Jeste li je pitali gde je radila praksu i kod kojeg doktora je stekla osnovno znanje o sastojku svake od pojedinih vakcina za svaku bolest i za šta je jedna vakcina zapravo zadužena?

Znate li da vakcina ne može uzrokovati autizam? Ne znate? Evo ja Vam moram reći da medicina još uvek nije razvila tako moćnu vakcinu koja u svom sastavu može da uzrokuje autizam, zaostalost, retardaciju i dugoročne posljedice…Nije moguće. Nisam videla u svom radnom stažu tako moćnu vakcinu, ali čula sam da je videla Jelena Karleuša te opasne vakcine koje imaju smrt u svom sastavu. Ne znam gdje ih je ona videla, jer ja nisam radila sa takvim vakcinama. Dala sam stotine vakcina i niko nije postao autističan, retardiran i mrtav od vakcine. Jelena Karleuša očito radi sa tim nekim opasnim vakcinama pa neće da vakciniše svoju decu.

Možda je videla vackine od Ace Lukasa u njegovoj torbi koje on sebi daje, pa je pobrkala da su to one iste koje dajemo Vašoj deci? Oh žao nam je, ne dajemo takve vakcine Vašoj deci. Vakcine u sebi imaju tragove originalne bolesti koja potom unesena u organizam, pa šalje informacije telu da ono može da stvori antitela i izgradi imuni sistem na taj način da, drugi put kad Vaše telo dođe u kontakt sa tom vrstom bolesti, ono jednostavno pojede i uništi tu vrstu bakterije ili virusa. Tako je prosto. Vakcina su oslabljene bakterije i kad se one u maloj količini daju, teraju organizam da proizvede antitela, da se sledeći put telo može jednostavno i bez problema obraniti.

Jelena Karleuša tvrdi da u vakcinama ima autizma, šizofrenije, ludila i bolesti za celu civilizaciju. Nažalost nema, a svi dokazi za njenu tvrdnju leže na internetu, nikako u službenim enciklopedijama zdravlja i nege bolesnika. Nisam nikad videla te vakcine o kojima priča ta žena. Da bi čovek postao lud potrebno je više od vakcine i manje od vakcine. Ludilo, autizam, retardacija, zakržljalost mišića, atrofija i deformacija ne dolaze u vakcinama i ne leče se vakcinama. Nemaju toliku moć te vakcine i njihova svrha je veoma prosta – da izgradite imuni sistem kod svoje dece, da ne umiru u ovom modernom vremenu od srednjovekovnih bolesti.

Žao nam je. Vaše dete i stotine drugih polako, ali sigurno umiru od srednjeg veka koji ste dopustili onog momenta kad ste odlučili svoj život poveriti Jeleni Karleuši i njenom stručnom mišljenju…

Mi smo kao doktori nemoćni. Nemamo pravo da Vas nateramo na vakcine. Nema potrebe. Vi imate Jelenu Karleušu i naš predlog je da sačekate njeno stručno mišljenje o ovoj temi. Mi smo neznalice, žao nam je. Vaše dete je samo jedno od niza dece žrtvi koje je vakcina mogla sprečiti i tek će epidemija narasti, jer vakcinacija je postala neobavezna i sad ste otvorili vrata srednjem veku u svoj život…

Nadam se da ćete vakcinisati ostalu decu, ali ne morate. Jednom sam pročitala divan status jednog uglednog doktora koji je završio medicinu i posvetio svoj život lečenju ljudi i dece: „Ne morate vakcinisati svu decu, samo onu koju želite da zadržite“. Jelena Karleuša je vakcinisana, znate li to? Niste znali? Jeste, vakcinisana je kao i sva ostala deca protiv bolesti iz srednjeg veka. Kad bolje razmislim, ona je zaista upravu. Vakcina zaista ostavlja trajne posljedice na čoveka i nažalost s tim se moram kao doktorka na kraju složiti, jer imam dokaz ispred sebe – Jelenu Karleušu, Vaše mrtvo dete i Vama slične…

Neobjavljeni rukopisi: Šta se krije po fiokama poznatih pisaca?

1. Ostrvo krsta (The Isle of the Cross), Herman Melvil

Pitanje je da li postoji pisac čiji su svi romani dospeli na listu najčitanijih. Još je veće pitanje da li postoji onaj čiji su svi rukopisi uspeli da budu i objavljeni. Neki rukopisi čak i poznatih pisaca bili su uništeni, ukradeni, odbijeni ili zauvek zaključani u fioci samog autora.

Iako je Mobi Dik (Moby Dick) danas veoma popularan roman, u vreme objavljivanja bio je potpuni neuspeh, bar u komercijalnom smislu. Ista sudbina zadesila je i naredni Melvilov roman Pjer (Pierre; or, The Ambiguities).

Stoga se on 1853. bacio na pisanje romana Ostrvo krsta koji je navodno nastao prema istinitoj priči za koju je Melvil čuo tokom svog putovanja na Nantaket.

Prema priči, Agata Heč, ćerka čuvara svetionika u Masačusetsu udala se za mornara koji ju je napustio kada je ostala u drugom stanju i vratio se ‒ 17 godina kasnije. Nakon što je čuo ovu priču, Melvil ju je najpre ispričao jednom drugom piscu, inače svom prijatelju, Natanijelu Hotornu, međutim ovaj je rekao kako bi tu priču ipak trebalo da napiše Melvil. On je taj savet i poslušao, u nadi da će napokon imati sreće sa prodajom romana, no izdavačka kuća nije delila njegovo oduševljenje pričom.

Iako su tačni razlozi ostali nepoznati, izdavačka kuća Harpers je odbila ovaj roman, a danas se spekuliše da su to učinili iz bojazni da ih akteri ove priče ne bi kasnije tužili. Danas je ovaj rukopis potpuno izgubljen.

2. Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle), L. Frenk Baum

Autor Čarobnjaka iz Oza svojevrsni je rekorder na ovoj listi. Iako je L. Frenk Baum bio pre svega dečiji pisac, tokom svoje karijere oprobao se i u pisanju romana za odrasle. Međutim, za taj deo njegovog opusa danas gotovo da se i ne zna, i to iz dobrog razloga.

Naime, čak četiri romana ovog pisca nikada nisu ugledali svetlost dana. Romani Naš bračni život (Our Married Life), Džonson (Johnson), Misterija Bonite (The Mystery of Bonita) i Moli Udl (Molly Oodle) koje je Baum napisao u periodu između 1912. i 1915. godine nikada nisu objavljeni, a danas se ne zna da li su rukopisi uopšte sačuvani.

Baumov najstariji sin Frenk je naveo u svojim memoarima da je njegova majka spalila sva četiri rukopisa. Međutim, mnogi smatraju kako ovo nije istina jer je izvesno da se Frenk Mlađi na ovaj način samo svetio svojoj majci zato što ga je izbacila iz svog testamenta.

3. Drugi pogled (Double Exposure; or Doubletake), Silvija Plat

Silvija Plat najpoznatija je po svojoj poeziji i svom prvom i jedinom romanu Stakleno zvono (The Bell Jar). Nakon što je izvršila samoubistvo kada joj je bilo 30 godina, svet je ostao uskraćen za njen spisateljski glas i specifičnu naraciju.

Međutim, 1977. njen muž Ted Hjuz (takođe pisac) otkrio je u svojim memoarima kako je Platova pisala svoj drugi roman u vreme koje je prethodilo njenoj preranoj smrti.

Roman Drugi pogled bio je osmišljen kao autobiografija, a Platova se u njemu bavila krahom svog braka sa Hjuzom. U prvom izdanju svojih memoara Hjuz je zapisao da je pre svoje smrti, Platova napisala čak 130 stranica novog romana, da bi u kasnijim izdanjima broj bio smanjen na 60 ili 70.

On je dalje naveo kako je rukopis spisateljicine autobiografije nestao 70-ih, a razlog nestanka je ostao prekriven velom tajne. Međutim, iako se ne zna sa sigurnošću šta se desilo sa ovim romanom i da li je možda Platova uspela i da ga završi, ovaj pomen rukopisa dao je povoda za spekulacije.

Kako je vrlo verovatno da Silvija Plat nije predstavila naročito laskavu sliku svog supruga za koga se zna da je bio preljubnik, sve su šanse da nestanak ovog rukopisa nije niti kakva misterija, niti nesrećan slučaj.

4. Siromah i dama (The Poor Man and the Lady), Tomas Hardi

Kada govorimo o prvim romanima pisaca, može se reći da su oni često šablonski. Prvi romani obično su opterećeni autobiografskim elementima, a napori da se iskleše sopstveni stil i spisateljski glas očigledni su svakom iole pažljivijem čitalačkom oku. Mnogi pisci su tokom života često govorili kako bi želeli da im prvi roman nikada nije ni objavljen, ali se sa njima ne bi složio Tomas Hardi.

Kada je krajem 1860-ih godina mlađani Hardi poslao rukopis svog prvog romana izdavačkim kućama u Londonu, jedan čovek zadužen za iščitavanje novih rukopisa po imenu Džordž Meredit navodno je sprečio izdavače da puste Hardijev roman u štampu. Meredit je svoj stav opravdao željom da sačuva reputaciju mladog pisca, te da spreči da njegov prvenac našteti karijeri koja je bila tek u povoju.

Postoje dve verzije ove priče. Oni naklonjeniji piscu kažu kako je Meredit lično otišao kod Hardija kako bi mu izneo svoje mišljenje i saopštio vesti, dok drugi tvrde da je rukopis glatko odbijen. Potonjoj verziji veruju i autori Hardijeve biografije iz 1921. pod nazivom Tomas Hardi, pesnik i romanopisac (Thomas Hardy, Poet and Novelist) u kojoj pišu da je ovakav scenario daleko izgledniji.

Hardi je kasnije opravdavao Mereditovu odluku govorivši kako je on predložio da se knjiga stavi na čekanje jer je za mladog pisca bila previše filozofski obojena i preterano satirična. No, ne čini se da je on ovu odluku prihvatio sa oduševljenjem.

Svoj rukopis čuvao je do pred smrt, možda čak i u nadi da će roman jednom naći put do datuma objavljivanja. Ipak, par godina pre nego što će preminuti, Hardi je spalio ovaj rukopis, pa će tako ovaj roman zauvek ostati misterija za javnost i Hardijeve obožavaoce.

5. Nedovršeni roman o Prvom svetskom ratu, Ernest Hemingvej

Teško da u istoriji književnosti postoji nečuveniji događaj od krađe kofera u kojem su se nalazila rana Hemingvejeva dela. Naime, kada je Hemingvej izveštavao sa Lozanske konferencije mira, njegova prva supruga Hedli Ričardson ponela je sa sobom ovaj dragoceni kofer iz Pariza u Švajcarsku kako bi pokazala Hemingvejeva dela Linkolnu Štefensu, njujorškom reporteru i piscu.

No, kofer nikada nije stigao na svoje odredište. Pre nego što je stigla u Švajcarsku, Hedli su ukrali kofer još u vozu. U njemu su se nalazile indigo kopije i originali svih Hemingvejevih kratkih priča koje je do tog momenta napisao, kao i rukopis romana o Prvom svetskom ratu na kojem je pisac uveliko radio.

Nakon što mu je delo nestalo usred pisanja, Hemingvej je odlučio da potpuno zaboravi na njega. Nikada se nije pokušao da ponovo napiše ni roman koji je započeo, ni kratke priče koje je izgubio. Umesto toga, nakon incidenta on se potpuno okrenuo pisanju drugog romana, za koji će se ispostaviti da je potpuni uspeh ‒ Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises).

6. Princ Meduza, Hanter S. Tompson

Još jedan američki pisac i novinar poznat po svom novinarskom stilu pisanja ostao je bez jednog svog romana. Autor Paranoje u Las Vegasu (Fear and Loathing in Las Vegas) i Dnevnika opijanja (The Rum Diary) Hanter Tompson, takođe se kao mladi pisac suočio sa odbijanjem.

Njegov prvi roman, Princ Meduza, izdavači su odbili i tako ga osudili na večni zaborav. Priča je, kažu, bila autobiografske prirode i govorila je o dečaku iz Luivila koji je došao u veliki grad da okuša sreću. Kasnije je i sam Tompson priznao kako je roman bio nezanimljiv i kako je njegova priča neupečatljiva, pa ju je lako zaboraviti. Da li rukopis ovog romana još uvek postoji je nepoznanica.

Zanimljivo je da to nije jedini Tompsonov roman koji se suočio sa odbijanjem. Njegov naredni roman Dnevnik opijanja takođe je dugo bio neobjavljen. Tompson ga je napisao 60-ih inspirisan vremenom koje je kao novinar proveo u Portoriku, međutim, na objavljivanje se čekalo sve do 1998. kada ga je Tompsonov prijatelj pronašao u njegovom stanu i nagovorio ga da pokuša ponovo da ga objavi.

Igrom sudbine, taj Tompsonov prijatelj bio je Džoni Dep koji će kasnije tumačiti glavnu ulogu u filmskoj adaptaciji ovog romana (nakon uspešne ekranizacije i prethodnog Tompsonovog romana Paranoja u Las Vegasu).

7. Mesec škrabala (Scribbler Moon), Margaret Atvud

Evo jednog romana koji je doslovno završio zaključan u fioci. Preciznije, u sefu.

Naime, Margaret Atvud je 2014. napisala roman za projekat Biblioteka budućnosti koji je sprovela norveška Narodna biblioteka. Projekat je osmišljen tako da čuva rukopise raznih pisaca sve do 2114. kada će biti objavljeni u jednoj antologiji. Projekat je zasadio 1000 stabala u Norveškoj od kojih će za nešto manje od sto godina nastati papir za štampanje 1000 primeraka ove jedinstvene antologije.

Margaret Atvud je prva koja je predala svoj rukopis na čuvanje ovom projektu, a ideja je da svake godine novi pisac doda jedno svoje neobjavljeno delo ovoj kolekciji. Njenim stopama krenuli su 2015. i Dejvid Mičel sa svojim romanom Od mene teče ono što se zove vremenom (From Me Flows What You Call Time) i 2016. Sigurjon B. Sigurdson (islandski pisac poznatiji kao Sjon) sa romanom VII: Dok moja četkica dodiruje tunike anđela (VII: As My Brush Brushes on the Tunics of Angels).

Detalji o ovom romanu koji je napisala autorka Sluškinjine priče (The Handmaid’s Tale) nepoznati su javnosti. Naime, svi rukopisi koji pripadaju ovom projektu su izloženi u Narodnoj biblioteci u Oslu, međutim, nisu dostupni za čitanje. Iako većina nas gotovo sigurno neće dočekati da pročita ova dela, svoj primerak možete rezervisati ukoliko uplatite 1000 dolara projektu Biblioteka budućnosti.

https://kultivisise.rs/neobjavljeni-rukopisi-poznatih-pisaca/

Vavilon, kapija bogova

Majka bluda i gnusnih dela na zemlji…“

Grad, čije ime znači „vrata bogova“ (babili, na akadskom), osnovao je u XXIV veku pre n.e. akadski vladar Sargon na obalama reke Eufrat, podigavši po jednu polovinu na obe obale. Oko 1700. godine pre n.e. bio je verovatno najveći grad tadašnjeg sveta. Čuvene Viseće vrtove Vavilona Grci su uvrstili u sedam svetskih čuda Starog veka, a u Knjizi postanja pominje se i toranj, visine 90 m kao Vavilonska kula. U Starom zavetu ova težnja da se dosegne nebo smatrana je vrhuncem ljudske taštine. Ali ta težnja ima svoje opravdanje, jer je Vavilon bio samo pulsirajuće srce carstva koje se prostiralo od Egipta, na zapadu, do Elamskog starog kraljevstva na istoku (jugozapadni Iran). Danas, na oko 137 km od Bagdada u Iraku, polje ruševina, takozvani tel, pokriven izlomljenim opekama, zauzima prostor od tridesetak kvadratnih kilometara i to je sve što je ostalo od nekada velelepnog grada.

Do XX veka, sva saznanja o ovom gradu, dao nam je Herodot (484. – 425.g. pre n.e.) i biblijski prekori. Naime, vavilonska misterijska religija prikazana je simbolički u Novom zavetu kao:

“žena obučena u purpur i skarlet i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserima. U ruci je imala zlatnu čašu punu gadosti i prljavštine svoga bluda, a na čelu joj je napisano ime: Tajna, Veliki Vavilon, majka bluda i gnusnih dela…”

Herodot, međutim, daje drugu sliku. Ovaj veliki putnik, pošao je iz Grčke, preko sirijskih planina i pustinja, sve do reke Eufrat. Tamo je ostao zadivljen prestonicom na obali. Džinovski bedemi bili su dovoljno široki za konjsku zapregu od čak četiri konja. Zapanjeni Herodot pričao je o kružnim zidinama od 83 kilometara, koje behu prošarane sa 100 bronzanih kapija. Pisao je:

Vavilon, svojom veličanstvenošću nadmašuje svaki poznati grad na svetu.

Pisao je i o gradskim običajima, pa tako saznajemo kako je svaka žena u Vavilonu dužna, jednom u svom životu

Da prebiva u Afroditinom svetilištu i ima snošaj sa strancem…

kako su svake godine bile održavane licitacije žena, gde bi najbogatiji kupovali najlepše, a siromasi su odvodili one skromnijeg izgleda.

Ali Herodot je zapravo imao vrlo oskudno znanje o istoriji Vavilona, čak nije ni čuo za ime Nabukodonosora II, njegovog cara od 605. do 562. godine pre n.e. Do XX veka u svetu istoričara bilo je teško razdvojiti činjenice od maštarija.

Iskopavanje

Prvo arheološko istraživanje Vavilona otpočeli su 1899. godine nemački arheolozi pod vođstvom arhitekte Roberta Koldeveja i iskopavanja su trajala sve do 1917. godine. Bio je to vrlo težak posao, jer su kuće, palate i hramovi u dolini Tigra i Eufrata građeni od cigala sušenih na suncu, koje su se lako mrvile i teško je bilo razlikovati ih od okolnog zemljišta. Uprkos poteškoćama, oni su uspeli da otkopaju visoke vavilonske zidove. Neki od njih bili su obloženi glaziranim ciglama. Vaskrsnuo je duh grada i polako se odmotalo klupko njegove istorije pred očima arheologa. Tokom iskopavanja, stručnjaci za asirsku istoriju dešifrovali su hiljade otkrivenih tekstova. Iz njih su saznali da je Vavilon bio grad mnogo mlađi od poznatih sumerskih gradova – Ura, Uruka i Nipura, koji su osnovani stotinama godina ranije. 2000. godine pre.n.e. Amiti, nomadski narod iz Sirijske pustinje, osvojili su najveći deo Mesopotamije i osnovali čitav niz kraljevstava u Ašuru, Mari, a dalje ka jugu su potčinili stare sumerske gradove, zajedno sa Vavilonom. Ovde su, početkom XIX veka pre n.e. osnovali prvu carsku dinastiju. Čuveni Hamurabi je bio peti car ove vavilonske dinastije, a njegova vladavina od 1792. do 1750. godine pre n.e. bila je zaista veličanstvena. Lomio je sve neprijatelje pred sobom, od kojih su većina bili Amoriti, kao i on sam, da bi konačno oformio snažno carstvo koje je obuhvatalo čitavu južnu Mesopotamiju, na severu do Asirije, na jugu do Persijskog zaliva, na zapadu do Sredozemnog mora. Taj njegov dar za objedinjavanje iskazan je i u njegovom zborniku zakona, što je prikazano i na steli koja je otkrivena u Suzi 1901. godine.

Hamurabijev zakonik, Stela iz Suze, Hamurabi dobija zakonik od boga Šamaša

Haos posle poretka. Novi početak.

U samom Vavilonu, iz vremena Hamurabija, nije sačuvano nikakvo blago. Sve njegove dragocenosti razbacane su u haosu koji su napravili ratnički narodi koji su se borili za Mesopotamiju, a pominju se i u Starom zavetu. Kasiti, sa Zagorskih planina zapadnog Irana, osvojili su i držali pod svojom vlašću Vavilon čitava četiri i po veka. Nakon toga su Elamci, upadajući u Vavilon, sve gradske dragocenosti bahato i besramno krali i odnosili u svoju prestonicu, Suzu. Takva sudbina je zadesila i čuvenu stelu sa Hamurabijem i bogom pravde, Šamašem, koji vladaru predaje zakonik. Vavilonija je u XIII veku pre n.e. stradala pod snagom Asiraca po prvi put, da bi od IX veka pre n.e. pa nadalje bila vazalna država Asirije. Vavilonci su jako teško podnosili podjarmljenost. Dizali su nekoliko pobuna, a Asirci su tokom VII veka pre n.e. čak dva puta razorili grad. Konačno, namesnik Nabopalasar je 625. g. pre n.e. proglasio Vavilon nezavisnim, sebe carem, pa sklopivši savez sa Međanima iz Irana, 612. g. pre n.e. porazio Asirce i razorio njihovu tadašnju prestonicu Ninivu. Kada je 605. g. pre n.e. na presto seo njegov sin, Nabukodonosor II, čitava oblast nazvana- Plodonosan polumesec , a koja se prostirala od Jerusalima do Persijskog zaliva, bila je pod njegovom vlašću. Trebalo je još očistiti poslednje džepove asirskog otpora, pa prionuti na obnovu Vavilona, kao prestonice dostojne novog cara i njegovog slavoljublja.

Pod Nabukodonosorom, Vavilon je izgrađen na obe strane Eufrata i ponovo je postao centar civilizovanog sveta. Glavne građevine bile su na istočnoj obali. Spoljni zid bio je dvostruk, dug 18 km i okruživo je oblast koja je bila retko naseljena i verovatno je tokom rata služila kao sklonište za seljane i njihova stada. Ova spoljašnja linija odbrane na severu je bila ojačana utvrđenjem Babil , koje se još uzdiže na visini od 22 m, a u kojem se nekada nalazila letnja careva palata. Unutrašnji zid bio je četvorougaonog oblika, okružen jarkom i štitio je glavni deo grada. Ovaj bedem od cigle bio je trostruk i sastojao se od prednjeg zida, širokog 6,5 m, zadnjeg zida, širokog 3 m, a između njih je bio i srednji zid. Vavilon je imao 8 gradskih kapija i svaka je bila pod zaštitom drugog boga. Glavna palata i glavna kapija-posvećena boginji Ištar,boginji ljubavi i rata, bile su zaštićene utvrđenjem. Duž utvrđenja pružala se Ulica procesija i prolazila kroz Kapiju boginje Ištar ispred ulaza u grad. Tu je išla duž dvostrukog zida koji je štitio carsku palatu, koja je bila neosvojiva tvrđava u samom centru grada.

Kapija boginje Ištar

Carska palata i Mardukov hram

Izgradnju carske palate započeo je još Nabopalasar. Njegove carske odaje sastojale su se od dve velike dvorane i tri privatne sobe, koje su se otvarale ka dvorištu. Nabukodonosor je zadržao palatu svoga oca, ali znatno je proširio, dodajući četiri istovetna „elementa palate“, koji su stajali jedan do drugog i bili povezani prolazom. U jednom od njih nalazila se ogromna sala, Prestona dvorana.

Izvan palate, Ulica procesija se nastavljala do Hrama boga Marduka, zaštitnika Vavilona. Sam hram je bio četvrtasto utvrđenje sa unutrašnjim dvorištem, a jedna vrata naspram njegovog ulaza vodila su u Mardukovo svetilište. Mardukova zlatna statua je bila mala i laka pa je nošena u povorci tokom svečanosti, kao na primer za Novu godinu. Druga prostorija u hramu bila je namenjena za Mardukov presto, a u sledećoj se nalazio krevet predviđen za simboličko venčanje bogova. Neke od odaja su bile posvećene manjim bogovima. Marduk je, kao i svaki zemaljski kralj, imao i svoj dvor.

Kula koja dodiruje nebo

Piter Brojgel, Vavilonska kula

Pored hrama, izdvojena unutar visokog zida, nalazila se ogromna kula, odnosno zigurat. Bio je uzgrađen više stotina godina pre vladavine Nabukodonosora, ali je prilično oronuo. Car je naredio da se on ponovo izgradi tako da njegov vrh „dosegne nebo“. Nabukodonosorova kula od cigle osušene na suncu ležala je na četvrtastom temelju i poput piramide se visinom od 90 m uzdizala nad gradom. Na vrhu, iznad njenih sedam spratova, kao kruna, nalazio se hram. Prema istoričaru Diodoru sa Sicilije, u I veku pre n.e. kula je služila kao opservatorija haldejskim astrolozima iz južne Mesopotamije. Herodot je pisao da je bila korišćena za svete obrede plodnosti. On kaže da su se na tom krajnjem spratu kule nalazili krevet i zlatan sto, bez ikakve statue boga, pa to liči na opis nekog kraljevskog apartmana starog sveta,

Samo je žena, koju je odabrao bog, sama onde provodila noć,

pisao je, dodajući da

ponekad bog dolazi u hram i spava na krevetu.

Francuski arheolog Andre Pero, pak, povezao je ime Vavilon – doslovno „božja kapija“- sa Jakovljevim priviđenjem u Knjizi postanja. Jakov je, naime, u snu video merdevine koje su sa zemlje vodile do nebeske kapije. Po mišljenju Peroa, za Vavilonce je kula, sa njenim veličanstvenim stepeništem, bila „kapija nebesa“ i odmaralište između božje nebeske kuće i njegovog zemaljskog doma u hramu.

Flamanski majstor, Vavilonska kula

Ravnoteža vaseljenskih sila i tračak nauke

Vavilonska verovanja imaju svoje korene u tradiciji koja doseže preko 2 500 godina u prošlost, sve do samog postanka sumerske civilizacije. Svakim sumerskim gradom upravljao je monarh , predstavnik gradskog boga, pa je tako, okružen svojim dvorom, bio gospodar određene oblasti sveta. Svaki grad imao je svog boga zaštitnika, koji mu je osiguravao napredak i održavao u ravnoteži sile vaseljene, od kojih je zavisila plodnost tla i plodnost samih stanovnika grada. Nije poznat način održavanja ove ravnoteže, ali neki naučnici smatraju da bog deli svoju moć sa boginjom- majkom, sa kojom se svake godine nanovo venčava. Smrt boga, iako oplakivana, predstavlja ključni deo prirodnog ciklusa. Postojao je panteon, u koji su bogovi organizovani, a svrha mu je bila održavanje poretka vaseljene. Najviši bogovi bili su: Anu- bog neba, Enlil-bog vetra i atmosfere i Ea-bog vode i mudrosti, a za njima: Sin-Mesec, Šamaš- Sunce, Ištar- planeta Venera. Marduk je bio jedan od mlađih ratničkih bogova. Uzdignut je u Panteonu nakon što je Hamurabi, kada je Vavilon postao središte sveta Srednjeg istoka, objavio da zaštitnik ovog grada zauzima suviše skromno mesto u panteonu. Da bi to ispravio, on je objavio da su tri vrhovna božanstva odabrala Marduka za svoga vođu. Ovu objavu trebalo je da opravdaju bogoslovi, pa su prionuli na posao sakupljanja najstarijih tradicija o stvaranju sveta. Sastavljen je dugačak ep, u kome su prikazane borbe između elementarnih bića – Timata, slanog mora i Apsu- sveže vode i bogova koji su iz njih postali. Timat je stvorio vojsku čudovišta da bi pobio bogove i bacio svet u iskonski haos. Uplašeni bogovi su odbijali borbu, sve dok mladi Marduk nije istupio kao njihov zaštitnik, pristavši da ih brani. Jedini uslov mu je bio –da mu dodele vrhovnu vlat. Posle herojske borbe, on postaje prvi među bogovima. Ostali bogovi preživeli su samo kao personifikacije Mardukovih mnogobrojnih moći.

Osim bavljenja duhovnim aspektima nebesa, Vavilonci su napravili mape zvezdanog neba, dali imena planetama, proučili njihovo kretanje i pokušali da predvide pomračenja Sunca i Meseca. Verovali su, takođe, da svaki događaj na Zemlji ima odgovarajući, paralelni događaj na nebu. Tokom godina su beležili „znamenja“, naročito ona koja će se verovatno ponoviti, da bi utvrdili koja nebeska pojava „prouzrokuje“ određene događaje. Većina zapisa odnosi se na Mesec i Sunce, planete, zvezdana jata i meteorološke prilike –a sve to beše u nadležnosti različitih bogova. Nakon tog osmatranja, sveštenici su svom caru slali izveštaj uz savet kako da izbegne moguću nesreću.

Vavilonska karta sveta, sa zapadom na vrhu, Vavilon u gornjem pravougaoniku, Asirija desno, Suza na dnu. Izvan okeanskog kruga su neobične zemlje koje su opisane u propratnom tekstu

Čuveni Viseći vrtovi

Vavilonci su bili i baštovani. Naučili su kako da savladaju plavljenje moćnih reka na čijim obalama im se prostirao grad i vešto ih koristili za navodnjavanje. Iako nijedan onovremeni Vavilonski tekst ne pominje postojanje visećih vrtova, istoričari, kao što je i Diodor iz Sicilije, svrstavali su ih u jedno od svetskih čuda. Asirski car Senaherib izgradio je u Ninivi složene bašte sa veštačkim brdima, na koje je voda dovođena akvaduktom i podizana pomoću bronzane Arhimedove sprave sa žlebovima. Mnogi arheolozi veruju da su ti viseći vrtovi iz Ninive greškom pripisani Vavilonu. Drugi se slažu da je i Vavilon imao veličanstvene bašte, ali njihov položaj nije utvrđen. Tragovi bašta su pripisivani građevini iza odaja za sluge. Nizovi zasvođenih hodnika mogli su da podupiru zasađene terase, ali takvi hodnici su na Istoku obično bili skladišta za ćupove nalik bačvama. Ugaoni bedem palate na ivici Eufrata takođe je mogao biti potporni zid bašte. Gde god da su se nalazili, ako su zaista postojali, njihova izgradnja je pripisana vladavini Nabukodonosora II, oko 600. godine pre n.e. i to po želji njegove voljene supruge Semiramide, koja je čeznula za zelenilom svoje zemlje, jer je bila “dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejsaž“. Prema grčkom istoričaru Strabonu, čija je Geografija ugledala svetlost dana 7. godine pre n.e., vrtovi su bili četvorougaonog oblika, a sastojali su se od lučnih svodova postavljenih jedan iznad drugog i pokrivenih ružičastim i belim pločicama. Od jednog do drugog bi se uspinjalo stepenicama, a uz stepenice su se nalazili žlebovi koji su ( pomoću sistema poluga i pumpi ) dovodili vodu direktno iz Eufrata. Vrtovi su bili ispunjeni raznovrsnim biljkama, veštačkim potocima i vodopadima.

Pomračenje sjaja prestonice

Posle Nabukodonosora na presto je 559. godine pre.n.e. seo Nabonid, sin sveštenice boga Sina. Vrlo brzo, on je razočarao Mardukovo sveštenstvo, jer je dao povlašćen položaj hramovima Sina u Uru i Haranu u severnoj Siriji. A ni život pod Valtasarom ( biblijsko ime Nabonida) nije bio bolji. Mrzeo je Jevreje koje je Nabukodonosor kao zarobljenike doveo nakon pljačke Jerusalima 587. godine pre n.e. u takozvano vavilonsko ropstvo. Godine 539. pre n.e u Vavilon je ušao i osvojio ga persijski car Kir Veliki. U gradu je bilo mnogo onih koji su Kira, cara Međana i Persijanaca, dočekali zapravo kao oslobodioca. Kir je sa svojom vojskom, koja je prethodno skrenula tok Eufrata, umarširao kroz kapije gde je inače reka uticala u grad i isticala iz njega. Za to vreme Valtasar je uživao na nekoj velikoj proslavi. Po Herodotovom zamišljenom izveštaju, grad je bio toliko velik, da je predgrađe bilo zauzeto, a da se u centru o tome nije ni slutilo. U isto vreme, prema jevrejskom proroku Danilu, tu

izidoše prsti ruke čovečje… i pisahu po okrečenom zidu od carskog dvora… a ovo je pismo napisano… Mene, mene, tekel, ufarsin… izmeren si na merilima i našao si se lak. Razdvojeno je carstvo tvoje i dano Međanima i Persijancima.

Kir se predstavio kao obožavalac boga Marduka, a jedna od njegovih prvih odluka je bila da oslobodi zatočene Jevreje u gradu. Iako Kir nije razorio grad, ipak je zauvek izgubio svoju nezavisnost. Dva veka kasnije, 331. godine pre n.e. osvaja ga Aleksandar Veliki koji je je osnovao svoje carstvo na Srednjem istoku. On je imao želju da mu vrati stari sjaj. To nije stigao da ostvari. Umro je u samom Vavilonu, u junu 323. godine. Njegova zamisao je zaboravljena, a stanovnici Vavilona su prepustili svoje domove pljačkanju i zaboravu koji je trajao čak 2000 godina. Kada je 141. godine pre n.e. Vavilon postao provincija Parćanskog carstva (da bi pod persijskom vlašću ostao do 650. godine n.e.) nekada veličanstven grad u kome se nalazilo i jedno od sedam čuda starog sveta, pretvorio se u opustele i napuštene ruševine.

za P.U.L.S.E: Katarina Ćuk

pomogli Leon i Lav Ćuk

http://www.pulse.rs

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

Kada bi Bog na trenutak zaboravio da sam svojim izborom odabrao biti marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Cijenio bih stvari prema njihovom značenju, a ne prema njihovoj vrijednosti. Spavao bih malo, više bih sanjao, jer znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.

Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju. Kada bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, već i svoju dušu….
Uvjeravao bih ljude kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti. Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!
Djeci bih napravio krila i poklonio ih za uspješno letenje, ali tek kada nauče letjeti..

Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću nego s osjećajem napuštenosti. Toliko stvari bih se naučio od vas, Ljudi…

Naučio sam da bi svi željeli živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh.

Naučio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek i držat će ga zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgora samo kada mu hoće pomoći da bi se podigao. Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, i zato govorite uvijek što osjećate, a činite što mislite, ali u stvarnosti od svega naučenog nemam baš puno, jer kad me polegnu u grob, to ću sve zaboraviti.

Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom. Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti ‘volim te’ i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, i zato bih ti hito reći da te veoma volim.

Sutra nema nitko zagarantirano – niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, za jedan… obzirom da si bio prezauzet da bi im prenio svoje osjećaje, emocije i posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nađi vremena i reci im ‘žao mi je’, ‘oprosti’, ‘molim te’, ‘hvala’ i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ. Upamti, nitko ne zna i neće pamtiti tvoje skrivene misli, osjećaje, emocije.

Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.

Pokaži svojim prijateljima i bližnjima koliko ih voliš – kako su ti veoma potrebni.

Spavaj i sanjaj

Spavaj i sanjaj

maziću ti kosu i bdiću nad tobom

kažeš mi tiho

 

Tu sam da te čuvam

tu sam da te čujem

čitam ti sa usana

 

Spavaj i sanjaj

kako letiš

kako si opet jak

ja sam tu da te čuvam

 

Lezi i odmori

kažeš mi blago

ja sam tu

pored tebe

 

Sklapam oči lagano

tonem u san

dok si tu pored mene

i sanjam

kako sam jak

i kako sam tvoj

kako se budim

i kako ti kažem

spavaj i sanjaj

ja sam tu da te čuvam

i da budem kraj tebe

 

Intermezzo

Dok zavesa pada

poklanjam se

i povlačim

skidam sa sebe onaj lažni osmeh

i ovo usko odelo

hodnik

pa napolje

na vazduh

 

Možda postoji

i neko drugo nebo

možda je negde

neki novi dan

zavesa je pala

grad ispred mene

me zove i kaže

da učinim korak

 

Zaboravljam ime

zaboravljam broj

još jedan korak

pa još jedan

vetar mi kaže da hodam dalje

kaže da negde postoji

možda

neki drugi put

možda postoji

neki jači zrak

 

Zavesa je pala

druga se otvara

možda je predstava ova

samo jedan mali

intermeco